Tek smo ga upoznali, bar mi u Nišu, na promociji njegove prve knjige, “Život na crticu“, a upravo je objavio “Drugi život na crticu“ . Znamo da su “Crtice“ svojevrsna hronika naših dana, od 4. novembra 2010. godine (datum prve u prvoj knjizi), znamo da su nastale od njegovih ranojutarnjih priloga za emisiju “Ustanak“ na Radiju Beograd 202, znamo da ga nazivaju i savremenim Duškom Radovićem… Šta javnost ne zna u vezi njegovih tekstova, statusa na Fb, knjiga, a trebalo bi da zna, pitala sam Dejana Grujića, diplomiranog glumca, novinara, spikera, voditelja, blogera i pisca.
“Malo se zna da su Crtice (namerno pišem velikim slovom jer je to moja carica u novinarskom izrazu) pisane ranom zorom, već oko 4 h, da bi bile spremne za saopštavanje tačno u 6 h, kada počinje jutarnji program Radio Beograda 202 pod nazivom “Ustanak“. E, sad… pošto gradski prevoz u Beogradu zvanično počinje da funkcioniše u 4 h ujutru, ja sam morao nekako da se snađem da bih stigao na posao. Slučajno sam od prijatelja, vozača GSP Beograd, saznao da postoje dve autobuske linije koje saobraćaju u 2:45 i u 3:30 h, ka centru grada, i da služe za prevoz vozača koji rade od ranog jutra. Počeo sam da koristim te linije i redovno stizao na posao i pre 4 h. Vozači, sem tog mog druga, nisu imali pojma da nisam vozač i počeli su vremenom da me oslovljavaju sa „kolega“. Meni je to bilo simpatično. Dešavalo se da me pitaju da li sam bio na sastanku Sindikata i šta su tamo odlučili. Ja sam uvek nemušto odgovarao (ne rekosmo, izbegosmo). Međutim, jednom se dogodilo da sam gostovao na RTS-u, u emisiji Jutarnjeg programa koji je da podsetim najgledanija emisija u Srbiji, i da su me svi oni videli, pritom se čudeći otkud ja među njima u noćnim polascima. „Kolega, pa ti si poznata ličnost“ – zadirkivali su me kasnije. Preostalo mi je samo da se smeškam i trpim zadirkivanja „kolega vozača“. Tek, i dan danas, kad više ne idem tako rano u Radio, kad se sretnemo u prodavnici, na pijaci ili ulici, oslove me sa „Zdravo, kolega!“
U zemlji u kojoj je mnogo toga teško, ali se nikako ne može reći i da je dosadno, je l’ se desilo ikada da se zagledaš u ekran kompjutera, a da ne znaš o čemu bi pisao?
“Naprotiv, u ovoj zemlji se toliko toga dešava da mi ama baš nijednom nije nedostajala tema ili inspiracija. Dešavalo se da od tri, četiri teme, aktuelne tog jutra, biram onu za koju smatram da će na najefikasniji način motivisati slušaoce da se jave i prenesu mi svoje mišljenje o izrečenom. Mislim da sam uvek bio u pravu, što dokazuju brojni utisci slušalaca i pratilaca na društvenim mrežama.“
Socijalne teme i život malog čoveka
Kada jednog dana neki hroničar našeg vremena zaviri u tvoje knjige, šta misliš, kakav utisak će steći, o vremenu samom i o nama u njemu? Kojim problemima si najviše pažnje posvećivao, šta je tebe najviše iritiralo, koja bi bila ključna reč ili recimo tri ključne reči kojima si se najviše zanimao… u prvoj, tj u drugoj knjizi?
