Kada se vraćala sa egzotičnog putavanja iz Argentine, dr Vesna Ignjatović, Nišlijama poznatija kao Vesna dr Vais, nije ni slutila da će se suočiti sa jednim od najtežih dana u svom životu. Nakon 12 sati leta dobila je plućnu emboliju visokog rizika. Borba za život trajala je 13 sati, a direktno sa aerodroma prebačena je u šok sobu Urgentnog centra Beograd, gde su se lekari za njen život borili 18 dana. Sada, dva meseca od kobnog leta, dr Ignjatović se oseća mnogo bolje, a za čitaoce Niških Vesti govori o najdužim satima svog života.
Niške Vesti: Kada su ovakve nezgode u pitanju svi mi mislimo da se „to nama nikada neće desiti“. Kakav je osećaj kada, po povratku s divnog putovanja, doživite ovako nešto?
Vesna Ignjatović: Kažu da sam najveći optimista na svetu u svakom pogledu jer i od tragedije umem da napravim komediju i zato nikada ne pomišljam da meni može da se desi bilo šta loše, jer jednostavno ne vidim razloga za tako nešto. I privatno i poslovno funkcionišem po principu „bolje sprečiti nego lečiti“, jer vrlo racionalno prosudjujem šta treba učiniti a šta ne, bez velikog rizika i po sebe i po druge. Zato sam tako sigurna u ishod svakog mog koraka. Ali svi smo mi ljudi koji čak i budni ponekad prave greške u koracima, a dok spavamo, mislim da smo u Božjim rukama i da tada Bog ili Univerzum odlučuju o našim koracima i gde će nas oni odvesti.
NV:Borba za život u avionu trajala je dugo, kako je to izgledalo, ko Vam je pružio pomoć?
VI: Nakon 12 sati nekretanja u avionu , probudio me jak grč u levoj potkolenici i kad sam
videla otečena stopala, shvatila sam da sam se uspavala i da sam nekretanjem obustavila
normalnu cirkulaciju u nogama, zbog čega je došlo do pojave otoka. Ustala sam da prošetam do toaleta i nakon par koraka osetila vrtoglavicu, neverovatnu mučninu, nedostatak vazduha i jako lupanje srca…. Nakon desetak metara sam jednostavno pala izgubivši svest. Posle 3-4 min stjuardese i moja prijateljica uspele su da me povrate, ali imala sam osećaj da sam jedva živa jer nisam imala snage ni da sedim. Mislila sam da će mi nakon povraćanja biti bolje, ali taj dodatni napor samo me je još više iscrpeo i ponovo sam izgubila svest. Ovog puta su me položili na pod mini kuhinje i tu sam ležala ni živa ni mrtva… Pozvala sam Boga u pomoć, jer imam dogovor sa njim da ja pomažem drugima , a on će pomoći meni, onda kad sama sebi ne mogu da pomognem.
„PITALA SAM SE: JESAM LI MRTVA ILI ŽIVA?“
NV: Koje su Vam se misli motale po glavi u tim trenucima?
VI: Toliko mi je bilo loše da sam samo želela da zaspim i da sve to prestane….I želja mi se ispunila: napokon je sva teskoba nestala, napokon sam usnula beskrajno, prekrasno belo nebo sa puno iskrica… Bio je to prekrasan osećaj olakšanja. A onda sam osetila strašnu hladnoću (stavili su mi ledene obloge po celom telu), ponovo sam čula neke glasove i nerazgovetne reči na nekom nepoznatom jeziku. Sećam se da sam se pitala jesam li mrtva ili živa? „Moraš da otvoriš oči“, govorila sam sebi, „ako su iznad tebe , znači da si živa…. ako su ispod, onda si krenula tamo gde nisi planirala“. Teškom mukom, uspela sam kroz trepavice da vidim neke likove u magli iznad moje glave. Dobro je – još sam na zemlji. Živa sam. I tako je ta agonija trajala skoro dva sata, dok avion nije sleteo u Istanbul. Prilikom sletanja preneli su me na najbliže sedišta aviona kako bi me vezali zbog sletanja. Glava mi je klonula na stranu i ja sam pored sebe videla čoveka u belom od glave do pete sa milim osmehom ohrabrenja. Ponovo sklapajući oči pomislih: Evo andjela, došao po mene … Kad je avion sleteo , otvorih oči ponovo: bio je to Arapin u belom, sa onim istim blaženim osmehom.
