Stari Niš

Stari Niš: I tada je bilo burnih političkih sednica

Prvi sastanak Narodne skupštine u Nišu, bio je 21. novembra 1878. godine u 10 časova pre podne, u osnovnoj školi do Saborne crkve. Vodicu je osvetio niški mitropolit deda-Viktor. Za niškog poslanika je izabran Kole Rašić, poznati borac za Srpstvo. Ova pažnja oslobođenim krajevima učinila je lep utisak na narod.

Kako u tome vremenu nije bilo udobnih hotela, viđenije Nišlije su primile u svoju kuću viđenije osobe kao svoje goste. Tako, na primer, Jovan Ristić, predsednik Ministarstva, stanovao je u kući Čohadžićevoj, Radivoje Milojković u kući Hadžipešićevoj, a ostali ministri takođe kod viđenijih trgovaca, koji su se za vreme Turaka zvali čorbadžijama.

Prema ondašnjem ustavu, narodnih i vladinih poslanika tada je bilo svega 169. U opoziciji je bilo tačno 40 poslanika, među kojima je bio i Nikola Pašić. Bio je redak slučaj izostanka sa sednice kakvog člana vlade. A i poslanici nisu izostajali bez velike nužde. Kao najbolji govornik od strane vlade važio je u to doba Vladimir Jovanović, ministar finansija, otac g. Slobodana Jovanovića, profesora i predsednika Akademije nauka, a od strane opozicije pop Marko Petrović iz Brankovine, otac g. Koste Petrovića, računoispitača Glavne kontrole.

Oslobođenim Nišlijama od Turaka, u to doba nije nikako išlo u glavu: Kako sme jedan običan seljak, u gunjcu, čakširama i opancima, kao na primer Adam Bogosavljević, Ranko Tajsić i drugi, onako jetko da kreše ministru u brk i da ceo taj rezil’k donesu još i novine, i da sve to čita i ceo svet?!

u1

I tada je bilo burnih sednica.

Sećam se jedne, kad je bila načelna debata zakona o štampi, kad je ministar unutrašnjih dela bio Jakov Tucaković, čovek staroga kova. Tada se bila digla i Skupštini paklena larma. Ranko Tajsić prišao je ministarskom stolu i sa stegnutom pesnicom ispred nosa ministra Tucakovića, govorio mu je o slobodnoj štampi u Engleskoj onim svojim visokim glasom, koji se uvek čuo.

„More, batali bre Ranko! – odgovara mu Tucaković u ironiji – Niti ste vi Englezi, niti sam ja Gledston! Gledaj ti svoja posla!“

Slučaj je hteo da i ja dobro zapamtim ministra Tucakovića.

Stvar je bila u ovome: Nas pet-šest drugova, dobrih pevača, bili smo pošli iz jedne kafane u drugu oko 10 sati uveče. Te noći bio je strašan mraz sa maglom. Za našu nesreću, srete nas jedan viršler, sa zembilom punim viršli i kazanom za kuvanje, baš ispred dvokatnice, u kojoj je stanovao ministar Tucaković, i ljubazno nas ponudio viršlama sa renom.
„Kuvaj dvajest pari!“ – viknu mu jedan moj drug.

I dok je viršler strugao ren sa dvajest pari, jedan moj drug, kome je bio umro otac pre desetinu dana, kao dobar njegov sin seti se smrti očeve u noćnom pohodu kroz Niš, a onda reče:

„’Ajde da otpevamo moj pokojnom ocu jedno „Svjati Bože“ i „Vječnaja pamjat“!“

Mi to učinismo kao zapeta puška, i to onako, iz sve snage, po onoj zimi i magli. Kad smo bili već pri kraju, odjednom se naglo otvoriše prozori na spratu, i na njima se ukaza bela silueta Jovana Tucakovića. I on, valjada misleći da mi njemu priređujemo ovu serenadu, ljutito uzviknu:

„Pre ću ja vama da otpevam te pogrebne pesme nego vi meni, mangupčine jedne! Sad ću ja vama pokazati kome vi to pevate!“

Kao da smo bili popareni onom vrućom vodom iz viršlerskog kazana, svi kidnusmo sa toga mesta u najvećem trku, a za nama se bio spustio viršler, derući se koliko ga grlo nosi:

„Izvol’te gospodo, izvol’te, gotove su. Šta ću ja sa kuvanim viršlama?!“
„More batali! – dobacuje mu jedan moj drug – Kakve viršle, kakvi bakrači!“

I mi se izgubismo u magli i spasosmo se bede nevidovne!

Dimitrije C. Đorđević
Uspomene na prve dane u oslobođenom Nišu

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button
Close