Moja priča

ŽIVOT NIŠLIJA U AMERICI: Vukašin i Veljko idu u školu, rade i imaju samo jedan slobodan dan

Mnoge od nas imigranata život je prosto naterao da postanemo to što jesmo. Svakom je, naravno, njegova muka najteža, ali pokušajte da zamislite da se u toj situaciji, sa koferom u rukama, nađete kao tinejdžer, sa nepunih 15, odnosno 16 godina. Da, poput junaka naše priče, u Srbiji ostavite uplakanu majku, devojke, drugare i sa ocem krenete na dalek i neizvestan put. Kako Vam ide sa zamišljanjem?! Teško, priznaćete…

Prošle godine na takav put su krenuli Vukašin i Veljko Pešić. Bio je 15.avgust, dan posle koga za njih ništa više neće biti isto. I zaista, sve je bilo strano u odnosu na rodni Niš, Srbiju. Zemlja, ljudi, jezik koga tada nisu baš najbolje poznavali. Ali to ih nije uplašilo. Naprotiv. Čim je krenula škola , kao da im nije dovoljno iskušenja, njih dvojica su krenula u potragu za poslom. Kako kažu, ćaletu i nije baš bilo drago, ali nije hteo da utiče na njihovu odluku. I ubrzo su, preko jedne prijateljice, našli ono što su tražili – zaposlili su se u marketu “Brookehaven” u čikaškom predgrađu Darien, u kome živi dosta ljudi sa prostora Balkana.

Tako sam, od usta do usta, i ja čuo za njihovu priču – priču o dvojici dečaka koja svaki dan posle škole (koja, btw, završava oko 3), sedaju na bicikle i bez trenutka odmora jezde da bi na vreme stigli u smenu, na svoje radno mesto. Nekoliko milja vožnje, brdovit teren, nikakav problem – ako njih pitate.

Dopada nam se u Americi, mada je u početku bilo teško jer nismo znali engleski. Mislim, razumeo sam šta pričaju, ali ja nisam znao da pričam. U školi isto, slušaš, kapiraš, ali imaš problem da kažeš ono što želiš. Zato smo se maksimalno posvetili učenju jezika, ističu.

 

Vukašinina je od malih nogu zanimao biznis i čim je došao u Ameriku hteo je da nađe posao i počne da radi. U radnji je radila njigova drugarica i tako su i oni našli posao, na njenu preporuku.

Ja nisam ništa planirao. Rešio sam da dođem u Ameriku, pa šta bude. Hteo sam da naučim engleski jezik, da krenem u školu. Bilo nam je lakše zbog prijateljice. Međutim, kada smo došli shvatili smo da tu ima još puno naših ljudi, što nam je olakšalo, kazao je Veljko.

 

Na pitanje kako im se dopada u Americi i koliko im je teško palo privikavanje odgovaraju brzinski…

Bilo je teško, ali mi je brat bio najveća podrška, i na poslu i u školi, gde smo imali dosta časova na koje smo išli zajedno. Počeli smo i da radimo, kad imaš nekog svog nekako si sigurniji, ističe Veljko Pešić.

Njegov brat dodaje da im se dopada život u Čikagu.

Dopada nam se, mada je u početku bilo teško jer nismo znali engleski. Mislim, razumeo sam šta pričaju, ali ja nisam znao da pričam. U školi isto, slušaš, kapiraš, ali imaš problem da kažeš ono što želiš. Zato smo se maksimalno posvetili učenju jezika, u čemu nam je pomogao i ovaj posao. Kako sam napredovao sa jezikom, tako sam napredovao i u poslu. Prvo sam radio na kolicima, zatim na namirnicama, pa na kraju došao na kasu. Trebalo mi je malo vremena sa kodovima, jer nisam znao kako se šta zove, ali i to sam u međuvremenu savladao. Sad je super…

U međuvremenu su dobro savladali jezik, tako da im svakodnevna komunikacija ne predstavlja teškoću, a kažu da nemaju problema ni da pozovu devojke, Amerikanke, na “date”…

Veljko radi 6 dana u nedelji u prodavnici, ja samo četiri jer ostalim danima imam fudbalske treninge, imam dva dečaka i jednu devojčicu koje treniram, a nedeljom imam profesionalne treninge sa jednim našim trenerom Aleksandrom Sarićem, jer hoću lično da napredujem. Takođe, radim i network marketing za jednu kompaniju koja se bavi kriptovalutama, bitkoinima i ostalim.

