Igor Aleksić je profesor violine na Fakultetu umetnosti u Nišu, šef katedre za gudačke instrumente, dvostruki magistar i odličan kuvar. Oženjen je Jelenom, profesorkom klavira sa kojom ima tri ćerke. Lena je nastarija, a Dora i Ana su bliznakinje koje su juče napunile 40 dana. Pet godina je živeo i svirao u Dominikanskoj republici. Osnivač je festivala „Constantinus“. O svom životu i planovima, sreći uz tri ćerke, violini, Dominikani i punjenim tikvicama razgovarali smo sa Igorom Aleksićem. Uz bozu.
Profesor sa tri ćerke
Igor Aleksić je rođen u Nišu 1970. godine. Završio je Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu i dvostruki je magistar, za violinu i kamernu muziku. Ova godina mu je znaku desetke. Deset godina je u braku sa Jelenom Deljanin Aleksić sa kojom ima tri devojčice. Lena ima pet godina, a pre nešto više od mesec dana u život Aleksića ušle su Dora i Ana.
„Dora je starija tri minuta od Ane“, otkriva jedan važan podatak.
Sa suprugom Jelenom, profesorkom klavira, do sada je imao zajedničke koncerte u Grčkoj, Bugarskoj Makedoniji i širom Srbije.
„Trebalo je da odemo u Španiju ovog leta, ali nam je rođenje Dore i Ane poremetilo planove. Nema veze, ići ćemo sledeće godine“, kaže uz osmeh.
Život u Dominikanskoj Republici
U svojoj višedecenijskoj karijeri violiniste, nastupao je na raznim mestima, ali ono što je specifično za profesora Aleksića je petogodišnji život i rad u Dominikanskoj Republici.
Ova država se nalazi na Karibima, smeštena sa istoka na dve trećine ostrva Hispanjola, na kojem se graniči sa Haitijem. Hispanjola je drugo po veličini ostrvo Velikih Antila i leži istočno od Kube i Jamajke, a zapadno od Portorika.
Tamo je boravio do 1997. do 2002. godine.
„Pozvao me kolega sa fakuleteta , Saša Jakovljević violončelista. Danas smo zajedno i na Fakuletu umetnosti, ta saradnja traje trideset godina. U Dominikani smo prvo svirali u kvartetu tri godine, a posle još dve godine u Nacionalnom simfonijskom orkestru u Santo Domingu, glavnom gradu „ priseća se Aleksić.
Dominikanska Republika ima otprilike isti broj stanovnika kao Srbija, a Santo Domingo je megalopolis od 2, 5 miliona stanovnika. Kada je Kolumbo pronašao Ameriku, on je u stvari stupio na tlo Dominikane, otkrio je Niškim Vestima Aleksić podatak koji mnogi ne znaju.
„Domikinana je ono što vidimo na filmu, pa deset puta lepše. Palme, plaže, more. Što se sviranja tiče i profesionalno je na veoma visokom nivou. Nisam verovao da u nekoj zemlji kao što je ta, može da postoji profesionalni gudački kvartet, a Nacionalni Simfonijski orkestar postoji više od tri decenije,“rekao je Aleksić.
Simfonijski orkestar u Santo Domingu osnovali su Srbi
Orkestar u Santo Domingu formiran je 1983. godine, kada je tadašnji šef, inače Dominikanac, došao u Beograd, napravio audiciju i 20 srpskih muzičara poveo sa sobom u svoju zemlju.
„Od tada, u orkestru svira dosta muzičara iz Srbije, Bugarske, naravno, ima i Latino Amerikanaca . U međuvremenu, država je otvorila i Konzervatorijum u kome, takođe, rade Srbi,“ kaže poznati niški violinista.
U vreme kada se odlučio da ode u Dominikanu svirao je u najboljem kamernom orkestru u Srbiji „Dušan Skovran“, a presudna je bila izuzetno dobra plata.
„ Kod nas je bio period sankcija, sve je bilo teško. Odlazak u Dominikanu mi se činio kao dobra šansa. Kad sam pošao, imao sam nameru da to bude na šest meseci ili godinu dana. Posao u „Skovranu“ me čekao, a onda se desilo i bombardovanje Srbije, pa se moj boravak produžio na pet godina,“ otkriva profesor Aleksić.
