Sport

Zna kako se pobeđuje Brazil. Nišlija humanog srca Andrija Živković!

Kako je pomogao sportskom novinaru Aci Nikoliću u izlečenju, “uticao” na otvaranje dve fudbalske škole u Nišu, odbio Zvezdu posle Partizana i arapske milione posle Benfike; Neka se spremi Vinisijus Žunior

Neki to rade baš da bi se o tome pričalo. Neki iz najčistijeg altruizma. Neki zbog ličnih bolnih iskustava. Neki možda da bi oprali savest. Na koncu, motiv je mnogo manje bitan od činjenice da su učinili dobro delo. Većina, ipak, svoje dobročinstvo čuva daleko od očiju javnosti i Andrija Živković bi verovatno ostao jedan od njih da neki slučajevi naprosto, po prirodi stvari, ne mogu da ostanu anonimni.

Godina je 2018. Baš tu negde oko prethodnog Mundijala u Rusiji. Niš se ujedinio oko pomoći sportskom novinaru Aleksandru Nikoliću, obolelom od akutne leukemije. Bila je to trka sa vremenom, koje je curilo surovo brže od tempa kojim se povećavala cifra na specijalnom žiro računu.

“U jednom momentu, porodica i prijatelji iscrpeli su sve ideje i poznanstva za prikupljanje velike svote novca neophodne za transplataciju u Turskoj. A onda se, pravo niotkuda, pojavio Andrija”, priseća se Aca Nikolić najtežih trenutaka borbe iz koje je izašao kao pobednik, iako su mu i lekari davali svega 10 odsto šansi:

“Poznavali smo se sasvim površno, iz kafića u kome sam radio, a on umeo da svrati sa društvom. Na ‘ćao, ćao’, imali par zajedničkih prijatelja i to je sve. Mlađi brat mi je jednog dana rekao da ga je Andrija pozvao da popiju kafu i da je spreman da pomogne. Nisam mogao ni da slutim da je reč o cifri od 30.000 evra, što je mene ostavilo bez reči, izazvalo najtananije emocije. Insistirao je samo da se to ne provlači kroz medije, jer ne voli takav vid eksponiranja, ali kako? Takav gest? Da prećutimo mi, novinari… Kasnije, nakon mog povratka iz Turske, došao je i da me poseti. Zajedno smo baš odgledali finale Evropskog prvenstva za odbojkašice 2019. godine. Jedino nikako da uskladimo obaveze i odemo na teleće repove koje smo jedan drugom obećali”.

A onda bi, tu i tamo, procurila po koja informacija i o drugim akcijama u kojima je Andrija učestvovao. U nekima, nažalost, nikakav novac ni sva čuda medicine nisu uspela da spreče fatalan kraj. Iz sećanja vadimo i jednu davno ispričanu anegdotu, koju objavljujemo uz dopuštenje Andrijinog oca Jovice, kao, eto, još jedan dokaz velikog srca glavnog junaka ove priče. Možda je neke detalje pohabalo vreme u memoriji, ali suština je apsolutno istinita:

“Pokupio me je kolima posle nekog treninga, bio je jedan od, čak i za vremenske prilike u Solunu, hladnijih, zimskih dana. Ja vidim on samo u bluzi. ’Kako si tako izašao? Smrznućeš se!’ On ćuti nekoliko sekundi, pa mi, čak polustidljivo, kaže: ‘Tata, nemoj da pričaš mami, ali ja sam jaknu poklonio. Video sam jednog beskućnika, njemu je hladno na ulici, meni je toplo u kolima. Ja ću zaraditi za novu jaknu, on nema ni za parče hleba.”

Andrija Živković, sve i da je hteo, nije mogao da pobegne od fudbala kao zapisane sudbine. Pogled sa prozora stana u kome je odrastao, u niškom naselju Bubanj, pružao se pravo na igralište lokalnog srpskoligaša Cara Konstantina. Bukvalno kako kroči ispred zgrade, on je već na travnatom tepihu, pa je od najmanjih nogu trčao za loptom paralelno sa prvotimcima ovog kluba koji je nedavno proslavio jubilej od devet decenija postojanja.

“Još kao beba, hodajući uz pomoć dupka, zaletao se ka televizoru isključivo kada bi video onu zemaljsku kuglu dok se okreće na špici dnevnika. Čak i ta lopta ga je vukla ka sebi”, priseća se Jovica Živković.

