Jedna od poslednjih samostalnih izložbi Aleksandra Blatnika zvala se simbolično, Ars longa vita brevis – Umetnost je duga, život kratak. Otvorena je 20. avgusta 2013. godine u galeriji “Srbija”. Niške Vesti opraštaju se od velikog umetnika podsećanjem na njegove reči pred otvaranje ove, 30. samostalne izložbe. Život je kratak, ali je Blatnikova umetnost večna.
Rodio se u Zaječaru, 1944. godine, a od 1963. godine živeo je i radio u Nišu. Aleksandar Blatnik je bio arhitekta i član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije više od 30 godina. Veči deo svog radnog veka proveo je u niškom Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Imao je preko 100 nagrada, uglavnom za karikature, bio je priznat kao istaknuti srpski umetnik, a dobio je i nagradu za životno delo.
Iz latinskog popravni, pa onda najbolji đak
Blatnik je tada rekao da je namerno svojoj izložbi dao latinski naziv, Ars longa vita brevis, jer je u prvoj godini gimnazije “pao” iz latinskog jezika zato što nije učio. Te godine je u avgustu položio popravni ispit, a već u drugoj godini bio je najbolji učenik latinskog jezika.
“Umetnost duga, život kratak” je aposlutno tačna sentenca. Latini su bili mudri, mnogo mudriji nego današnje generacije. Druga sentenca koju sam zapamtio i koja me vodila kroz život je “nula dies sine linea” – ni jedan dan bez linije. Mnoga deca završe škole, a ako svakodnevno ne rade, gube talenat. Prosto, talenat nestane”, govorio je Blatnik.
O nagradama
“Nije da nisu važne i druge koje sam dobio, ali u mojoj biografiji su vrh “nagrada za životno delo” i “istaknuti srpski umetnik”. Do njih ne bih došao da im nisu prethodile mnoge druge.”
Priznanje istaknutog srpskog umetnika nosi od 1995. godine, a nagradu za životno delo dobio je 2005. godine.
“Ta dodela nagrade za životno delo bila je jedna jako lepa predstava, na Kolarcu u Beogradu. Imala je pijetet i težinu. A član ULUPUDS-a sam od 1980. godine, unutar udruženja najviše sam se bavio karikaturom, dizajnom i grafikom”, kazao je.
Najveće srpsko priznanje za karikaturu, godišnju nagradu „Pjer“ dobio je pet puta, a godišnju nagradu Udruženja likovnih primenjenih umetnika i dizajnera Srbije četiri puta.
O nacionalnoj penziji
O tome zašto još uvek nije dobio nacionalnu penziju, Blatnik je rekao:
“Niste na izvoru informacija, ne živite u Beogradu. Na jugu Srbije samo nas je dvojica sa zvanjem istaknutih umetnika, Dragan Drobnjak iz Prokuplja i ja. Ja se nadam da kad svi pevači narodnih pesama poput Lepe Lukić, Miroslava Ilića i raznih drugih pevačica i pevaljki dobiju, onda će verovatno prava kultura doći na red. Mada, među svima njima, ima zaista i onih koji su s pravom zaslužili nacionalnu penziju. Što se mene tiče, ne znam šta još mogu da uradim da bih je dobio. Konkurisaću i ove godine, mada sam načuo da planiraju da je ukinu. Uvek je tako bilo. Kada je trebalo da dobijem stan, više nije bilo stanova, kada sam hteo da podignem kredit, nije bilo kredita. Sad kad treba da dobijem nacionalnu penziju, ukidaju je. Svako ima nekakvu karmu, pa eto i ja”.
Iznos nacionalne penzije je u tom trenutku, 2013. godine, bio 50 hiljada dinara.
“Postalo je važno da imate lobi ili da ste “član”. Ja sam bio član pionirske i izviđačke organizacije. Izgleda da sam pogrešno bio učlanjen”, dodao je .
O izložbama
“Malo mnogo sam se umorio od izložbi. Imati 30 samostalnih izložbi za jedan radni vek nije malo. 400 grupnih izložbi takođe nije mala brojka, trebalo je slati radove, ako ništa drugo. Od mene se očekivalo da napravim retrospektivu, ali ne volim retrospektive. To su tužni trenuci u životu umetnika kada se “podvlači crta”. Nema potrebe za tim, a i ne osećam se tako. Ni jedan dan bez linije, dok god mogu – tako ću.”
Izložba “Ars longa vita brevis” sadržala je nove slike, ili kako bi Blatnik rekao “taze slike”, a bilo je izloženo oko 50 radova na kojima je radio tokom cele 2013. godine. To je bilo i prvo Blatnikovo izlaganje u prostoru galerije „Srbija“.
Timošenko o Blatniku
Opisujući Blatnika, njegovo delo, energiju, sposobnosti i intelekt, Blatnikov prijatelj, novinar Timošenko Milosavaljević je u sali niškog Univerziteta pročitao antologijski govor, umetniku u čast. Niške Vesti prenose deo tog govora:
“Poštovani prijatelji, Aleksandar Blatnik je arhitekta, karikaturista, slikar i grafičar, dizajner i pisac. Dobitnik, rekorder, prvorazredni trener, igrač, sudija, vođa navijača, reditelj, alpinista, gnjurac, car, kralj, roker, bos, revolucionar i kontrarevolucionar. Maneken, đavo, šef velike prodavnice, navigator, diplomata, glavni carinik, vozač u podzemnoj železnici, pevač, kompozitor, ukrotitelj lavova. On je Tarzan, Amadeus, Novak Đoković, tajni agent, orao, kontroverzni biznismen. Odžačar, instalater kablovske televizije, on je student koji je s pravom zapalio žito. On je bio i ostao, on je mogao da laže i kad nije hteo, on je inteligentna plavuša, prevodilac žednih preko vode, on je spavao sa Merlin Monro a da nije hrkao, on je nosilac žute štampe u plavo- beloj boji. On je jeb’o Tutku.”
Postoje tri vrste ljudi, oni koji stvaraju, oni koji gledaju kako se stvara i oni koji se čude šta se stvorilo. Aleksandar Blatnik pripadao je prvoj grupi ljudi. Stvaraocima.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
