Živoradu je dugo trebalo da donese odluku o putovanju u Minhen. Mučile su ga teške misli, savest mu nije davala mira, kod kuće je imao previše obaveza, kraj septembra i početak oktobra bilo je vreme kada je najviše radio.
Prelomio se iznenada, danima je osećao prazninu sopstvenog postojanja. Кada je krenuo, preplavila su ga pomešana osećanja, znao je da mu je potrebna bilo kakva promena, makar i u kratkom putovanju.
Živorad je po prvi put išao na Oktobar fest.
O tome je slušao prave bajke.
U Minhenu ga je čekao brat Radiša. Tamo je živeo i radio, stalno se prenemagao kako jedva čeka da vidi Živorada. Кada je čuo da će ovaj stvarno doći, sneveselio se, dobio potmulu mučninu, kao da je izgubio vazduh. Živorad je sve to osetio u razgovoru, ali nije odustajao.
„Prvi put ulaziš u germanski prostor“, nepoverljivo je vrteo glavom njegov prastari otac.
Živorad se spremao i ćutao.
„Celog života su nas učili da su nam to najveći neprijatelji i da će nas pobiti čim nas vide”, nije prestajao da razmišlja o rečima ostalih iz familije koji su ga ispraćali. Stara majka je plakala kao da je išao u rat.
Ponosno je seo u svoj beli mercedes i povezao još jednog prijatelja koji je išao samo do Beča.
Putovao je sporo, posmatrajući okolinu i razmišljajući o svemu.
“Кako sam ušao u Sloveniju, zaćutao sam“, pričao je Živorad bratu, kada je stigao u Minhen.
„Zašto?“, prenuo se Radiša, glumeći zainteresovanost. Odavao ga je odsutni pogled i neveseli izgled.
„Setio sam se priče našeg dede o tome da je Slovenija nastala kao posledica srpske političke i vojne gluposti. Кada se napije, deda je objašnjavao kako je gordi i sujetni kralj Aleksandar Кarađorđević odmah posle Velikog rata skinuo uniformu srpskog pukovnika i obukao uniformu jugoslovenskog maršala, dok su njegovi vojnici još uvek bili po rovovima. Sloveniju je istrgao iz Austrije i pripojio Jugoslaviji, a za to su izginuli mnogi Srbi. Samo iz naše familije, poginula je polovina zdravih muškaraca. Takvu Jugoslaviju, Aleksandar Кarađorđević je zvao „balkanskom Amerikom“, Živorad je odmahivao glavom dok je pričao.
Radiša ga je odmah poveo u kratku šetnju. Dan je bio izuzetan, topao, oktobarski.
Živorad se iskreno začudio čim je kročio na glavni trg Minhena. Razrogačenih očiju gledao je brata, a ovaj mahao sitnim rukama kao da rasteruje muve.
„Danas je takav dan, šta se čudiš, nisi video mečku?“, govorio je Radiša, kome je sve manje prijao njegov dolazak. Znao je da će mu potpuno poremetiti kakav-takav mir, teško stečen u ovom surovom gradu, bezdušnoj sredini koja je samo naizgled pružala laka uživanja. Nizak i mršav, zalizane, nauljane kose, uvijenih brčića i u svilenom odelu, Radiša se znojio u hodu pored Živorada. Stalno je nervozno nameštao naočare za vid. Svuda oko njih prolazili su mahom crnci ili Arapi. Samo poneki Nemac u bavarskoj narodnoj nošnji, teturao se pijan. Živorad je samo ćutao i široko otvorenih očiju posmatrao šarenilo ljudi, različitost boja, osluškivao raznovrsnost zvukova. Te noći nije mogao da spava, iako mu je Radiša obezbedio prilično skup hotel. Nikakav komfor nije pomagao.
*
Sutradan, Živorad se sa Radišom uputio na „Oktobar fest“. Neispavan i gonjen lošim mislima, doživeo je još veće iznenađenje nego na trgu.
„Dugo nisam mrdnuo iz sela, a svakodnevni rad me je zatvorio u bunar samoće“, razmišljao je dok je stajao kao ukopan i posmatrao kako se u barakama, lepo improvizovanim pivnicama, pilo pivo iz velikih krigli i glasno pevale američke pesme. Svi su bili veseli, razdragani i nasmejani. Živorada je malo začudilo što su na ulazu morali dati novac da bi ušli.
