Osmeh mu služi kao štit, rođen je u Tuzli, a Niš je zavoleo na “prvi susret“. Bio je 20 godina novinar i voditelj na radiju koji više ne postoji, po obrazovanju je psiholog, asistent za devet predmeta na Filozofskom fakultetu odseku za Komunikologiju i žurnalizam. Uskoro će postati i doktor nauka, a tema doktorskog rada je jedan slavni Nišlija – Duško Radović. Otvara sajmove knjiga, likovne i književne kolonije, festivale folklora, najavljuje poznata muzička imena na Nišville jazz festivalu. Životni moto: budi dobar sve do smrti. On je naš i vaš Velja. Gradska faca, Velibor Petković.
Cela Tuzla jednu kozu muzla
Velibor Petković rođen je u Tuzli 1963. godine. Kaže da je rođen na dan Svetog Prokopija, 21. jula i da „prokop“ slave rudari i pčelari.
„Dan rođenja je odredio da sam u životu i neka vrsta krtice, a volim i slatke stvari. Kad pričam sa ljudima trudim se da u tom razgovoru bude dobrote sa obe strane,“ kaže Velja.
Njegov otac je bio vojno lice, a „vojsku nije podnosio“:
„Otac je bio u pilotskoj školi u Mostaru i bio bi pilot da nije dobio čir. Ostao je u vojsci, radio je u vazduhoplovstvu i da bi izbegao rad na aerodromu Dubrave kod Tuzle, dobrovoljno se prijavio da živi u selu Poljice, 30 km od Tuzle. To selo se na ruskom zove „Vukojebinsk“, kroz smeh kaže Velja.
U selu Poljice je porodica Petković živela 12 godina. Kako kaže, tu je pokupio sve bosanske fazone koje je kasnije spojio sa južnjačkim.
„Govorim ijekavski kao da sam na „j“, rođen, a zapravo još uvek mešam ekavski i ijekavski. Po potrebi“, dodaje.
U Niš se sele jer je Veljina majka insistirala da odu u veći grad, da bi deca mogla da se školuju.
„U Niš smo došli 1975. godine, na Preobraženje, 19. avgusta. Jedna od mojih omiljenih igara u detinjstvu bila je: pakujemo kofer, uzimamo pasoš i idemo u Srbiju. Svi su se smejali tim rečima, a ispostavilo se da bio bolji prorok od Neleta Karajlića, jer sam to govorio još 1971.“
Psiholog i novinar
Kada je diplomirao psihologiju, trebalo je da postane asistent na tom fakultetu i do sada bi, kaže, bio uvaženi, redovni profesor.
„Eto kakve sam ja sreće. Kad se siroma’ zaženi i goč se i’cepi. Mene predlažu za asistenta, a iz Beograda stiže odluka da se katedra gasi. Tada nisam magistrirao iako sam bio negde na pola puta,“ u svom, duhovitom maniru kaže Petković.
Kako se karijera univerzitetskog profesora završila pre no što je počela, okrenuo se pisanoj reči, jer je još u srednjoj školi bio novinarski smer.
„Uvek sam želeo da živim od pričanja i pisanja. To pisci ne mogu, ali novinari mogu. Doduše jako skromno, “ dodaje kroz osmeh, najavljujući sledeću životnu etapu.
Profesionalna novinarska karijera Velje Petkovića počela je 30. decembra 1987. Zanat je učio od Saše Dimitrijevića u Radio Nišu, gde je proveo 20 godina. Radio je i u Narodnim novinama, Grafitu, dopisništvu TV Beograd, bio je saradnik portala i lokalnih tv stanica.
„Radio sam sve što može da se radi i gde god može da se radi“, seća se tih vremena.
Doktorske studije i književnost
Velja kaže da je do niškog Filozofskog fakulteta došao zahvaljujući svojoj spremnosti da volontira. Pomagao je studentima koju dolazili u Radio Niš, ostajao je i posle posla, kada je bio urednik i voditelj. Kaže da je „voditelj najbolje zanimanje na svetu“. Zahvaljujući dugom volonterskom stažu, dobio je ponudu da bude demonstrator na Filozofskom fakultetu i taj posao je takođe radio bez para.