“Socijalne teme su mi uvek bile na srcu. O njima sam vatreno pisao, ukazivao na nepravde koje su nam generalno nanošene tokom teškog vremena tranzicije. Sećam se, nama je kasnila plata u jednom periodu toliko da smo polovinu dobijali mesečno. Odemo u prodavnicu, gledamo, biramo najjeftinije proizvode, računi pristižu bez kašnjena, deca u školi imaju svoje potrebe,“restriktivan budžet“ važi, a ja bi trebalo da pišem o nekakvim integracijama, sporazumima, kampanjama, fluktuacijama, društvenoj odgovornosti… ili o tome da su nam džepovi prazni dok se neki bahate i provode. Ne, odlučio sam. Pisaću o onome šta muči većinu mojih slušalaca, jer ako me slušaju kako pišem o svojim problemima, prepoznaće svoje. Ovi koji imaju sve, ionako nemaju vremena da se bakću analizama u jutarnjem programu. Prva knjiga je između ostalog počela pričama o manipulaciji sredstvima koja su stigla za unesrećene u kraljevačkom zemljostresu, a druga počinje pričom o nekadašnjem gigantu „Goši“ iz Smederevske Palanke, gde se između ostalog priča i o najavi „Beograda na vodi“, o dolasku stranih investitora u Srbiju, kupovini jeftinih oranica u Vojvodini, Briselskom sporazumu…“
Karmički dug koji svako treba da oduži
Kako se to postiže da neko ponese deo tvog tereta onda kada ti se učini da si potpuno sam jer ne možeš računati na ljude koji te okružuju i kojima si ti onaj koji im je olakšao teret? Otkud to da nam se pojavljuju ti nepoznati amalini, dok nam oni oko nas okreću leđa? I, budući da svako od nas ima slično iskustvo, znači li to da ćemo pre priskočiti nepoznatom, nego onom koga znamo, a najmanje onom ko nas je samo dobrim zadužio? I na kraju, kud vodi ovaj put, kakvu to karmu sami sebi trasiramo i… dokle tako?
“To je napisano u dahu u mojoj prvoj knjizi, u trenutku kada sam zbog nekih teških i loših dešavanja bio u prilici da zatražim pomoć prijatelja. “Prijatelji“ su se razbežali jer su brinuli da ću da im tražim pare, a prijatelji su bili tu da ponude sve što mi treba, a zapravo, meni je samo trebala podrška koja je bila nematerijalne prirode. Da ne filozofiram, večita je priča koja se potvrđuje u stvarnosti da treba da činimo dobra dela, ako možemo, svima – i znanim i neznanim ljudima. Postoji taj neki karmički dug koji svako treba da oduži, ako to ume i može, ali i ako hoće. Meni su u životu najviše pomogli ljudi koje sam sreo prvi, ponekad i poslednji put, dok su oni za koje sam bio ubeđen da su “moji“ bili uvek po strani kad su mi najviše trebali. Ništa čudno u Srbiji? Nije bolje ni u nekoj drugoj zemlji.“
Otkako pamtim, mi se tešimo ili nas teše time da je ova besparica trenutna, da će nam koliko sutra procvetati ruže, da svetlo sutra samo što nije… i mi, verovali ili ne, nadali se ili odustali od svake nade, zatrovani pesimizmom ili optimistični do daske, nalazimo snage i za osmeh, veselje, radovanje. Učini li ti se ponekad da pišeš jedan te isti tekst, ima li se u vidu sve ono što nam se događa i što je već viđeno, što nam se obećava i što nikada nije ostvareno, što smo sanjali i što je i dalje san?
“Smatram da si potpuno u pravu. Recimo, pada mi na pamet jedna od Crtica u kojoj sam pisao i govorio kako moramo da sačuvamo prirodu. Opisao sam detaljno kako to izleda Morava u Češkoj (bistra kao suza i čista kao pogled) i Morava u Srbiji (zatrpana smećem i otpadom). Posle deset godina od tada, ja opet mogu o tome da pišem, iako nam redovno govore o tome da je očišćeno neko divlje smetlište, jer se ni danas nije promenila naša svest da u reku ili u šumu ne bi trebalo da ispuštamo kanalizaciju, bacamo uginule životinje ili ostarele automobile. Samo kažem.“
Bez obzira na to što kažeš: Ne poznajem vas da bih vas komentarisao ili ocenjivao, veruješ li da tvoji tekstovi, osim što emotivno dotaknu nečije duše, mogu i da utiču na promenu nečijeg lošeg ponašanja ili da animiraju na neku akciju ili da nekoga postide, ohrabre, podstaknu?