NV: Kada je stigla na istanbulski aerodrom, gde je inače imala presedanja. do ulaska u avion za Beograd hrabru Vesnu čekalo je još sedam sati. U polusvesnom stanju su je odneli do sobe za odmor, koja se nalazi na drugom kraju aerodroma i tu je neprekidno spavala šest sati. Međutim, kada se probudila, u blizini nije bilo nikoga, njenim prijateljicama nisu dopustili da dođu do nje, a avion je kretao za svega 30 minuta. Kako kaže za Niške Vesti, tada je počela prava borba. Poslednjim atomima snage, sa koferom od 20kg pokušala je da stigne do mesta poletanja.
VI: Pela sam se pokretnim stepenicama koje ne rade, noseći kofer u ruci. Prolazila sam kroz hodnike, prodavnice, kafiće, ali nikako nisam videla izlaz koji mi je potreban. Kroz 15 min avion poleće, a ja treba da stignem od 200 do 306 i to SAMA HODAJUĆI, a noge ne osećam, grudi će da puknu od nemerljive brzine otkucaja srca, pluća se mučel, dišem na škrge… A mene čeka sigurno još najmanje 1km i to na betonu pored pokretne trake koja je prepuna putnika koji stoje i nema šanse da se prodje kroz tu gužvu. Ponovo upadam u stres…. Odjenom čujem reči mog prijatelja, maratonca Raleta Petričevića koji me je pre 33 godine, na maratonu Pariz- Versaj 18 km, bodrio sve vreme dok samo trčali i kad smo bili na najtežoj deonici na uzbrdici ispred Versaja, kada više nisam mogla ni da hodam, on je reko nešto neverovatno što nije imalo nikave logike : “A sad moraš da trčiš najbrže što možeš, brže no što si trčala do sada !“. Rale je bio uporan i ponavljao je : “ Zamišljaj kako ti noge trče i one će same trčati!”. Da – to je bio još jedan presudan trenutak u ovoj TRCI ZA ŽIVOT na aerodromu Akaturk u Istanbulu. ! Zamišljala sam kako moje noge trče lako kao gazela , a da ih kofer jedva sustize…. i TRČALA SAM….TRČALA… Već sam mislila da ponovo umirem leteći po aerodromu kad se napokon ukazao taj famozni 306 ! USPELA SAM ! STIGLA SAM NA CILJ ! Srušila sam se na stolice, kofer je pao, a prijateljice izbezumljene što me vide samu, komentarišu kako očajno izgledam kao zombi, da mi je koza belo sive boje, usne bele i krvave i da me sigurno neće pustiti u avion ! Pa zar sve ovo da se sada sruši pred samim “ciljem” ?
Uložila sam poslednje atome svog života rizikujući da me smrt pokosi na prvom koraku, a sada da me vrate na start ! Neće moći ! Jedva žmureći, opipavam rukom karmin u torbi , mažem usne u kojima “nema ni kapi krvi “, štipam obraze i zadnjim atomima snage ustajem i lukavo krijući se iza prijateljice uspevam da se domognem sedišta u avionu.Već mi je lakše…Sada neka bude kako biti mora!
NV: Kakav je bio osećaj kada ste napokon dotakli tlo pod nogama?
VI: Nakon 2 sata leta i dubokog sna, budim se nakon sletanja i osećam se MNOGO , MNOGO bolje…Ako sam do ulaska u avionu bila na maximum 5% svoje energije, sada sam bila na 50 % ! Sama gurajući kolica sa prtljagom izlazim sa aerodroma i kažem zetu koji me čekao na aerodromu, da me vozi pravo u Urgentni centar jer sam sigurna da se nešto STRAŠNO dešavalo i da to još nije završeno. Kad su videli snimak pluća, EKG, ultrazvučni nalaz koji su govorili o obostranoj plućnoj emboliji visokog rizika , u gornjim i srednjim partijama pluća, odmah su me “bacili “ u krevet, priključili kiseonik, infuziju sa heparinom,stalni monitoring srca …i pravo u šok sobu koronarnog odeljenja Urgentnog centra gde sam ostala 18 dana pod stalnim nadzorom naboljih medju najboljima koji su se borili za moj život.
