DruštvoStari Niš

Zaboravljeni heroj

SRPSKI KRALJEVSKI PILOT MILAN MITIĆ

Selo Ćelije, udaljeno dvadesetak kilometara od Niša, smešteno je na lepoj zaravni, skoro skriveno ispod najvićih vrhova Suve planine. Da je na tom mestu postojala naseobina još u vreme Rimskog carstva, svedoče ostaci malog kastela (tvrđave). Kroz selo je prolazio i jedan krak rimskog puta Via militaris, koji je spajao Evropu i Aziju, i preko prevoja na Suvoj planini, nastavljao dalje za Sofiju i Carigrad.

Tu je i crkva Svete Trojice, koju su, 1924. godine, sagradili meštani Ćelija i okolnih sela Čagrovca, Miljkovca i Duge Poljane. Crkva je sagrađena pored malog, dotrajalog i mnogo starijeg hrama posvećenog svetom Arhangelu Mihailu, za koji postoje podaci da je nekada bio manastir. Hram je, naime, sagrađen u 16. veku, i to na starim temeljima, što ukazuje da je na tom mestu i ranije postojala pravoslavna crkva.

U porti ovih lepih, ali dosta oštećenih crkava, nalazi se i jedan spomenik, postavljen pored samog zvonika. Na njemu ćirilicom piše: „Milan Mitić, kraljev pilot, poginuo u vazdušnim borbama iznad Alžira”. I – ništa više.

Foto: V.V.

Donedavno, obe manastirske crkve, konak i pomoćne zgrade bile su u veoma lošem stanju. Sada se ceo kompleks polako obnavlja; očišćen je i plato u porti oko spomenika kraljevskom heroju – pilotu Milanu Mitiću.

Foto: V.V.

No, ko je bio pilot Milan Mitić?

Istražujući istoriju ćelijskog manastira, pažnju nam je pobudila i ličnost Milana Mitića, rođenog u ovom selu. O njemu, u dostupnoj literaturi, postoje prilično skromni podaci.

Od članova njegove familije, koji žive u Nišu, saznali smo tek ponešto, u svakom slučaju nedovoljno za potpuno rasvetljavanje ličnosti tog zaboravljenog srpskog oficira. Zato je i ovaj tekst samo podsećanje na Milana Mitića, a možda i neka vrsta putokaza za istraživanje istorije srpskog vazduhoplovstva da na pravo mesto upišu ime tog mladića koji je nesebično položio život na oltar otadžbine.

IZ LOGORA U AMERIKU

Kao najbliže izvornom, izabrali smo kazivanje Dragoljuba Mitića, Milanovog rođaka po ocu. Po njegovim sećanjima, Milan je rođen u selu Ćelije (ne zna kada), u porodici Đurđe i Aksentija Mitića. Tu je završio osnovnu školu, smeštenu u crkvenoj zgradi. Rano je ostao bez majke, što je uticalo da se odseli za Beograd, gde je njegov otac radio kao glavni kuvar na tadašnjoj Vojnoj akademiji. Milan je gimnaziju završio u Beogradu, mada je još tih godina čvrsto rešio da postane srpski kraljevski oficir, i to – pilot.

Upisao je Vojnu akademiju, Vazduhoplovni smer. Svestan svog seljačkog porekla, a prerano sazreo kao ličnost, život je shvatao vrlo ozbiljno, što je i pokazivao na delu – bio je jedan od najboljih studenata. Potrebnu nacionalnu svest i duhovnost počeo je da stiče još u detinjstvu.

Voleo je selo i kad god je mogao odlazio je tamo. Poslednji njegov dolazak bio je za krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja, 20. januara 1941. godine. Tada je, kao mlad potporučnik, govorio da će sigurno biti rata sa Nemcima i da će on učestvovati u njemu. Takve procene obistinile su se u potpunosti: u kratkom Aprilskom ratu 1941. godine. Milan Mitić iskreno je pokušao da odbrani otadžbinu tako što se u vazduhu suprotstavio brojno nadmoćnijem i tehnički superiornijem neprijatelju. Oboren je iznad Sarajeva, zarobljen i odveden u logor u Nemačkoj. Ni tamo, međutim, nije mirovao. Sposoban i pametan, uspeo je da pobegne. Sa još dvojicom logoraša prokopao je dugačak tunel koji ih je odveo u slobodu.

Njegovo krajnje ishodište bila je Amerika, zemlja o kojoj je toliko slušao i koju je voleo. U Čikagu se odmah prijavio američkoj savezničkoj vojsci, čiji su oficiri posebno cenili srpske kraljevske pilote.