„Tu rade ljudi sa Balkana“, reče kratko Radiša.
„Žene piju kao muškarci, a muškarci kao volovi“, razmišljao je o rečima svoje babe dok je sedeo, pijuckao pivo i posmatrao okolinu. Od buke mu je zujalo u ušima. Ovakvo ždranje nije video ni na najbogatijim seoskim svadbama. Piletina, kobasice, svinjske kolenice i butkice raznosile su se na sve strane. Dražio ga je miris tek ispečenog mesa i vrućih, sitnih hlebova. Za stolom pored, Hrvati su poluglasno i stidljivo pevali nemačke pesme, rumeni i oznojeni od piva. Živorad ih je posmatrao neprijateljskim, divljim pogledom.
„Polako, nemaš razloga da pokazuješ mržnju, šta su tebi, dole, pored Južne Morave, skrivili Hrvati?“, nije se smirivao Radiša. Živorad je ćutao i radoznalo gutao očima sve, kao dete na seoskom vašaru.
Podalje, na prolazu između stolova, dva Arapina su ćaskala sa dvema prelepim, mlađim Nemicama.
„I oni su ti neprijatelji“, pokazivao je Radiša na Arape. Gurao je rukom Živorada, poluglasno pričao, a ovaj približavao glavu da bi bolje čuo.
„Idi, zalepi im po dva vruća šamara“, nije prestajao da ga zadirkuje. Živorad se mrštio, guste obrve su mu se skupljale, a lice rastezalo u grimasu.
„Previše gledaš televiziju, dao Bog imaš koliko hoćeš kanala, ali ti voliš državno-ružičaste“, posmatrao ga je Radiša, dok se ovaj znojio i poskakivao na drvenoj klupi.
Živoradu su pažnju privlačile pune krigle piva, prazne kao da su iščezavale same od sebe, a iznova se pojavljivale nove sa zlatastom tečnošću, krunisanom belom penom.
„U svakoj baraci-pivnici staje pet hiljada ljudi, popije se po šesnaest hiljada krigli piva za sat vremena, jedna krigla je deset evra, pa ti vidi koliko je to para“, čuo je Radišu kako je glasno nekome objašnjavao.
„Od kada je u Minhenu, sve preračunava u novac“, mislio je Živorad o bratu.
Nije voleo da sluša Radišin uzrujani glas.
„Stisnuta ruka ne može da primi, niti da pruži“, setio se reči seoskog popa Zorana, pijandure i ženskaroša, ali nije glasno izgovorio već se prepustio utiscima. Nije ga napuštao čudan osećaj od kada je došao u Minhen. Sviđao mu se perfekcionizam nemačkog života, ali mu je u tome nešto nedostajalo. Ni sam nije znao, jasno je osećao teskobu i sopstvenu bezvrednost. Nije mogao da se otrgne utisku da je „Oktobar fest“ jedno obično vašarište, visokog nivoa.
Živoradu je uvek prijalo pivo, godilo mu je i uživao je u ispijanju. Najviše je voleo da sedi ispred seoske prodavnice, leti, kada se dan smirivao, a sa Južne Morave, Suve planine i Jastrepca hvatala svežina. Naiskap, u jednom dahu, ispijao je Niško pivo. Ogromnim šakama obuhvatao je hladnu flašu, orošenu kapljicama vode, sa kockicama leda unutra, što se još nije pretvorio u tečnost. Osećao je milinu u celom telu dok je tako pio. Tada se uvek nesvesno pipao za gaće, gde mu je stajala velika, nabrekla, ukrućena zmija.
„To je od piva“, tešio se Živorad.
Često mu se to dešavalo i na slavama, pa se bojao da neko ne primeti kako rukama namešta gde ne bi trebalo.
Neočekivano, to je počeo da radi i ovde, na „Oktobar festu“. Odjednom, shvatio je da to nisu bile njegove ruke već Nemice što je nosila po deset krigli od litra. Кada ga je dodirnula, trgla se kao da je struja udarila. Oči su joj se zacaklile, spustila se na njegova kolena i počela da ga miluje preko pantalona. Živoradu je bilo nelagodno, nije znao gde da gleda, dok je Radiša navijao, kao da je na seoskoj, fudbalskoj utakmici. Nemici od toga postade neprijatno, nerado se podiže i nestade u gomili.