Sa onom fudbalskom, bio je odmah na “ti”, o čemu svedoče i sećanja njegovog prvog trenera Predraga Pepija Pešića:

“Vanredne fudbalske veštine pokazivao je još sa nekih pet, šest godina. Prvi je njegove kasnije domete procenio Miško Jurasović. Radnički u tom periodu, a pričamo o sredini prve decenije ovog veka, nije imao kapaciteta da uloži u razvoj takvog talenta, tavorio je u drugoj, trećoj ligi. Samo zbog Andrije su maltene otvorene dve škole fudbala, najpre Medijana, pa Nacional, u kojima se čitava priča gradila oko njega. Na regionu su bili dominantni protiv godinu dana starijih ekipa, potom smo osvojili prvenstvo Srbije u pionirskoj konkurenciji. Ne treba da naglašavam ko je bio lider tima. Nije bilo velikog kluba koji se nije raspitivao za njega, Partizan je bio najuporniji. Te, prve godine, dok je još išao u osmi razred, po propisima nije smeo da se preseli u Beograd, pa sam ja njih četvoricu individualno trenirao od ponedeljka do četvrtka, a on je putovao u petak samo da bi igrao utakmice za crno-bele. Radna etika bila je takva da je nagoveštavala sve do čega će kasnije stići.”

A sve to kasnije mnogo je poznatije široj fudbalskoj javnosti. Najmlađi kapiten u istoriji Partizana, najmlađi debitant u istoriji seniorske reprezentacije. To su fakti. Njegova dominacija među vršnjacima na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu bila je ravna superiornosti koju je u to vreme Leo Mesi imao u seniorskom fudbalu. To je subjektivni dojam.

Odlazak iz Partizana bio je takav kakav je bio i o tome ni Andrija, niti bilo ko iz njegovog najbližeg okruženja, nikada ne želi da govori. Što ga nije ubilo, ojačalo ga je. Stvar samopoštovanja, reći će vam samo njegov tata, uz jednu pikanteriju:

“Istina je da je tih dana zvala Crvena zvezda i nije to bila ni najmanje neozbiljna ponuda. Ali, nismo hteli ni da čujemo. Pa, nama je i nameštaj u stanu crno-bele boje. U tom smislu, oduvek i zauvek postoji samo Partizan”, naglašava Jovica Živković, koji, kao što je poznato, obavljajući menadžerski deo posla, vodi brigu o karijeri svog sina.

A ona jeste išla putem koji je izazivao oprečna mišljenja, jer i u Lisabonu je igrao manje nego što se verovalo da zaslužuje u tim godinama i sa takvim potencijalom. Iza svakog ugla vrebali su tamni vilajeti, ali Živkovići se ni zbog jednog izbora ne kaju.

“Imao je ponudu da posle Benfike ode u arapski svet. Nudio je jedan šeik 18.000.000 evra samo za potpis, ali samo mi je rekao ‘tata, ljubazno se zahvali, ja želim da igram u Evropi.’ Novac mu nikada nije bio primarni motiv, samo je hteo da igra, zato mi je i rekao da kako god znam dođem do tog papira da može dalje iz Lisabona”, objašnjava Jovica Živković.

Tamo u Aziji, za reprezentaciju bi verovatno bio daleko od očiju, daleko od srca. A u Solunu je ne može bliže – na četiri sata vožnje od rodnog Niša. Nekome ko je toliko privržen porodici – sestra Andrijana starija je svega 362 dana i ta je veza posebno bliska – to je sigurno pomoglo da u PAOK-u oživi karijeru i vrati se među Orlove na velika vrata.

Ostalo je istorija. Piksi je video nešto što drugi nisu i poverio mu ulogu desnog ving beka, koju nikada do tada nije imao. Premijerno, baš u ključnoj utakmici protiv Portugala. Niška veza? Pre će biti vizija uspešnog selektora. Baš u Lisabonu? Igra sudbine. Uostalom, način na koji je u Ljubljani postigao svoj prvi gol za nacionalni tim paradigma je njegovog odnosa prema reprezentaciji. Glavom na kopačku, bez pardona!

Ima zlatni pelcer sa Novog Zelanda. Zna kako se pobeđuje Brazil. Već je igrao protiv Karioka na Mundijalu, baš na svom debiju na najvećoj planetarnoj smotri. Vinisijus Žunior? Pa neka razmišlja on o Andriji Živkoviću!

Autor: Dušan Jocić
Preuzet tekst sa sajta: mozzartsport.com

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com