Mitić je prihvaćen i upućen na dodatnu obuku, gde su vrlo brzo uočene njegove vojničke sposobnosti. S obzirom na već stečeno ratno iskustvo na nebu, upućen je na Bliski istok, gde su ga čekali borbeni zadaci. Tamo je ostao do avgusta 1944, kada se njegov životni put okončao u severnoj Africi. Drugo obaranje u borbi sa pripadnicima nemačkog ratnog vazduhoplovstva bilo je kobno za našeg pilota. U američkom avionu i uniformi američkog ratnog vazduhoplovstva, ali sa srpskim junačkim srcem i pravoslavnom dušom, poginuo je daleko od otadžbine koju je neizmerno voleo.

U kratkom Aprilskom ratu 1941. godine, Milan Mitić pokušao je da odbrani otadžbinu tako što se u vazduhu suprotstavio brojno nadmožnijem i tehnički superiornijem neprijatelju. Oboren je iznad Sarajeva, zarobljen i odveden u logor u Nemačkoj. Ni tamo, međutim, nije mirovao. Sposoban i pametan, uspeo je da pobegne. Sa još dvojicom logoraša prokopao je dugačak tunel, koji ih je odveo u slobodu, potom Ameriku, Rodeziju, na Bliski istok…

Ideološki obojena istoriografija, nastala posle Drugog svetskog rata, nije bila baš blagonaklona prema ovakvim srpskim oficirima, tako da u literaturi iz tog perioda nema dovoljno podataka o potporučniku Milanu Mitiću. Zabeležen je, na primer, u knjizi Dušana Ćirovića „Vazduhoplovne žrtve 1913–1945”, ali prilično skromno. Podaci se slažu sa predanjem i razjašnjavaju neke važne detalje koje porodica nije znala, na primer, tačan datum pogibije, model američkog aviona na kome je leteo i formacijski raspored, što je prilično bitno za dalje istraživanje.
Prema Ćiroviću, Mitić je završio pilotsku školu u jugoslovenskom vazduhoplovnom centru u Rodeziji, južna Afrika. Kasnije je upućen u SAD na dodatnu obuku za pilota teških bombardera, posle čega je vraćen na Bliski istok. Izvršavao je ratne zadatke kao pilot na bombarderu B24, u sastavu 15. američke vazdušne armije u Sredozemlju. Poginuo je 26. avgusta 1944, prilikom preleta aviona iz Kaira za Alžir.

Porodično predanje se slaže sa tim podacima, jer kazuje da je vest o pogibiji potporučnika Milana Mitića stigla u selo Ćelije avgusta 1944. godine. U ćelijskoj crkvi održan je parastos za pokoj duše Milana Mitića. Kao heroju, koji do kraja života nije napuštao misao o slobodnoj otadžbini, crkvene vlasti dozvolile su da mu se podigne spomenik u porti manastirske crkve Svetog Arhangela Mihaila.

Foto: V.V.

POGIBIJA IZNAD ALŽIRA

Krajem 1944, kao potvrdu vesti o njegovoj smrti, rodbina je u selu Ćelije dobila pismo od jedne žene (nije poznato ime), u kome je stajalo da su njen sin i Milan Mitić otišli na zadatak nad Alžirom, ali da se nisu vratili. Dve godine kasnije, američka administracija poslala je i zvanično pismo o tome da je srpski kraljevski pilot Milan Mitić poginuo u vazdušnim borbama sa nemačkom avijacijom, braneći slobodni svet od nacista. U pismu je bio i njegov testament, kojim je on, pošto nije bio oženjen, svu imovinu ostavio svojoj rodbini.

Foto: V.V.

Na kraju, postavlja se pitanje zašto mi Srbi zaboravljamo na naše junake koji su za otadžbinu nesebično žrtvovali i sopstveni život? Da li zbog toga što ne umemo da cenimo život i što patriotizam merimo brojem glava koje smo uzidali u temelje otadžbine? Ili što smo, više od pola veka, okretali glavu od Boga i crkve, pa smo dozvolili da i spomenici takvih junaka zarastu u korov? Uostalom, stara je istina da „narod koji ne poštuje svoje oficire, poštovaće tuđe”.

Ali, ako smo mi zaboravili, Bog nije. S obnovom manastirskog kompleksa u Ćelijama počeo se nazirati i lik heroja Milana Mitića, čiji život i delo treba, svakako, još istražiti.

Foto: V.V.

Autor: Dr Vladimir Vučković

  • Preuzeto iz časopisa „Odbrana“.

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu, Srbija.
Objavio je romane: Vrana u paunovom perju (2017), Srodne duše (2020) i Hromi (2021); knjige priča: Turski amanet (2013) – nagrada Svetosavski pečat, Niške priče (2018), Zaplanjske priče (2019), knjige pesama: Izraz duše (2015), Crni zagrljaj (2017); monografske studije: Niška eparhija (2011), Stara Srbija i Makedonija (2014), Niš u Drugom svetskom ratu (2019).
Živi u Nišu.

Pročitajte još…

Vladimir Vučković: Blokada uma

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

2 Komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com