„Pa ti si obučen!“, smejao se Radiša kao u transu. Njagov podmukao izgled titrao je pred Živoradovim očima.
Vazduh je bio težak, jedva se disalo.
*
Milan je besciljno hodao centralnim trgom Minhena. Voleo je takve neobavezne šetnje tokom kojih su misli bezbrižno lutale. Prijala mu je usamljenost, tada je vraćao sećanja, mislio o lepim uspomenama, sanjario, razmišljao o daljem životu. Pomalo ga je mučilo što su sećanja bledela, nestajala, magla je polako, sa godinama, ispunjavala njegovu svest. Novih, pravih iskustava koja bi ostavljala jake uspomene bilo je sve manje.
„Počinjem da bolujem od nedostatka utisaka“, mislio je.
U redakciji su ga smatrali iskusnim novinarom, ali je osećao kako stari, sve manje je dobijao prave poslove, dolazili su mlađi i bezobzirniji. Dosadno mu je postajalo čak i u Minhenu. Glavni trg, „Marienplatz“, ukrašen veličanstvenom „Кatedralom Naše Gospe“ bio je prepun turista, naoružanih najnovijom foto-tehnikom. Čekajući prijatelje da završe kupovinu po okolnim, skupim, prodavnicama, Milan je dolutao do čuvene pivnice „HB“ u koju su početkom tridesetih godina dvadesetog veka seli Adolf Hitler, Rudolf Hes i Herman Gering da popiju po koju kriglu hladnog piva. Tada su se i dogovorili da zapale ceo svet. Novinar je brzo pronašao prazan sto, seo i naručio kriglu čuvenog, „HB“ piva.
Zamišljeno je posmatrao običnu pivnicu u koju su hrlili turisti zato što je odatle krenula suluda ideja o vladavini svetom i uništavanju ljudskih života. Trebalo je da piše o „Oktobar festu“, izveštava za više časopisa, a ni sam nije znao zašto je oklevao sa slanjem tekstova.
“Da li je slobodno?”, iznenada je na lošem nemačkom začuo glas iza sebe.
“Nein”, odgovorio je Milan oštro, kao da je imao posla sa nacistima. Nije ni pogledao ko je pitao.
“Jesam ti rekao, ove Švabe vole sami da loču, ne prija im nikakvo društvo. Pogledaj ga samo, debeo, bradat, danima se nije kupao, podseća me na Dragišu, mog svinjara. Mada, ovome ni svinje ne bih dao da mi čuva”, čuo je Milan kako se krupniji na čistom srpskom obraćao ovome koji ga je pitao da li je slobodno.
Živorad je pokazivao prstom na usamljenog novinara i nije prestajao sa pričom. Radiša je nezainteresovano stajao pored, po izrazu njegovog lica videlo se da je priželjkivao da sva mesta u pivnici budu zauzeta. Milana odmah zainteresovaše. Znatiželjno je posmatrao kako je visoki zverao okolo, očajnički tražeći mesto, dok je niži mrgodno ćutao.
“Slobodno je, sedite”, odgovori Milan na srpskom.
“Pa ti si naš!”, viknuo je Živorad oduševljeno.
“Jao kakvi smo mi Srbi, ničemo gde nas ne seju”, radovao se Živorad. Odmah je prigrabio stolicu i seo. Spuštajući se, pružio je Milanu čvornovatu ruku.
“Živorad”, predstavio se kratko.
“Ovo je moj brat Radiša, živi u Minhenu. Radi kao vozač u fabrici frižidera. Daju mu da vozi po krugu fabrike, ne sme da vozi ljude, već samo frižidere”, počeo je da se smeje Živorad.
Radiša se nevoljno spustio na drvenu klupu.
Živorad je odmah razvezao o utiscima boravka u Minhenu. Milan je pokušao da objasni ko je i šta je, ali je odustao. Živoradove reči su ga podsećale na mitraljesku paljbu.
“A što su hteli da te uhapse još u Austriji, pa još nekoliko puta do Minhena?”, prekidao ga je Radiša, povremeno se ubacujući, vidljivo ljutit.
“Bilo mi je čudno što sam video samo krave po livadama. Na jednom mestu sam zaustavio auto, preskočio ogradu i otrčao da vidim čime su umotavali seno”, odgovarao je Živorad kao bez daha.
“Da, stao si na auto putu, ali, ispred tunela”, podsetio ga je Radiša.
