Obrazovanje je reč koju često koristimo kada govorimo o napretku društva i razvoju privrede. Mladi se trude da ga steknu, na ovaj ili onaj način, a na kraju završe na Tržištu rada ili odu u inostranstvo.
Poremetio nam se obrazovni sistem. Današnjoj mladeži je bitno da ima diplomu i zvanje, za znanje – ko te pita. Nekada je postojao red u obrazovnom sistemu – studenti su na fakultete odlazili po znanje. Postojali su i profesori čiji je jedini cilj bio da svoje im znanje prenesu. I čija je filozofija bila – da si dobar profesor, samo ako uspeš da naučiš studenta da položi ispit.
Mila Jovanović, profesorka rimskog prava u penziji, upravo je takav profesor. Njeni bivši studenti, a mnogo ih je, kažu da je živa legenda.
“Uvek me je pratio glas da sam “studentska majka”. Neki su to pogrešno tumačili, smatrajući me blagim profesorom. Što uopšte nije tačno. Ja sam, kao i svaka majka koja misli dobro svojoj deci, tokom godine grdila, grdila….svađala se, imala brojne zahteve, testove, kolokvijume, provere na brzinu i navrat-nanos. A kad dođe ispit, e onda sva moja deca znaju. Dođu na ispit bez treme, bez straha, bez želje da nešto muvaju i varaju….zato što znaju da niko neće pasti. A neće, zato što zna. Makar ono osnovno, za šesticu. Dakle, nisam bila preblaga, jednostavno sam imala tu sposobnost da bez profesorskog zakeranja, motivišem studente da nauče ono elementarno.”
Profesorka Mila Jovanović ne poseduje recept za ovakav rad sa studentima. Čovek ili voli, ili ne voli posao koji radi. Voli, ili ne voli studente kojima prenosi zanje, kaže.
“Meni je bilo dovoljno da uđem u amfiteatar, pogledam one čupave glave, i postane mi lepo, osećam se predivno, kao riba u vodi. Znate, to je mlad svet, oni laju na zvezde. Ne možes da ih zaustaviš u priči. Umesto da vičem i opominjem ih, uzmem mikrofon i kažem: “Alo, alo, alo. Autobus za Prčilovicu samo što nije krenuo”. Deca prasnu u smeh, a onda nastane tišina.
Nikada nisam zahtevala da me obavezno s pažnjom slušaju 45 minuta. Kada osetim pad koncentracije, napravim pauzu od 5 minuta. Ispričamo neki vic, nasmejemo se, pa idemo dalje. Moja je sreća što sam imala sjajne generacije. Izvinjavam se ovom prilikom svima onima kojima, moguće je, nisam poklonila dovoljno pažnje. Bez dobrih generacija ni profesori ne mogu biti uspesni. A vrede deca. Mi zapravo nismo ni svesni koliko nam deca vrede.
I ispiti, ove omiljene među pravnicima profesorke, bili su drugaciji.
“Kada zatvorim iza sebe vrata amfiteatra, za mene ne postoji vise nista i niko osim studenata koji tu sede. Svaki moj student je imao svoje vreme. Onoliko, koliko mu je potrebno. Kod mene je bilo jedino teško čekati, slušati, pratiti ispit. Neka deca su čekala i po 10 sati da dođu na red. Ali, kada dođe na red – onda razgovaramo kao da je prvi. Nema ispitivanja na prečac. Nema traženja neznanja u studentu, već zajedno tragamo za znanjem. Ja sam se trudila da iz svakoga izvučem ono što zna. A ,po pravilu, svi su znali osnovno……gotovo ni jedno dete nije imalo šansu da padne. Što, ponavljam, ne znači da ja nisam tražila dovoljno. Naprotiv. Svako je dete, kada sedne ispred mene da odgovara, bilo moj centar sveta. Osećali su oni to, zato me nikada nisu razočarali neznanjem, i sramota bi ih bilo da kod mene padnu. I nisu padali. Što znaci, da ni ja nisam pala na ispitu kao profesor. Umela sam da ih naučim da znaju.
Profesorka Mila Jovanovic je, sa jos šest kolega, otisla u penziju ranije no što je trebalo. Neki od kolega su joj to objasnili ovako:
Neki ljudi mogu da idu ili ne idu, ali ti moras da odeš, jer smetaš. Zato što si ti zaljubljena u svoj posao i zato što imaš bezgraničnu snagu. Ostaješ satima u amfiteatru sa decom, izlazis odande kao kvočka koja vodi piliće, svi cvrkućete, svima vam je lepo….i ženo, ti čak nisi ni umorna. E, vidiš. Ne možemo svi tako da radimo, a studenti posle tvojih predavanja to od nas očekuju. Ti nam rušiš koncepciju, i zato je bolje da odeš.
Iz ove priče postaje sasvim jasno zašto je diploma izgubila svaku vrednost na berzi rada i postala bezvredni papir na visokoobrazovnom tržistu Srbije. A urušavanje vrednosti diploma najviše su na svojoj koži osetili mladi, amibiciozni i talentovani ljudi.
Kamo sreće da današnja deca imaju bar poneku Milu Jovanović, sve bi drugačije bilo. I kamo lepe sreće da fakulteti nagrađuju i neguju ovakve profesore koji su eto “rušili koncepciju” većine, čiji je jedini cilj bio da prime platu, glume autoritet, obaraju studente ne prenoseći im znanje – I čiji je jedini uspeh u životu što im ispred imena stoji prof. dr.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