NV: Lečenje je trajalo dugo, kako ste sada?
VI: Da, nakon 12 sati leta, u avionu sam dobila PLUĆNU EMBOLIJU koja je nastala formiranjem tromba u dubokim venama podkolenice zbog nekretanja i malog unosa tečnosti.Nažalost , ja nisam imala mogućnosti da u tom trenutku objektivno anliziram svoje stanje ( vazim za osobu sa odličnim zdravljem i još boljom kondicijom), jer sam bila više nesvesna no svesna, ali nakon 13 sati borbe za život BEZ IKAKVE TERAPIJE ,12. 12. 2017. smatram da sam samo uz Božju pomoć i svoju odlučnost , stigla ŽIVA na cilj . Samo oni koji duboko veruju u ispravnost svojih odluka, imaju hrabrosti da prihvate i najvece zivotne izazove, da nadmase svoje ocekivane mogucnosti i dosegnu neocekivane vrhove zivotnog zadovoljstva i srece !Sada se osećam sasvim dobro i nadam se da ću uskoro ( lečenje plućne embolije traje najmanje 6 meseci ), opet moći da obujem svoje cipelice skitalice i nastavim svoj normalan kreativan i dinamičan život. Mnogi misle da mi se ovo desilo upravo zbog moje hiperaktivnosti, a ja tvrdim da me je ona upravo spasila. Neko se rodi kao puž, neko kao konj. I kao što od puža ne očekujete da galopira, tako ni od konja ne očekujte da puzi! Ja sam konj – u svakom pogledu … ”Orem njive” kao konj, ali i ushićeno trčim i pasem po zelenim livadama kao konj, radujući se životu. Upravo je taj “galop” na aerodromu razbio tromb u gornjoj grani na sitnije komadiće i potisnuo ih u niže partije i tako mi omogućio da preživim. Ja to tako osećam, a samo Bog zna šta je tačno bilo.
NV: Koje greške više nećete ponavljati?
VI: Sigurna sam da je ovo bila jedna od najvažnijih lekcija u mom životu. Mnogo je bilo znakova pored puta koje nisam umela da protumačim dok se ovo nije desilo. Mislim da nije greška u mojoj hiperaktivnosti i neverovatnoj potrošnji energije već u njenoj preraspodeli. Kao konj, stalno sam sebi tovarila i šta treba i šta ne treba, da sam na kraju postala magarac. To sam uvek činila da bih pomogla drugima ne vodeći mnogo računa o sebi. Uvek sam radila sve što MOGU. Od sada ću raditi samo što TREBA . Tako ću biti od veće koristi i sebi i drugima.
Ovom svojom pričom želim da skrenem pažnju na ono sto nažalost aviokompanije misle da nije bitno,a to je kretanje za vreme leta, verovatno neznajući da je najveća hospitalna smrtnost u svetu upravo plućna embolija.
„ŽELIM DA NIKO NE PONOVI MOJU GREŠKU I DA SE USPAVA ,AKO VEĆ NEMA KO DA GA PROBUDI DA ŠETA , A DA AVIOKOMPANIJE IMAJU U VIDU DA U AVIONU NIKO NEĆE UMRETI OD GLADI, ALI OD PLUĆNE EMBOLIJE UMIRU SVAKOG DANA ! .”, zaključuje dr Ignjatović.
Kako bi pomogla ljudima koji možda i ne znaju da su se našli u rizičnoj situaciji, dr Ignjatović objašnjava kako nastaje plućna embolija:
Duga i daleka putovanja tj.duži boravak na tako velikim nadmosrskim visinama, sam po sebi može biti rizičan za neke osobe.
Tokom leta avionom povećava se koagulabilnost (sposobnost zgrušavanja) krvi i usporava protok, posebno u potkolenicama. Kod 3-5% putnika nastaje ugrušak ( koagulum ), najčešće bezbolno, ali neki ugrušci mogu izazvati bol i oticanje. Ako taj ugrušak otputuje u pluća dolazi do plućne embolije.