“Želim da verujem da mogu. Mada, to je sve diskutabilno. Ja sam se trudio da ponekad u Crtici napišem nešto o sebi, a da to bude blisko i nekome ko me sluša ili čita. Sećam se da je jedna od Crtica o mom džemperu koji mi je poklonila naša prva komšinica, baka Mika sa Đunisa u Aranđelovcu izazvala mnogo pozitivnih komentara. Ljudi su se setili svojih baka i njihovih darova, pa je sve dobilo drugu dimenziju, emotivnu pre sveta. Takođe, bila je priča o mom prvom gramofonu i radiju koji sam sam “popravljao“ pa su mi potom stizale poruke tipa “pokloniću ti ja svoj radio i gramofon, tebi znači a meni ne treba“ pa je i to bilo za mene veoma dirljivo. Ako sam nekoga i dotakao “u dušu“, to nije bilo unapred proračunato jer ne igram prljavo u odnosu sa svojim slušaocima i prijateljima. To je tako, jednostavno.“
S tim u vezi: ako bi pozvao svoje slušaoce, čitaoce knjiga, pratioce na društvenim mrežama, na nešto…bilo koju akciju, šta misliš, koliki bi odaziv bio?
“Iskren da budem, ne bih organizovao nikakvu akciju prikupljanja pomoći. To nije zato što sam sebičan ili lenj, već zato što su neke ranije akcije potpuno devalvirale ljudsku potrebu da pomognu bolesnima i ugroženima. O tome sam pisao, setimo se slučaja od 2,5 miliona evra koji su završili u ko zna čijim džepovima nakon smrti jedne bolesne devojčice za koju je cela Srbija skupljala novac. Rado bih dao novac direktno, ili preko SMS 3030 jer znam da je to potpuno ispravan način pomaganja, a da organizujem nešto pa da se posle tidim toga zbog lopova koji se uvek nekako uvuku u redove pravih dobročinitelja ne bih, hvala, ali ne nikako.“
Ko da se postidi?
Stid je pojam koji svi mahom vezujemo za političare, ministre, stranački postavljene rukovodioce, koji nas odavno uveravaju da su ga izgubili. Televizije nam, s druge strane, serviraju programe u kojima se forsiraju blud, nemoral, svaka vrsta prostakluka, najnižih strasti i sveopšte sramote. Šta misliš, hoćeš li pre penzionisanja doživeti da se neko od onih koje i sam pitaš, nije li vas sramota, postidi?
“Ma, kakvi! Ko da se postidi? Bulumenta koja dolazi do cilja prečicama gazeći preko leševa? Oni koji za Boga ne znaju i ne pitaju, nemaju nameru da se promene. Njima je lepo, ne žale se. Mi, to jest ja, upiremo prstom u njih dok se kupaju u šampanjcu jedući kavijar i noseći skupe toalete, vozeći džipove i uživajući u vilama koje su stekli na najprljaviji način. Ako bih verovao da će se takvi postideti zbog nedela koje čine, bio bih najobičniji utopista.“
Šta se od 23. oktobra 2012. godine, od poslednje crtice u tvojoj prvoj knjizi, promenilo do tvoje druge knjige, od svega onoga nad čim si se gnušao, zbog čega si tugovao, za šta si rekao… neću, ne želim da živim u takvom svetu… u takvom društvu… da srećem takve ljude… da tolerišem takva ponašanja… a šta se to do tada nezabeleženo, desilo, zbog čega si ponovo rekao: neću?
“Promenilo se to da i dalje jasno uočavam razlike među ljudima. Onaj fini, kulturni i prosvećeni svet koji ne juri za materijalnim i dalje je duhovno bogat jer dušu napaja svim onim vrednostima na kojima se temelji pre svega zdrava i jaka porodica, zatim društvo pa i država. Oni koji su bili pokvareni i dalje su predmet mog gnušanja i osude. Ne mogu da razumem da se i dalje dešava to da sve manje pažnje obraćamo na istinu, pravdu, ljubav, obrazovanje, čovekoljublje a nažalost, mnogo više na rijalitije, tzv. starlete, političke afere, kriminalne klanove, pornografiju i sportske nameštaljke. Opet, kažem, mislim da se menjamo, ali… nemam dokaza za tako nešto. Jednostavno, želim da budemo bolji ljudi. Možda mi se to i ostvari.“
Poslužiću se jednim tvojim pitanjem: “kakvi smo mi to ljudi, zaboga“, da bih pitala: da Dejan Grujuć može da bira, među kakvim ljudima bi živeo.