„ Kada sam završio master na Žurnalistici pre pet godina, a završio sam da mi ne bi neko spočitavao da sam novinar, a psiholog, išlo je sve svojim tokom. Pre dve godine sam upisao doktorske studije i sada pokušavam da spojim književnost i novinarstvo.“
Veljin doktorat je o Dušku Radoviću. Čitajući njegova dela otkrio je da je Radović, menjajući poslove, iz novinske redakcije, preko radija, do televizije menjao i formu izražavanja.
„To se danas zove transmedijalnost i u svetu taj fenomen izučava mala grupa ljudi. Smtram da sam dužan da doktorski rad posvetim Dušanu Radoviću i kao Nišliji i kao čoveku sa radija. On je za mene nedostižni uzor, ali to je dobro, jer onda ceo život posvetiš stremljenju ka tome,“ objasnio je Niškim Vestima.
Novinarstvo u Srbiji je ispod nivoa gejši u Japanu
Jedan od devet predmeta na kojima je asistent je i Deontologija medija. Izraz je došao iz medicinske nauke, a odnosi se na moralne obzire prema pacijentima. U novinarstvu, deontologija se odnosi na moralne obzire prema čitaocima, slušaocima i gledaocima, kao i na moralne odnose među samim novinarima.
Na fakultetu studenti uče kakvi ti odnosi treba da budu, ali u praksi je drugačije. U iščekivanju opšte društvene moralne katarze, Petković kaže:
„Novinarstvo u Srbiji je ispod nivoa gejši u Japanu. Zašto? Gejše su fino vaspitane, obrazovane i kulturne i one za novac razgovaraju s ljudima na različite teme, umetnost, filozofija…prvo se pomisli da one sa tim ljudima vode ljubav, ali to nije tačno. One imaju pravo da kažu da im se neko ne sviđa i da sa nekim neće u krevet. E, novinarstvo u Srbiji nema pravo da odbije, „spava“ s kim stigne, sa onima koje prezire. Bez razlike da li su to političari ili tajkuni koji u vlasništvu imaju medije, bilo na nacionalnom ili na lokalnom nivou. Novinarstvo je srozano, jer su srozani i moralni principi u ovoj zemlji. Najgore je što nema solidarnosti među novinarima, ljudi pristaju na sve. Ja mogu da ih opravdam, jer mnogo vole novinarski posao. Ima mnogo bolje plaćenih poslova, ali ko je jednom krenuo da zarađuje taj hleb, bilo kao novinar, snimatelj ili montažer, gaziće moralne norme jer to jeste najlepši posao na svetu“.
Velibor Petković kaže da ne treba verovati ni jednom autoritetu, jer nas istorija uči da i velike institucije mogu da pogreše i zavedu narod. Citirao nam je Perhana iz filmu „Dom za vešanje“ koji je rekao „ Od kako sam sebe uhvatio u laži, nikome ne verujem“.
Porodica ne voli moju popularnost
Popularnosti među Nišlijama je, kaže, došla slučajno. Na radiju je bio dve decenije, jer je mogao da priča, a da ga niko ne vidi. Kao mali je pao i rasekao nos, što je uslovilo i neku vrstu stidljivosti. Radio ga je štitio, jer su ljudi prepoznavali njegov glas, ali na ulici je bio anoniman. Pred gašenje Radio Niša bio je u žestokoj svađi sa tadašnjim rukovodstvom, tako da je ceo dan proveo na informativnom razgovoru u niškoj policiji.
„Dok sam se vraćao iz policije, razmišljajući kako da objasnim porodici zašto sam privođen, pozvali su me telefonom iz Uprave za poljoprivredu da vodim Sajam poljoprivrede. Bio sam malo zbunjen, ali je to ispalo dobro. Kasnije sam vodio i Horske svečanosti i stidljivost je nestala sama od sebe. Te, 2010. godine sam probio led. Evo već šesti put sam vodio i Nišville. Mislim da u meni postoji neka glumačka žica. Trebalo je da budem ili guslar, ili glumac.“, dodao je uz smeh.
Kaže da porodica ne voli njegovu popularnost.
„Oni vole da idu na Nišville, a kad se ja pojavim na sceni, verovatno idu da kupuju kokice, jer ih je po malo blam. Robert De Niro je to nedavno u Sarajevu dobro objasnio dok je primao nagradu. Kada su mu rekli da je „velikan“, on je rekao „možda za vas, ali za moju porodicu nisam“, zaključio je kroz smeh naš i vaš Velibor Petković.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
