Moja priča

ŽIVOT NIŠKOG VOJNIKA U CENTRALNOAFRIČKOJ REPUBLICI: Ja trku njima trčim!

U Kinšasi, sećam se, pre tačno deset godina, Nzamata Iraka Eugene mi je ispričao priču: „Svakog jutra u Africi se probudi jedna gazela. Ona zna da toga dana mora da trči brže od bilo kog lava, inače lav će je uloviti i pojesti. Svakog jutra u Africi se probudi i jedan lav. On tačno zna da toga dana mora da trči brže od bilo koje gazele, inače će umreti od gladi. Poenta priče je da nije važno da li se u Africi probudiš kao gazela ili lav – kada svane počni da trčiš.

Ne žuljaju me vojničke čizme, ali me noge bole kao da mi je neko eksere u potkolenice zakivao. Sparni me vazduh umije čim otvorim vrata i ugledam jutro. Sunce je prekriveno tankim slojem oblaka, ali je i danas vruće. Kiša je tukla po mangu, a mango po našem krovu do pola noći. Umiven, obrijan i utegnut preskačući otpale grane i lišće stižem do grupice srećnih i gupe nesipavanih ljudi. Srećni su uvek srećni, a neispavni su nesrećni na svoj način. Da, podseća na Anu Karenjinu. Nedostaju mi klasici. Jedan srećnik, videvši kako klecam nogama, priupita me da li sam dobro? Nadmeno nisam odgovorio, nesrećni me pogledom razumeše. Retki su sinoć spavali.

Posle sardine i luka za doručak gegajući stižem do belog minibusa. Na vratima crnim slovima uredno ispisano „UN“. Sećam se, imao sam 7. godina. Taj znak me asocira na TV i tačkaste vesti, nakon kojih baka, deka, mama i tata nisu bili baš srećni. Ipak, bratu i meni je bio dovoljan jedan Cipiripi da budemo. Znam samo da sam posle uplakanih baka, nemirnih jarića i dece na traktorskim prikolicama mogao makar da odgledam Čarli Brauna. Čudna insinuacija. Javlja mi se neki loš neki ukus u ustima. Možda je od doručka. Stegnem noge i uđem. Na dalje ide samo, obično je prvi korak težak.

Foto: Branko Radosavljević

Prolazi radni dan u bolnici, smenjuju nam se francuski, američki, belgijski, italijanski i vojnici mnogih dugih nacija. Ponovo flešbek. Imao sam tada 14. godina. Sećam se belih papirića koje su nam bacali iz bučnih aviona umesto bombona iz pesmice koje su nas bake i deke učili. Bile su na njima baš sve te njihove zastave oko jedne naše. Sećam se i prve bombe koja me je probudila pre sata za školu. Umesto u klupu pobegli smo u staru šupu na selu. Kada je sve prošlo, nakon tri meseca, sečam se da me je sačekala moja prašnjava soba, izvaljeno staklo na prozu, užegao vazduh i maminih 10 dinara za užinu… Opet onaj loš ukus u ustima… „Sardina je“ – kažem sebi.

Kako dan izmiče sve sam manje prisutan. Misli idu daleko, 4348 kilometara daleko odavde. Mislima sam tamo gde je selo moje, tamo gde mi je kuća. Rodila mi majska trešnja. Trava je sveže pokošena. Šta bih dao da sa Tijanom kafu popijem, da je zagrlim i da se tu pred nama deca igraju. Zamišljam ih kako, tek prhodali, trče jedno za dugim, kako ih pas sapliće, kako se valjaju po zemlji i kako se kikoću. Malo nam za sreću treba. Nekima je dovoljno ono što imaju, neki je nikada i ne dostignu.

Tiho je ovde, ni avioni ne lete. Zatvorili su aerodrom zbog pandemije. Samo smrad upaljenog smeća remeti konstantnu vlagu, a prašina ne dozvoljava pogled dalje od bodljikave žice. Smrkava se i mirno je, ali ipak svako od nas traži svoj mir u svojoj sobi. Hrabrio sam ćerku, ima 3 godine, da ću se vratiti do kraja oktobra, do njenog rođendana. „Da tata, ali to je za sto godina“ – rekla je. Predstoji duga noć. Kiša i mango opet po krovu padaju. Većina nije spavala.

Branko Radosavljević

Jutro je hladnije ali je opet vlaga velika. Svanulo je. Obuvam patike, listovi me i dalje bole. Zapertlavam i poslednju mašnu. Kap kiše, kao da se iz samog vazduha iscedila, pada mi na teme. Svaka je sledeća bila odlučnija da potopi ceo Bangi. Nije mi smetala. Trčim svoju zamišljenu trku. Doleteo sam ovde ali sam trkom krenuo natrag. Svakog dana, bez izuzetaka, istrčim 7 do 10 kilometara. Danas sam 567 kilometara bliže svojoj kući. Ja trku njima trčim. Iako znam da je previše daleko, vidim kraj ovoj trci. Čudno, taj bol u nogama me podseti da sam živ i da hodam. Sve je u Africi nestvarno, ovde čak ni cveće ne miriše.

Gotova je trka za danas. Tuširam se. Oblačim. Sparni vazduh umije me čim otvorim vrata i ugledam jutro. Utegnem se, a onda srećni i nesrećni izađu napolje. Ne žuljaju me čizme, ali me noge bole kao da mi je neko eksere u potkolenice zakivao. Eugene je bio u pravu, bez obzira kako se probudiš u Africi – počni da trčiš!

Branko Radosavljević, misija UN

Autor: Branko Radosavljević,
Centralnoafrička Republika, Bangui

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close