“Voleo bih da živim i dalje među ljudima kojima sam već okružen. Znaš kako se kaže, sličan se sličnom raduje. Posle više od pola veka životnog iskustva, razvio sam talenat da prepoznam dobre ljude i zadržim ih uz sebe. Trebaju mi takvi. Sa pokvarenima neću da se mešam.“
Nova knjiga nosi naslov „Drugi život na crticu“. Kako je došlo do nje i kakav joj put spremate?
“Treba li da ponavljam da sam kao neko ko nije verovao u uspeh prve knjige „Život na Crticu“ posle dva izdanja samo poslušao reči svog izdavača, IK „Liberland“ (čitati Karlo Astrahan) i Anke Srećković iz „3 D plus“ da treba da krenem u novi pohod i da ne brinem o plasmanu i prodaji jer će mi obezbediti najbolje uslove koje jedan ekskluzivac može da dobije. Samo sam se prepustio realizaciji Karlovih i Ankinih ideja. Karlo je predložio da knjiga izađe pred Novu godinu jer je tako najbolje, pošto planira da objavi nekoliko knjiga Crtica u ediciji, a Anka je kao iskusan grafički znalac predložila da posle crne, imamo belu knjigu jer joj se učinilo da tekstovi nose više optimizma i nade od onih objavljenih u prvoj knjizi. Šta sam mogao nego da pustim profesionalce da rade svoj posao. Ja sam tekstove pripremio, dobio sam recenzije od uglednih kulturnih poslenika kao što su Goca Predić, Jasenka Lalović, Rastko Jevtović, Marko Sredojević i Dragana Jovanović, fotkao se i to je bilo to. Znam da ću tokom sledećih meseci krenuti put biblioteka i kulturnih centara u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, a kasnije tokom proleća i ka Švajcarskoj gde će mi promocije organizovati fantastična ekipa Radio Kruga, koju čine Tanja Radojević i Violeta Aleksić, a potom na leto idem u Nemačku preko „Promotiva“ Duške Perić i dalje… videćemo. Vrlo je verovatno da će se knjiga u prvih mesec dana prodavati preko Fejsbuka i Instagrama, a potom kreće u knjižare, no o tome ne mogu da pričam više sve dok to ne objavi izdavač, u ovom slučaju “Liberland“. Nadam se da ćemo dočekati i “Treći život na Crticu“ decembra 2022. godine, ako Bog da. Kažem, samo neka nas sve posluži zdravlje a korona definitivno ode u zaborav, a onda je… nebo granica.“
Biografija
Dejan GRUJIĆ je rođen u Peći 1969. godine. Osnovnu školu završio je u Aranđelovcu, srednju u Beogradu, Akademiju umetnosti u Prištini. Na klasi prof. dr Vladimira Jevtovića diplomirao je glumu 1994. godine. Radio je kao novinar-voditelj na Radio Prištini do 1999. godine. Tokom studija igrao je u Narodnom pozorištu u Prištini. Bio je organizator mnogobrojnih kulturno-umetničkih programa. Pisao je tekstove i komponovao muziku, svirao harmoniku. Jedno vreme bio je usmeren ka pedagoškom radu sa mladima i decom u okviru dramskog studija u centru „Boro i Ramiz“ u Prištini. Učestvovao je na mnogim stručnim skupovima, organizovao škole novinarstva, lepog govora, i glume širom Srbije. Posle rata kratko je radio u RTV „Toplica“ u Prokuplju, a od oktobra 2001. godine radi na Radio Beogradu 202. Pozajmljivao je glas brojnim junacima crtanih filmova i bio narator u mnogim emisijama stranog dokumentarnog programa. Posebno priznanje mu predstavlja to što je svih 30 godina staža do sada proveo pred mikrofonom kao voditelj „živih emisija“. Danas uređuje Vesti i emisiju jutarnjeg programa Radio Beograda 202, „Ustanak“, u kojoj je do oktobra 2018. godine redovno obajvljivao “Crticu 202“, kao svojevrsni pogled na stvarnost iz ugla običnog čoveka. Redovno prati rad književnih stvaralaca i promoviše ih na Radio Beogradu. Ponosan je na suprugu Ljilju, sina Filipa i ćerku Anu.
Fotografije: privatna arhiva Dejana Grujića
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
