Kolumna

Volite li Branka

Kao gimnazijalka zavolela sam Branka.

Ko god čuje ili pročita da jedna Nišlijka ovo kaže, prva asocijacija mu nije mladić nego, po mnogima najveći srpski pesnik (neka mi oproste oni koji imaju drugog favorita) – Branko Miljković. Pa i danas, kada se u krugovima ljudi… ne znam koju reč bih upotrebila, a da se ne uvrede oni koji se hvale time da su preskočili i obaveznu lektiru, dakle ljudi „koji čitaju“, pomene ovo ime, svi znaju o kome je reč.

U vreme mojih gimnazijskih dana, kada su sve knjižare zaista bile knjižare i koje su se tako i zvale baš zato što je osnovni artikal u njima bila knjiga, dugo sam bezuspešno tragala za zbirkom Brankovih pesama. I kada sam gotovo već odustala, slučajno svratim u knjižaru, da me sad pitate čija je bila ne bih mogla sa sigurnošću da vam kažem, može biti Prosvetina, a možda i ne. Uglavnom, čekajući autobus u centru Niša, rekoh da pokušam još jednom. Dobar dan, imate li knjigu poezije Branka Miljkovića, imamo, dajte, izvolte, hvala i… potrčah za autobusom.

Kada sam došla kući i sva ustreptala izvadila knjigu iz tašne… neka mi oprosti ovaj drugi Branko, evo, iz poštovanja prema njemu neću mu pomenuti prezime mada će se oni „koji čitaju“ naravno setiti o kome je reč, doživela sam pravi mali šok. Nije da ne volim i njega, i danas pamtim dosta njegovih stihova, ali, ja sam želela da imam stihove „našeg Branka“ kraj uzglavlja i da se budim uz bar nekoliko njih, pre ustajanja.

Prošle su decenije otad, ja sam u međuvremenu kupovala neke knjige o Branku, često vrlo komplikovanih i nerazgovetnih naslova, ne znajući da ću u njima naći samo priče onih koji su pisanjem o tome da su ga poznavali hteli da dignu cenu sebi. Do toga da su pisali i o nekim tajnama njegove porodice, što bi danas spadalo u kategoriju najcrnje žute štampe.

Pre nekoliko dana, pripremajući materijal za tekst o knjižari koja posluje pod nazivom „Branko Miljković“ u okviru Niškog kulturnog centra, beskrajno sam se obradovala: u bogatoj stručnoj, naučnoj i beletrističkoj literaturi, možda najkompletnijoj u gradu, dominiraju sabrana dela Branka Miljkovića.

Nije teško danas imati Brankove pesme, bar one koje najviše volimo. Od njih nas dele samo dva klika mišem. Možete ih i iskopirati za koji dinar. Ali, složićete se, onima koje za Branka vezuje mladalačka zaljubljenost u reči „koje peku grlo“*, njegova sabrana dela su nešto daleko više od same knjige. To je čitava jedna mladost i svi njeni prateći elementi, to su sećanja, tugovanja, filozofija te tuge i neke naslućujuće nade, mladosti i života, neostvarene ljubavi, boli… „I drvo je reklo nemoj, jutro moje belo“.**

Ako volite Branka, danas je lako imati čak i njegova sabrana dela. Adresa je biblioteka koja nosi njegovo ime, preko puta Gradske bolnice.

*, ** – stihovi Branka Miljkovića

 

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close