Kolumna

Zapis iz Grze: Gospođa Jagoda je pronašla raj

 

Da nismo tog, običnog junskog dana za koji vremenske prognoze nisu bile baš obećavajuće, nas tri: jedna koja je iskusni planinar i dve koje nameravaju da tek počnu veranje po vrletima lepe nam domovine, namerno najpre krenule suprotno od putokaza koji vode ka izabranom odredištu: Vrelu Grze, verovatno nikada ne bismo videle posebno parče raja na ovoj prelepoj turističkoj lokaciji, koje se ni sa kojom lepotom ne može ni meriti, ni uporediti. I ne bismo ni upoznale gospođu Jagodu, koja je zajedno sa suprugom odabrala ovaj raj na zemlji još u vreme dok su za život zarađivali u Briselu, merkajući mesto za lagodne penzionerske dane kada za njih jednom dođe vreme.


Presrela nas je nasred svog ogromnog dvorišta, iza kapije od kovanog gvožđa na kojoj piše: Zlatni proizvodi s Kučaja. A iza nje smo, na kraju tog dvorišta uređenog po meri njene porodice, ugledale kuću koja bi, samo da su Radosavljevići malo podlegli kiču, tako uobičajenom kod ljudi koji kad krenu u gradnju doma imaju para pa još podlegnu gipsanim i betonskim lavovima, rodama i ostalim tričarijama zvanim prestiž, ličila na onu iz bajke o Ivici i Marici.

– Nije vam najpogodnije vreme za planinarenje, pa još ovom stazom – rekla nam je, argumentujući svoj savet lošim izborom termina za ovu avanturu – Nego, uđite da ja vama skuvam po jedan pravi rtanjski čaj, pa se ipak vratite na Grzu, između ostalog tamo su i moje ikone Svetog Jovana na stenama. Nenenene, nemojte napolju da sedite, slobodno uđite u kuću, samo izvolite.


Sve sam mogla da očekujem, u toj lepoj kući i u tom velikom dvorištu uređenom po meri čoveka, samo ne ono što nas je dočekalo već u hodniku: starinski predmeti i delovi nameštaja, kojima je gospođa Jagoda svojom slikarskom četkicom udahnula novu dušu.


A onda, dnevni boravak prepun umetnina i antikviteta (godinama je, živeći u inostranstvu, obilazila prodavnice starog nameštaja u duborezu i birala šta će jednog dana poneti u svoju kuću) i njenih slikarskih i ostalih ručnih radova, sa sve turskom sobom, ogromnom bibliotekom, mestom na kojem kuva svoja fantastična slatka i džemove i pravi specijalitete sa tartufima, suši vrganje i sremuš.


Priča nam, izazvana mojim profesionalnim interesovanjem, o životu u netaknutoj prirodi i energiji dobijenoj od nje. O tome kako je udoban život u gradskom komoditetu i skučenosti gradskim uslovima zamenila najdivnijim mestom na kojem se može sagraditi kuća i najdivnijim poslom… ups, hobijem, pošto je na poslu davno stekla penziju…sakupljanjem plodova prirode i njihovim sušenjem i konzerviranjem. Koji će, kao posao, nastaviti da razvija njen sin. O tome kako živi bez ikakvog telefona i interneta. Kako starim i davno izbačenim iz upotrebe predmetima udahnjuje novu dušu. I dodatnu lepotu.

Nisam ni očekivala drugačiji odgovor sem odsečnog „Ništa“, na pitanje šta bi moglo da se desi pa da je izmesti iz ovog njenog raja i simpatične samoizolacije koju je sama izabrala.
Društvo joj, sem supruga i sina (imaju i ćerku, koja sa porodicom živi ne tako daleko), prave i psi. Među njima, i jedan kojeg su nabavili u okolini Niša, a koji je pravi majstor za oktrivanje tartufa.
Sakupljaju i ostale plodove i biljke koje suši i prerađuje u rakiju sa tartufima, sušene vrganje i crne trube, sušeni sremuš, slatka od ruža, kupine, maline, dženarike… naravno, i odličan rtanjski čaj, zahvaljujući kojem i uđosmo u njen dom. U kojem, gde god da pogledate, vidite tragove njenih ruku. Bilo da je u pitanju fantastičan cvetni podmetač nastao tako što je izvezla kuhinjsku krpu, ukrasna činija ili ćup, starinski sanduk za devojačku spremu, ogledalo, na specifičan način – rukama, okrečeni zidovi ili prava pravcijata turska soba, sa sve bogatom draperijom na plafonu i sećijom za sedenje koja se proteže duž čitave prostorije. A uz to, stigla je da naslika i dve ikone Svetog Jovana na izvoru Grze, jednu na steni, drugu na kamenu. Ovog sveca izabrali su i za porodičnu, krsnu slavu, budući da su im se na njegov dan desila dva presudna životna događaja: nekim čudom jedne godine njihova ćerka je preživela gušenje plinom u kupatilu, a već druge, sasvim neplanirano, rodio im se sin. Onaj, koji se već uključuje u mamin posao u nameri da ga dalje razvija.


Od sušenih vrganja koje sam kupila u maloj prodavnici gospođa Jagode, već sam kuvala čorbu. Sledeći put je crna truba na redu. Slatko od ruža kupila sam za poklon, a rtanjski čaj kuvam gostima kako bismo ga uporedili sa onim… bljak, iz kesica.
I kanim se, naravno, ponovo na ovu stranu. Da makar ponovo osetim raj, koji porodica gospođe Jagode svakodnevno živi, zahvaljujući jednom gastarbajterskom izletu na Grzu, baš na njen rođendan.
Deco, sada ću vas odvesti u raj na zemlji, rekao im je seljak kojeg su slučajno pitali ima li tu neki plac da se kupi. Ogromna livada puna cveća, od civilizacije samo koji kilometar daleko, a opet, van svih puteva pa i staza, sem one planinarske, osvojili su ih na prvi pogled. Toliko, da je tog istog dana plac bio njihov. Za život u raju do kraja života.
Tako je to, kad imaš sreće. I znaš tačno šta želiš.

Posetite gospođa Jagodu kad krenete na Grzu. U njenoj maloj prodavnici svakako ćete naći neki delikates po svom ukusu. Samo pratite tablu: Zlatni proizvodi s Kučaja.
 

 

 

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close