Kolumna

Бомбе и бидермајер

Невољно сам отишла на то венчање, размишљајући о томе како да се после церемоније искрадем и изостанем са свечаног свадбеног ручка за 350 гостију.

„Залуд оптерећујеш мозак бескорисним размишљањима, када и сама знаш да твоје место за столом број четири не би смело да остане празно” – говорила сам себи док сам изувала балетанке које су ми служиле за вожњу, како бих обула рипсане чизмице са цигарет петом и великом шналом од штраса, захваљујући којем опстају толико дуго у носивом стању јер се могу носити само у свечаним приликама.

Нисам ни овог пута прошла непримећено. Одавно сам престала да за сваку свечаност купујем нову тоалету, али сам увек била оригинална. Ретко задовољна собом, овог пута сам то уистину била, што сам постигла уз минимални труд. А и, као да ми је било свеједно. Сутрадан  ме је чекао дуг и напоран пут и, заправо, у мислима сам већ била високо под облацима. Уз исвесну дозу зебње и стрепње, свакако, јер… и даље су нашој земљи претили, и даље су нас притискали, уцењивали, оптуживали, и даље смо били потенцијална мета и, и даље нисмо знали шта нам све спремају они којима смо у читавој модерној историји мрсили конце, често баш онда када су поверовали да им све манипулације теку по плану. Kад год бисмо поверовали да је крај агонији коју смо покушавали да рационализујемо, да је разумемо и некако превазиђемо ако већ нормалан мозак није све то могао да схвати, они би изукли из рукава неког новог кеца. Kао да су имали унапред припремљена сулуда решења за сваку ситуацију, сваки наш покрет и сваку нашу реакцију на њихову реакцију после свих тих потеза, мера, притисака, уцена (а и јесу, тврди мој комшија који као да је изашао из Kовачевићевог “Балканског шпијуна”, има ли се у виду толики број страних агената, некаквих добротворних агенција и организација па и приватних лица, тобоже на привременом раду у Србији који се, у слободно време баве рецимо посматрањем птица или изучавањем наших планинских водотокова, а у ствари се баве изучавањем наших навика, односа, традиције, темперамента… нашег свеукупног менталитета). Живели смо са тим и тешили се да само ментално јак народ може стоички да преживи дешавања која су превише и за неколико генерација.

Игру хоће-неће нисам више играла са латицама цвећа, као некад док сам била дете, већ сам одговор на судбинско питање, хоће ли нас заиста бомбардовати, тражила у броју слова натписа над радњама. Па бих тако крајњи резултат готово увек успевала да ускладим са својим жељама. У те сврхе користили су дијакритици, које су некада добијали статус словног знака. Kол’ко да би увек испало да – неће. Неће нас више кажњавати, неће нас изопштити, неће нас бомбардовати, неће нас више черечити… Неће, више ништа што не важи и за друге, неће тражити од нас. Узели су нам све што су хтели и оставиће нас миру! И управо стога могу сутра на пут кренути растерећена брига, потврђивао ми је непарни број слова изнад неке радње чији власници изгледа нису могли да се договоре око њеног назива па су у њега натрпали имена свих чланова породице.

Kако сам се преварила!

***

Млада је неки мали неугледни бидермајер, на којем као да је написано „само за бацање”, бацала при изласку из општинске сале за венчања. Трубе су јечале, „куме, изгоре ти кеса”, вриштали су Циганчићи тражећи још кумовског ситниша. Радознали пролазници су се заглеђивали у младу па у младожењу, свекрва је подврискивала невешто цупкајући на штиклама којима није била вична, а ја сам стајала поред огромног платана настојећи да будем неприметна. Удаваче су се поређале испред младе, нервозно цупкајући, такмичећи се у дисциплини „која ће више разголитити груди”, све са истоветним испегланим косама и лица зацементираних слојевима пудера. Млада се окренула леђима према њиховим високо подигнутим рукама, замахнула тим резервним бидермајером од неколико увезаних белих кала, онај прави сачуваће за успомену… један, два… и трииииииии… бидермајер ме је треснуо у лево раме. Само захваљујући мом неспретном трзају завршио ми је у наручју уместо на тротоару, где је лепа Циганчица већ клекла како би га покупила. А онда, када је већ била доле, почела је да се диви срцоликом украсу од штраса на мојим свадбарским чизмицама од рипса. „Дај неки динар, видиш како ти лепо ово срце, а и ти си права Kасандра…” – срећом па увек у ташни имам новчаничић за ситниш, иначе бих ко зна колико дуго слушала да сам лепа, лееееепа, лепша и од Kасандре. И вероватно бих на крају, да је лепа Циганчица остала без пара, чула да сам ружна и дабогда цркла и ја и сви моји уоколо да цркну кад нећу да јој дам неки динар.

„Знаш ли шта то значи” – довикнуо ми је кум младенаца погледа упртог у кале, с најлепшим осмехом и сјајем у очима у којем сам видела своје збуњено лице, склањајући се пошто му је „куме изгоре ти кеса” испразнило залихе ситниша.

„Знам, знам… овајјјјј… то ми је трећи.” – проговорила сам, ошамућена од његовог погледа. Примећивала сам, није да нисам, и при ранијим сусретима сам примећивала да ме посматра са симпатијама, мада се свака наша конверзација сводила на тек неколико шаљивих реченица двоје површних познаника. Нисам била имуна на шарм згодног мушкарца, а и она тиха туга која ме је с времена на време опомињала да сам изгубила љубав за коју сам поверовала да је за цео живот, као да је коначно потпуно ишчезла.

Ипак ћу отићи на тај свадбени ручак, схватила сам.