Ugrušak u nogama se naziva duboka venska tromboza ili DVT. Ugrušak tj tromb može nastati također u arterijskim krvnim sudovima i u srcu, što dovodi do infarkta i moždanog udara.
Vrlo čeesto, simptomi DVT-a se mogu javiti tek nekoliko dana nakon putovanja. Bolesnici često misle da su to samo grčevi u nogama tako da prava dijagnoza i lečenje obično kasne, povećavajući rizik trajnog oštećenja vena i ostalih organa, pa čak i smrti, u slučaju kada ugrušak otputuje u pluća, mozak ili srce.
KAKO SPREČITI NASTANAK TROMBOZE U AVIONU ?
* Gimnastika tj. savijanje nogu je najbolji način prevencije „sindroma ekonomske klase“ ( sedeći položaj pri putovanju ). Krv valja proterati kroz jednosmerne zalistke vena kontrakcijom velikih mišića. Vežbe ponavljajte u intervalima od 30 minuta, a češće ako već bolujete od DVT ili imate neki od faktora rizika.
* Nosite kompresivne čarape za vene. Ultrazvučnim ispitivanjem je utvrđena pojava ugruška kod 5% putnika koji nisu nosili kompresivne čarape. Kod putnika koji su nosili čarape, nisu nađeni ugrušci. Kod izbora čarapa za vene, važno je obratiti pažnju da one ne smeju imati istu elastičnost duž ciele dužine. Medicinske čarape za vene moraju imati jaču kompresiju u gležnjevima i postupno sve manju, duž potkolenice.
Na koji način djeluju čarape za vene? Sužavanjem prečnika vena ubrzava se protok krvi i time sprečava nastanak ugruška. Čarape za vene još pomažu cirkulaciji telesnih tečnosti koje se onda ne nakupljaju u donjem delu noge i ne uzrokuju neugodno i opasno oticanje.
* Masirajte noge tokom leta, pogotovo mišiće potkolenice, po mogućnosti gelom koji podstiče cirkulaciju, a kada stignete u hotel ili kući, još jednom pre spavanja umasirajte gel u mišić potkolenice.
* Pijte što više tečnosti ! Stručnjaci preporučuju pitku vodu ili druge bezalkoholne i beskofeinske napitke. Najbolji efekti se postižu izotoničnim napitcima, ili vodu kombinujte s umerenom količinom slanih grickalica.
* Preventivno uzimanje lekova. Bolujete li od neke bolesti koja predstavlja faktor rizika, ili let traje toliko dugo da očekujete spavanje u avionu, konsultujte se s vašim lekarom.On će vam možda preporučiti neki antikoagulans s acetilsalicilnom kiselinom ili s klopidogrelom ili kombinaciju navedenog.
MERE OPREZA NAKON PUTOVANJA :
30 dana nakon putovanja obratite pažnju na sledeće simptome:
1. Simptomi u nogama za vreme ili nakon leta:
– Otok u potkolenici jedne noge (lagani otok obeju nogu je uobičajen za vrijeme leta).
– Grč u jednoj potkolenici.
– Oteklina ili modrica iza kolena
2. Simptomi u grudnom košu obično se javljuju 2-4 ili više dana nakon početnog ugruška i uključuju:
– Kratkoća daha
– Ubrzano disanje, zadihanost
– Bol u prsima
– Povišena temperature
– Iskašljavanje krvi
– Nesvestica
Pojavi li se bilo koji od navedenih simptoma, obavestite svog doktora da ste nedavno leteli avionom i da sumnjate na trombozu.
Meni je bilo kasno za bilo kakvu medicinsku pomoć kad sam se srušila u avionu i šeika u belom videla kao Andjela koji je došao po mene. Ja sam
pozvala Boga u pomoć, znajući da će on pomoći meni, onda kad sama sebi ne mogu da pomognem.
Zato i pišem ovaj tekst, sa nadom da ću tako i kao čovek i kao doktor, pomoći nekome da sam sebe sačuva i bez Božije pomoći.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