Tempo je naporan, škola-posao-kuća, ali ne žale se. A nađe se vremena i za treninge, te još jedan dodatni posao(!)…

Imam svoju ideju za biznis. Ne planiram da idem na koledž…Ostao bih ovde još godinu dana, da naučim još neke stvari koje nisam stigao, naročito o marketingu, da zaradim neke pare…Letnji raspust ću da iskoristim da naučim španski, a onda da upišem program za real estate agenta, hoću da se bavim nekretninama, objašnjava Vukašin Pešić.

 

Trenutno, Vukašin pohađa četvrti, a Veljko treći razred srednje škole. Vukašin već pravi velike planove za budućnost…

Bicikl im je kažu njihovo omiljeno prevoznom sredstvo bez koga bi im, priznaju bilo puno teže.

Otac nas je prvih dana kolima dovozio na posao, pa nismo primetili da ima dosta uzbrdica, ali smo se navikli, tako da nam ta vožnja biciklom dođe kao kondicioni trening. Bogami se dobro preznojimo dok dođemo dovde, ali sad smo već istrenirani. Kad malo zahladni, onda idemo pešaka. Treba nam više vremena, ali bar ti vetar ne duva toliko kao kad si na bajsu. Uskoro ćemo, nadam se, da položimo vožnju, tako da će bicikli da nam budu samo za rekreaciju.

Foto: Ivana Milano/Antonije Kovačević

TAKVI MOMCI SE RETKO SREĆU

Oni su sjajni. Podsećaju me na moje dane u Poljskoj. Veoma su vredni, žele da zarade novac, ali i da nauče nešto. Vukašin igra fudbal, ali uspeva da stigne i na trening i u školu i na posao. Nema više mnogo klinaca koji žele da rade posle škole, u slobodno vreme. Za mnoge je to previše, ali njih dvojica su rešili da tako bude, pun je reči hvale Chris Guzy, menadžer Brookehaven-a.

S druge strane, i Vukašin i Veljko su zadovoljni kako se menadžer i zaposleni starosedeoci odnose prema njima…

Ovde nas svi paze, gledaju nas baš ko da smo im deca. Ne samo naši, nego i drugi. Recimo Fernando, taj čovek vidi kad se, recimo, ne osećamo dobro, ili kad smo mnogo umorni, pa nas pošalje da malo odmorimo, ili nam da nešto da pojedemo. Baš su nam ko neka druga familija, dobri neki ljudi.

Priznaju da im često nedostaje majka, da ih ponekad uhvati nostalgija za starim krajem, druženjem sa prijateljima, rodbinom u Srbiji, ali se trude da ne misle mnogo o tome…

Tako je kako je, i nema nazad. Znamo zašto smo ovde. A kad nama bude dobro, biće svima. Doći će vreme kada ćemo moći češće da idemo kući, da nam majka dođe ovde, biće sve, samo da smo živi i zdravi, priča Vukašin Pešić

Vukašinov i Veljkov otac je muzičar, a njih dvojica mnogo cene to što je učinio za njih. Oni to smatraju žrtvom…

Ćale svira harmoniku, klavijature i peva. Naravno, pored toga vozi kamion, kao i svi Srbi ovde (smeh). Radnim danima vozi, a vikendom svira, uglavnom u crkvi i ovim našim mestima gde se organizuju svadbe i veselja. On je, inače, došao ovde zbog nas, hteo je da mi imamo bolju budućnost. I bio je u pravu, jer ovde ima puno više mogućnosti, možeš više da naučiš nego u Srbiji. Nećemo da ga izneverimo, to je sigurno, borićemo se da bude ponosan na nas.

 

Foto: Ivana Milano/Antonije Kovačević

 

Izvor: Serbian Times

Piše: Antonije Kovačević
Foto: Ivana Milano/Antonije Kovačević

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close