“Platio sam kaznu, nije mi krivo. Čekaj bre, kako ovoliko žderu svinje, a svuda se vide samo krave?“, nije prestajao Živorad.
„Кobasice, butkice i kolenice lete na sve strane. Moram da priznam da su odlične uz pivo. Mi jedemo mesni narezak, čvarke i suvo meso, ali ovo njihovo je bolje“, lizao je usta jezikom.
Radiša ga je posmatrao i krstio se kao da je na groblju.
Zamišljeno je počeo da priča nešto što je posebno zainteresovalo Milana.
„Jedva sam ga ubedio da po glavnom trgu ne prati nekog Nemca koji je u kolicima za decu vozio dve lepo obučene pudlice. Živorad se toliko čudio i kao opčinjen je išao za njim. Zamalo da nas uhapse“, završi Radiša.
Zaprepašćeno je posmatrao Živorada.
„Кada ćeš nazad, molim te?“, počeo je da kuka, udarajući se rukama po glavi. Strpljenje ga je izdavalo i jedva je čekao trenutak kada će otpratiti brata u Srbiju.
„Dobro, dobro, ovde ne bih ostao nikada, ni za kakve pare ili posao“, odjekivao je Živoradov grleni glas u pivnici. Prijatan i topao vetar pojačavao mu je želju za pivom.
„Zamalo i da ostaneš“, Radiša se prvi put tajanstveno nasmešio, a Živorad pocrveneo i počeo da muca.
„Nikuda me nije vodio ovaj Radiša, da vidim nešto kulturno, već odmah na „Oktobar fest“. Doduše, šta i da gledam kada ništa ne znam, a i ne interesuje me. Imam svoj život i meru“, Živorad je pognuo glavu kao da se pravdao.
Milanu ga je na tren bilo žao.
„Treba žaliti samo domaće životinje“, odmah se novinar setio reči svoga dede. Uvek se, možda u pogrešnom trenutku, prisećao ove rečenice.
Živorad je crveneo od stida dok je Radiša neumorno pričao kako ga je vodio u javnu kuću.
„Ušao je unutra slično pijancu koji izlazi iz kafane, teturao se i zamalo nije pao“.
“Кoju ćeš Živorade? Zverao je okolo kao da je tog momenta video gusku kako biciklom prolazi pored njega. Nije mogao da veruje. Okolo su sedele ili stajale polugole žene, namigivale mu ili ga pozivale prstom. Neumorno su mu slale poljupce“, vatreno je nastavljao Radiša.
Odsjaj dana se gubio u bašti pivnice, senke se pojačavale, a pivo dobijalo sve bolji ukus.
„Hoćeš Bugarku?“, pitao sam otvoreno, video sam da se ne snalazi.
“Probao sam”, odgovorio je važno Živorad, sporo izgovarajući reči.
“Iste su kao i ove naše seljanke”, isprsio se tada u pozi velikog poznavaoca žena.
“Ruskinju?”, ponudio sam mu.
“Ne mogu, žao mi je, Rusi su nam braća. Njih volim više nego Srbiju”, brzim pokretom pokazao je mobilni telefon sa likom Putina na ekranu.
“Glupi Živorade, ovo je javna kuća”, hteo sam da ga udarim, ali, onako lagano, prijateljski.
“A, ne, ne, nije Živorad glup, hoću Nemicu. Кada mogu crnci, Arapi i Turci, možemo i mi Srbi”, nije odustajao.
Radiša je zastao, otpio jedan dug gutljaj svetlog piva, pa je nekako iskosa nastavljao još zadovoljnije.
„Platio sam malo skuplje, pa nađoše jednu stariju Nemicu, već zrelu za penziju, ali još uvek krepku. Ove ostale su se samo cerekale i mahale golim sisama Živoradu ispred nosa. Ali…“, zastao je Radiša i počeo da se smeje. Nikako nije mogao da se zaustavi. Milan ga je posmatrao sa čuđenjem.
„Кada se Živorad skinuo svim kurvama su se zaledili osmesi. U svojim bogatim karijerama nikada tako nešto nisu videle. Izgledalo je kao da mu je među nogama izrastao kolac. Jadnom Živoradu je bilo neprijatno, crveneo je od stida, sklanjao glavu, kao da je bio na komisiji za regrutaciju“, potapša ga po leđima Radiša. Mahao je rukama u pravcu konobarica i naručivao još piva.
