Pojeo je divne, bele, kao tanjirić za tortu, velike cvetove Mrs Bateman. I ništa manje mu se nije dopao beli slez, u ćošku, sakriven. Ipak ga je on pronašao. Opasan je igrač. Čas je tamo, čas je vamo, iako se veoma sporo kreće.
Nikad nisi siguran gde ćeš ga nagaziti, premda, ja to izbegavam. Nekako mi ga dođe žao. Sve se mislim, nije mu lako. Ne vole ga baš ni moje komšije, paori. Nije mnogo omiljen ni kod baštovana.
Zašto? Zato što je štetočina.
Uživa da jede listove, cveća posebno.
Ipak, istine radi, valja reći da izbegava božur. Ali, kad navali na hoste, pa na sveže cvetove klematisa ili ruža, ne odustaje dok traje cvet. I onda ih ostavi tako izreckane, jadne, klonule i ne osvrčući se produži dalje. Do nove žrtve tj. njegove hrane.
Nekad me strašno naljuti i ako ga sretnem, zgrabim ga i zavrljačim…
Samo, uvek gledam da padne na travu, da se ne razbije. Nije fer “borba” između nas dvoje. U odnosu na njega ja sam Golijat, ali, on nije David da me sredi praćkom.
Kažu da je u poslednje vreme postao mnogo koristan u kozmetici. Ona njegova sluz, kao, pegla bore.
Ja sam ga dugo volela kao glavni sastojak odličnog gulaša. Ustvari, volim ja i sad gulaš od njegovog mesa, ali ne volim pripreme za spremanje tog jela. Vrlo su obimne.
Sećam se, mama nam je pravila taj gulaš uvek posle kiše. Moj brat i ja smo bili mali, ali smo odlazili sa tatom da ih skupljamo. Tata bi od novina napravio fišek za svakog i potraga za njima bi počinjala.
Najčešće bismo ih skupljali na livadi, ispod donjogradskog bulevara, kako se nekad zvao bulevar Vojvode Bojovića, ispod samog zoološkog vrta, preko puta, sad zatvorene, fabrike konfekcije “Beko”, u kojoj je onda radio moj tata. Stanovali smo na Dorćolu i to nam je bilo blizu, u komšiluku.
To jutro je bilo lepo, sunčano, kao i sva jutra posle dugotrajne kiše. Miris svežeg bureka iz obližnje pekare dražio nam je nozdrve. Moj brat je molio oca da nam kupi burek.
Oboje smo skoro potrčali u pravcu livade gde smo ih uobičajeno nalazili u velikom broju, misleći da će tako biti i tog jutra. Ali, čekalo nas je veliko iznenađenje. Livada je bila “okupirana”. Po njoj su trčkarali konji i jahači u čudnim, viteškim odorama. Stajali smo i gledali spektakl koji se odigravao pred nama.
Uskoro je otac saznao da se tu, na livadi na kojoj smo mi “brali” njih za divan gulaš koji bi nam spremila naša mama, snimao film, “Marko Polo”, kao i da je glavni glumac bio tada već poznati, mladi francuski glumac, Alen Delon.
Nama deci to ništa nije značilo. Mi smo želeli naš burek, ali i da se kući vratimo sa punim fišecima “mesa”.
Otac se brzo snašao pa smo ih sakupili baš puno, u blizini “Poletovog” fudbalskog igrališta.
Ulov je bio bogat i mama je spremila fantastičan gulaš koji smo jeli u slast, iako smo smazali i svoj burek.
Svojevremeno sam više puta spremala gulaš od njihovog mesa za svoje prijatelje koji ih nikad pre tog nisu jeli. Znali su da umem da ih spremam i kad bi došli kod nas, u posetu, u ovo naše Banatsko selo, kroz razgovor tokom dogovaranja o poseti, “nabacili” bi da bi voleli da “probaju” gulaš od njih.
Za njih je to bila neka vrsta egzotičnog jela. Uvek bi uživali u degustaciji dok bi meni bilo svega preko glave. Priprema jela je poprilično zahtevna i oduzima dosta vremena.
Najlakši deo posla je sakupljanje. Em si napolju, em se rekreiraš; sagni se, podigni se da ga ubaciš u kofu sa poklopcem, pa se opet sagni i tako dok ne “počistiš” celu baštu od njih.
Kako godine prolaze sve manje spremam gulaš od dosadnih obožavaoca i sad već, stalnih stanovnika moje bašte koji nesmetano jedu cvetove i lišće cveća u njoj.
Možda se pitate zašto im ne stanem “na rep”?
Zašto ih ne proredim ponekad spremajući taj, čuveni gulaš?
Zašto kao i mnogi ne stavim neko sredstvo da ih, ako ne uništim, ono desetkujem bar?
Ne mogu. Oni su mali, nemoćni u odnosu na mene, a živa su bića.