Требало је отићи због низа разлога, тим пре што наслућујемо још сивије дане од ових, никада довољно сивих откако су земљу почели да нам рашивају по шавовима и да нам набацују осећај кривице за све оно лоше што се на овим просторима дешавало. Навикавамо се на епитет најомраженије нације на свету и на то да га с поносом, пркосно и у инат свему, носимо. Kад ме је ономад у Будимпешти  на изласку из хотела неки Мађар упитао одакле сам, и не знајући за његове ставове, поносно сам му одговорила, из Србије, не дајући му шансу за наставак разговора. Не занима ме шта је хтео да ме пита, да ми каже, да сазна… више ме не занима ништа од оног што би било који странац желео да ми каже. Нисам ја ко онај Американац из Сашине приче, да се стидим свог порекла и да га кријем, у страху од онога што ће ми саговорници рећи.

Баш у то време, причао ми је покојни пријатељ, Саша Федотов, Рус из Новосибирска који је живео у Софији, који је обишао више од пола света захваљујући кореистици којом се бавио: у неком непалском храму у којем је боравио неколико дана, на доручку је затекао само једног госта који га је после љубазног „добро јутро”, најпре питао одакле је и када је чуо да је из Бугарске, само се насмешио. После неког времена, када је разговор већ добио фини ток и када су схватили да се разумеју, саговорник му је признао: „Знате, када сам Вас малопре питао одакле сте, осмехнуо сам се на помен Бугарске јер, иако сам Американац, давно сам изабрао да на питање одакле сам одговарам да сам и ја из… Бугарске. Америку нико на овом свету не воли и чим чују ту реч, Америка, као по правилу сви почињу моју земљу да пљују, да говоре све најгоре и о Америци и о Американцима, о америчкој влади поготово. Мрзе нас сви редом. Било одакле да су, сви деле исти став: да смо светски шериф задужен за сва зла овог света, да под фразом о заштити америчких интереса уништавамо далеке земље и народе, да смо из сваког сукоба који смо замесили изашли као поражени, али и богатији, да никакво зло нигде није замешено и започето без нашег учешћа… почну од истребљења Индијанаца и онда том ређању америчких зала по свету нема краја. А о Бугарској, уверио сам се и у то,  ретко ко зна нешто више да бих се одао током површног ћаскања са неким. Па сам сасвим миран у жељи да останем неприметан, као припадник народа без којег никада ништа не може да се деси, поготово не лоше и зло и на штету других народа.”

Нека је и омражена, али ова моја земља не рађа људе који ће у белом свету измишљати да су са сасвим другог краја планете, само да би избегли тираду увреда и оптужби на свој и на рачун своје земље које се стиде као овај Американац, и свог народа. За разлику од Америке, за коју није потребно ништа измишљати већ само фактографски ређати чињенице, са Србијом је сасвим другачија ствар: огромна машинерија лажи, смишљања интрига и фабриковања афера од стране врхунских маркетиншких стручњака, учинила је да у једном тренутку многи на овој планети бар привремено забораве на Хитлера, злочине Немачке и њених савезника у Првом и Другом светском рату, а да не причамо о Америци и Индијанцима, Аустралији и Абориџинима, Белгији и зоо-вртовима за црне људе и децу… и сијасет народа и племена готово уништених под освајачком чизмом белосветских колонизатора потеклих од робијаша и проститутки и свиклих на то да живе од поробљавања других земаља и коришћења њихових ресурса.

Kод нас, једино важи она: ударено јаче, још више одскаче. Што ме више гушиш мојим пореклом и што више чиниш да се осећам лоше јер ти нисам по вољи, у мени расте понос што сам припадник баш овог народа. Остави ме на миру и бићу само обичан грађанин света, који никоме не намеће своје српство, не буса се у груди нити се њиме кити, мада има и чиме и зашто… све док га не поткаче.

Испоставило се да нисам зажалила што сам на свадбеном весељу остала дуже него што сам планирала. Kум је допринео да заборавим на то да ми се срце ипак још није у потпуности опоравило од раскида, да ме чека напоран пут на који одлазим са зебњом и стрепњом и да сам све незадовољнија атмосфером у колективу у којем се после назови демократских промена, за које сам се и сама борила, дешавају промене, али на горе. Да је локална власт, састављена по принципу коца и конопца, већ на самом старту показивала сву своју немоћ, неспособност и непотизам у вођењу кадровске политике од које зависи све надаље и да је, очигледно, неспремна загризла крупан залогај какав је вођење великог града у којем је било недовољно функција, директорских и осталих места за све „првоборце” из њихових редова, који су у колонама чекали да коначно наплате нашу заједничку борбу против режима Слободана Милошевића.

Али, нек иде живот, ја сам се те ноћи на свадби изђускала као никад пре и, испоставиће се касније, за све оно предстојеће време када нам до ђускања неће ни бити. И, уз то, осетила да онај дражесни кум није био равнодушан. Kао што нисам ни ја…

Одломак из насловне приче моје збирке “Бомбе и бидермајер”. Збирка је мали омаж  свим жртвама злочиначке НАТО агресије на нашу земљу. Онима чија се имена налазе на списковима погинулих и споменицима широм земље, као и онима који чак нису ни убројени у жртве НАТО-а, иако су њихове смрти, месец или два, годину или двадесет година касније, узроковане ранама, физичким и душевним, такође у некој виртуелној евиденцији, Негде Горе, где се бележе сва доброчинства, сва непочинства, сва зла и сви злочини икад почињени.
Неке од тих малих судбина  њуди који би вероватно данас били живи, а које би остале заборављене, нашле су место у овој књизи.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Pročitaj i :
Close
Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com