Nemanja Tadić koji je Nišu doneo mnogo medalja sa međunarodnih i nacionalnih takmičenja u plivanju, nije se plasirao za učešće na Paraolimpijskim igrama u Riju, ali je najavio da se priprema za sledeću Olimpijadu koja se održava 2020. u Tokiju. Zadovoljan je dosadašnim rezultatima i ne odustaje od svog olimpijskog sna, rekao je Niškim Vestima ovaj sportista.
“Nisam se plasirao na Paraolimpijske igre, bio sam blizu. Ostvario sam B normu. Ali Bože moj, s obzirom na to da se inetnzivno bavim plivanjem tek 3 i po godine, ja sam zadovoljan i rezultatom koji sam postigao. Nagovestio sam da u naredne 4 godine sigurno mogu da se spremim za Paraolimpijadu“, kaže Nemanja.
Smatra da je trebalo da bude realniji u svojim planovima, ali da ga je dobar rezultat koji je postigao naterao da ipak pokuša.
„Početkom godine sam shvalio da nema ništa od učešća na Paraolimpijadi. Međutim, baš sam tada postigao mnogo dobar rezultat što me je navelo da pomislim da bih mogao da se spremim za to takmičenje. Međutim, falilo mi je nekih 7-8 meseci rada koje jednostavno nisam moga da imam do septembra kada je Paraolimpijada“, dodaje.
Imao je normu za Evropsko prvenstvo. Ipak, ovo je olimpijska godina kada sva sredstva Komiteta idu na ovo takmičenje, pa nije bilo moguće da Nemanja ode na evropsko, gde bi na osnovu rezultata bio među finalistima. Ipak, sredinom jula ide u Rijeku na Evropske univerzitetske igre, a kako kaže, ove godine osobe sa invaliditetom po prvi put učestvuju u tom takmičenju.
„Ne tempiram formu direktno za to takmičenje, sada sam koncentrisan na sledeću godinu, tako da su i treninzi osmišljeni da sve bude usmereno na početak sledeće godine. Ipak ću otići tamo iz punog treninga i nadam se da će rezultat biti dobar. Nadam se ulascima u finale, a za dalje ćemo videti“.
Njegova glavna disciplina je leđno plivanje na 100 metara. Njegov rekord je 1:10:50, što ga trenutno rangira na 11. mesto u Evropi.
SREĆAN ŠTO JE POBEDIO BOLEST
Kada je imao samo 7 godina Nemanja je osetio bol u potkolenici. Posle nekoliko meseci dijagnostikovan mu je rak kosti. Usledila je amputacija potkolenice na Banjici.
„Kada vam u tim godinama saopšte da ćete ostatak života provesti bez dela tela ne znate šta to zapravo znači ali ste ipak u šoku. Tada nisam puno razmišljao ni o sportu ni o bilo čemu drugom, samo sam želeo da sve što pre prođe i da dođem do svoje prve proteze“
Na žalost, bolest vratila pa je morao i na natkolenu amputacju. Primio je oko 25 hemoterapija, a lečenje je trajalo 3 godine.
„To su godine koje sam proveo na relaciji kuća-bolnica. Kada se osvrnem i vidim kako su završili ljudi sa tom dijagnozom imam još jedan razlog da budem srećan što sam među živima. Srećan sam što sam uspeo da se izborim sa takvom bolešću. Posle toga sam se normalno vratio u školu i nastavio da se družim sa svojim vršnjacima i da učim“.
Težak period svog detinjastva podneo je zahvaljujući podršci roditelja i prijatelja. Kako kaže, uvek su ga motivisali i smatrali sebi ravnim.
„Mislim da je najvažnija ta socijalna sredina za odrastanje osobe sa invaliditetom, a ključan je pristup porodice. Ja nisam bio mažen i nije mi zbog toga bila posvećena posebna pažnja. Nikada nisu rekli da nešto ne mogu da uradim ili da će nešto da obave umesto mene. Sam sam naučio da prolazim kroz mnoge stvari i mislim da je to najzdravili pristup – pustiti čoveka da sam vidi ko je i šta je“, govori.
USPEH DOLAZIO POSTEPENO
Pohađao je Osnovnu školu „Desanka Maksimović“ u Čokotu. Na plivački klub „Delfin“ za osobe sa invaliditetom uputio ga je nastavnik fizičkog vaspitanja. Tamo je amaterski plivao od 2009. do 2012. godine. Profesor Marko Aleksandrović sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja mu je 2012. predložio da ga sprema za državno prvenstvo Srbije.
„On je video da imam dobre fizičke predispozicije, imao je ambiciju da spremi mene i još 2 plivača. Tih dana smo baš puno trenirali. Ja sam posle 3 meseca uspeo da isplivam 50 metara za 38,50 sekundi što je u tom trenutku bilo dovoljno za zlatnu medelju“, objašnjava.
Kako kaže, vremenom je postizao sve bolje rezultate, a medalje su se nizale postepeno.
„Plivao sam 1,36 na 100m slobodnim stilom i sve je to nagovestilo da mogu da napredujem. Tako su se događaji ređali jedan za drugim i mogu da kažem da je tu i sudbina malo poklapala kockice, jer da sam ja odmah znao koje su norme možda bih i odustao od plivanja“.
Vrhunski sportisti, kakav je i Nemanja sada, nisu dobro sagledani u ovom gradu, kaže. Ipak je on zadovoljan uslovima.
„Nisam tu ni zbog kakvog novca, ni materijalne koristi. Jednostavo postoje neke stvari koje ne mogu da se kupe i koje mnogo više 
znače. Na primer, kada sam isplivao tu B normu ja sam bio mnogo srećan i ponosan na sebe. Ne bih da se žalim na grad. Živimo u sredini takvoj kakva je i nikome nije lako, pa ni nama sportistima. Što se tiče bazena ja sam dobro sagledan, imam trenera koji mi je prvenstveno dobar prijatelj, a kada ste s nekim u tako dobrim odnosima naravno da imate volju za rad“.
Kako objašnjava, Marko Aleksandrović s vremenom nije mogao da nastavi da radi sa njim jer je zahtevao jače treninge i do 20 sati nedeljno. Promenio je još 3 trenera, bio u plivačkom klubu „Sveti Nikola“, a trenutno je u Plivačkom klubu „Niš 2005“, gde je prvo radio radio sa Markom Đurovićem, a sada sa Bojanom Lukovićem.
Osim što je vrhunski sportista, Nemanja je i student na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, a istovremeno je i stipendista Metropolitan univerziteta. Planira da se profesionalno bavi plivanjem do 2024. godine.
„Pošto je naredna olimpijada daleko, sledeći cilj je da ostvarim što bolje vreme. Početkom sledeće godine planiram učešće na najjačem svetskom mitingu u Berlinu. Tamo bih voleo da ostvarim A normu za naredno Svetsko prvenstvo“.
Osim što naporno trenira, nekad i dva puta dnevno, Nemanja voli da se druži, šeta i izlazi kada ima slobodno vreme. Ovaj student dva fakulteta, radi i marketing i prodaju za Nifon. Ipak, on uspeva da sve uskladi i ostvari svoje ciljeve.
„Plivanje je fizički težak sport, a dok trenirate vi ste sami sa sobom i trudite se da pobedite samog sebe, što je popriličan psihički napor. Mislim da je najbitnije da težimo ostvarenju svojih ciljeva. Na tom putu ima oscilacija ali nikada ne smemo da dozvolimo da odemo toliko daleko da posle ne možemo da se vratimo. Treba držati stvari pod kontrolom, koliko god je to moguće“, dodaje za kraj Nemanja.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