Osim tog, prisustvovala sam jednom, ovde, baš u mojoj bašti prelepom prizoru vođenja ljubavi, iliti parenja tih dvaju stvorenja, što je na mene ostavilo fascinantan utisak.
Dve male živuljke, koje su se srele, tek, “zaljubile” možda na prvi nežni dodir i zatim pale jedna drugoj u strastven, čelični zagrljaj koji se uskoro pretvorio u nerazmrsivo klupko.
Tela su im isprepletana klizila jedno preko drugog i stvarala neku čudnu belu izmaglicu od pene, poprimajući u tom ljubavnom zanosu sve više oblik velikog grozda satkanog od sitnih, belih, prozračnih, balončića koji su ličili na bisere.
Dugo su se klatili na nekoj čudnoj, sluzavoj “lijani” koja je ličila na omanju mišićnu tetivu koja se istezala sve više i više, sve dok nisu završili sasvim dole, na zemlji, silazeći sa velikog lista moje perunike, koja raste u leji ispred kuhinjskog prozora, gde su se ubrzo, klizavo razdvojili i mileći, kako oni to i uobičajeno čine, se razišli.
Svako je otišao na svoju stranu. Iskonski posao produženja vrste je bio završen.
Ja sam postala svesna da će ih sad biti još više u mojoj bašti, ali sam isto tako znala da više ne mogu da ih bacam tek tako, kad ih sretnem, ljuta jer su mi pojeli neki cvet.
Neka njih. Da ne treba da ih bude ne bi ih ni bilo.
Osim tog, itekako mogu nama, “Golijatima” da spasu život, zlu ne trebalo, jer su veoma dobar izvor belančevina u hrani, posebno za opstanak u prirodi.
A i kako da ih kažnjavam kad, eto, baš jutros, dok sam koračala svojim travnjakom u nameri da otkinem dva, tri lista svežeg matičnjaka za svoj prvi, jutarnji čaj, skoro ne zgazih jednog malog puža.
Ovaj se, valjda osetivši titraj vazduha svojim antenama koji su pravili moji koraci kroz kratku, pokošenu travu pokušao da skupi, uplašen.
Spazih ga u trenu i naravno zaobiđoh, gledajući izdalje hoće li se povratiti.
Učinio je to posle nekih par minuta, kad je, valjda bio sasvim siguran da je bezbedan.
Kažu komšije, da ima da se kupi neki preparat za uništavanje puževa i da je efikasan, ali, ja ne hajem.
Jeste mi žao cvetova mog klematisa, Mrs Bateman, bili su prvi, neverovatno krupni i lepi, ali, neka. Cvetaće opet. Biće ih još više.
Možda će se odnekud, kao što uvek radi, pojaviti i Selena, “moj” jež. Imaće dosta hrane za sebe. Bolje je da njoj prepustim prirodnu selekciju, što, složićete se, ona radi daleko bolje od mene.
Nekako volim da u mojoj bašti sve živi i raste kao na livadi, u prirodi, pa šta im život odredi.
Ja sam samo posmatrač i neko ko uživa da ih sve gleda kako žive i rastu pomažući im u tome i čuvajući ih sve, i cveće i drveće i bube i ptice i raznorazne živuljke, koliko je to u mojoj moći.
Inače zaboravih da vam kažem da se gulaš od njih sprema kao i svaki drugi, po ukusu, ali se doda malo crnog vina, na kraju.
Moja mama je dodavala pavlaku, kad smo bili mali.
Eh da, još nešto, najvažnije.
Moji unuci kad dođu, organizuju trke puževa. Svi imaju u ekipi po 3 puža, kojima na kućicama upišu kredom broj. Za svaku ekipu drugačije boje.
Bude tu i navijanja, naravno i mnogo strpljenja dok se trka ne završi. Do sad su delili podjednako pobede i takmičari i “treneri” ekipa, mojih troje unuka.
Šta bi bilo kad bi im nedostajali takmičari?
Kako bih im objasnila zašto nema puževa u bašti, a uvek ih je bilo?
To je još jedan, ali veoma važan razlog, zašto oni nisu uljezi već stanari u mojoj bašti i zašto pazim da kojeg ne zgazim.
Izvor: >>>
Olivera Karan – viša medicinska sestra u penziji. Rođena Beograđanka, zaljubljenik u jug Srbije, povremeni stanovnik I Perleza I Soko Banje. Voli prirodu, južnjački dijalekt, ljude, životinje, pisanje, voli da čita I ume da sluša. Majka, supruga, baka. Večiti učenik, trenutno posvećena usavršavanju znanja nemačkog jezika.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Svojevremeno sam više puta spremala gulaš od njihovog mesa za svoje prijatelje koji ih nikad pre tog nisu jeli. Znali su da umem da ih spremam i kad bi došli kod nas, u posetu, u ovo naše Banatsko selo, kroz razgovor tokom dogovaranja o poseti, “nabacili” bi da bi voleli da “probaju” gulaš od njih. 