Za vreme boravka u Dominikani, ovaj Nišlija je svirao i upoznao mnoge svetski poznate muzičare.
„Julijan Rahlin je svirao Bramsa. Bio je na turneji i iz Majamija je rešio da na tri dana dođe u Santo Domingo. Arturo Sandoval, Kubanac… sa njim nisam svirao, ali smo pili kafu. Prepoznao sam ga u kafiću i prišao mu. Rekao sam da sam violinista iz Jugoslavije, na šta je on oduševljeno rekao „ Super, Tito …“ Svirao sam sa velikim džez pijanistom koji živi u Njujorku, zove se Mišel Kamilo,“ naveo je neke od najpoznatijih muzičara svetske klase.
Uragani izgledaju kao smak sveta
Uragani, karakteristični za ovo područje, ipak se dese jednom u dve- tri godine. Ono što nam je profesor Aleksić otkrio je da imena dobijaju po abacednom redu. Kako se zvao uragan koji je on preživeo, ne seća se, ali je sa čitaocima Niških vesti podelio to kataklizmično iskustvo.
„Ono što vidimo na TV, pa to pomnožite sa deset. Uragan je trajao od ponoći do tri popodne. Prozore sam ojačao selotejp trakama da ne upadne kokos i da ih ne polomi. I to nekako prođe, vetar i kiša koji ne staju satima. Ali, najgore dolazi tek posle, narednih sedam dana je smak sveta. Nema struje, vode, nema mrdanja jer su kola i palme na sred puta. Nema hrane..„
Na naše pitanje da li je bar moguće otići na plažu, uz smeh je odgovorio:
„Ne, jer je more izašlo 150 metara i odnelo plažu, odnelo omiljeni restoran gde volim da pijem jutarnju kafu. Za turiste je super, gratis još koji dan na odmoru. Nema letova. Prvo pada toranj na aerodromu.“
Aleksić kaže da poslednje dve godine boravka u Dominikani ni jednom nije otišao na plažu.
„ Uvek sam znao da ne želim da živim u inostranstvu, već u Nišu. Sada bih se tamo vratio turistički, sa ženom i decom i da vidim prijatelje koje sam stekao tokom tih pet godina. Na pitanje da li mi je žao što sam se vratio, odgovor je, ne, nikada mi nije bilo žao“, zaključio je priču o Dominikani.
Direktorovanje, profesura i „Constantinus“
U Niš se vratio 2002. godine, kada je bilo izvesno da će se otvorti Fakultet umetnosti.
Od 2003. do 2006. godine bio je direktor niškog Simfonijskog orkestra.
„ U tom periodu sam dobio povišeni krvni pritisak i danas pijem lekove kao posledicu tog direktorovanja“, kaže opet uz smeh.
U periodu od 2004. do 2006. godine bio je i umetnički direktor „Nimusa“. 2006. godine osniva udruženje i kamerni orkestar „Constantinus“ i istoimenu fondaciju koja pomaže mlade, talentovane muzičare do 18 godina.
2010. godine pokreće i Međunarodni muzički festival „Constantus“ koji se svake godine održava u Sinagogi kao deo obeležavanja gradske slave.
„ Ekskluzivno za Niške Vesti najavljujem da ćemo na jesen okupiti jedan dobar kamerni orkestar i napraviti gala koncert u slavu jubileja, 10 godina „Constantinusa,“ kazao je profesor.
Za kraj
Igor Aleksić rado kuva, kaže da kuva za Jelenu i sebe, pošto su devojčice još male, a fotografijom punjenih paprika i tikvica koju je objavio na svom Faebook profilu to je i dokumentovao.
Uz status „ ako propadnu profesura i umetnost…“
Koliko se i da li se život promenio uz još dve ćerke, kaže:
„Za sada nemam primedbi. Ne vidim neku razliku u odnosu na raniji život. Bilo nas je troje, sad nas je petoro.Kad porastu, ići ću verovatno češće u samosulugu“.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