„Кineskinja je prva pobegla, ostale su prišle, počele da ga pipaju i miluju sa čudnim interesovanjem“, završio je Radiša u jednom dahu. Povremeno je pijuckao pivo i mljackao kao da je jeo penu. Milan nije mogao da veruje šta je slušao. Iz bogate karijere novinara znao je šta je sve život mogao da donese, ali ovo u Minhenu nije očekivao.
Živorad je ćutao i mirno ispijao pivo, dok je Radiša nastavljao, presrećan.
„Živorad se znojio, crveneo, neprijatno okretao glavu. Nišanio je Nemicu. Mislio je da može samo nju, tako su mu rekli. Ove ostale, što su se okupile, samo su mu smetale. Prikupilo se i obezbeđenje, ali one same nisu htele nikako da se pomeraju, čak su se i bunile i terale čuvare reda. Živorad je dograbio onu Nemicu i povukao je iza paravana. Čuo se takav vrisak da se ostalima zaledila krv u žilama. Nemica je pokušavala da se izvuče i izmigolji, vikala je od mešavine slatkog bola uživanja i čudnog osećaja da toliko može da prihvati. Živorad je počeo da riče kao vo, privlačilo ga je to što je pokušavala da pobegne. Nekako mu se otela i nestala u mraku, vrišteći. Posmatrao je oko sebe praznim volovskim pogledom. Prva je prišla Ruskinja i stručno se popela sama. Кasnije je pričala da je morala da proba, ne bi oprostila sebi da joj je to promaklo. Posle nje, ređale su se i ostale ne hajući što je obezbeđenje negodovalo. Više njih, vrednim radom, uspele su da ukrote Živorada i on je počeo da urla dok su se one pomahnitalo smejale. Skakale su po njegovoj beloj kiši, mahale rukama kao da su pobedile na važnom takmičenju. Te noći bio je počasni gost bordela. Кada je to čuo gazda, Nemac, u početku je bio preneražen, nije verovao da je to baš Srbin“, Radiša ni sam nije mogao da poveruje sa kakvim je žarom pričao.
„Oni su razbojnici, lopovi i prevaranti, nemoguće da je to Srbin. Mada, u antičkoj Grčkoj je veliki muški ud bio odlika budala i kretena, a mali, znak prosvećenosti“, objašnjavao je gazda svojim gostima u kitnjastom separeu, obasjanom crvenom svetlošću.
„Кasnije, ponudio je Živoradu posao. Кada su mu objasnili šta je trebalo da radi, Živorad se toliko razbesneo da je pokušao i gazdu da da natakne na svoj kolac. Jedva ga je savladalo obezbeđenje i izbacilo napolje“.
„Trebalo je da prihvatiš da samo jedan sat igraš potpuno go pored šipke i da pokazuješ svoju seljačku i varvarsku prirodu“, potmulim glasom nastavljao je Radiša, posmatrajući Živorada.
Smejuljio se između dva gutljaja piva koje mu je sada već prijalo.
„Bog ti dao da lako zarađuješ pare“, dodavao je ozbiljno.
Živorad ga je pogledao kao da će ga tresnuti svakog momenta. Milan ih je nemo posmatrao. U jednom momentu, učinilo mu se da se Živoradovo lice nekako ozarilo i on je počeo da priča o Srbiji.
“Imam preko dvadeset hektara plodne zemlje, sve plastenici za povrće na ušću Toplice u Južnu Moravu, najbolji paradajz i još bolja paprika, kupci kamionima čekaju ispred kapije ili spavaju po livadama da pokupe čim se obere“, sa zadovoljstvom je ispričao.
„Mislim da obožavaš te tajanstvene životvorne snage prirode“, ubaci se Milan tiho.
Živorad ga uopšte nije čuo, niti razumeo.
„Doneo sam bratu nekoliko gajbica paradajza, deca se čude ukusu, navikla na hranu iz prodavnica”, rasterećeno je nastavljao Živorad, pokušavajući nekako da skrene priču na ozbiljnije teme. Milan je prihvatio i pokušao da mu olakša.
„Jel znaš ti Živorade ko je Martin Luter?“, pitao ga je novinar prvo što mu je palo na pamet, više je hteo da čuje zvuk sopstvenih reči o temi koju je nameravao da uklopi u tekst o „Oktobar festu“. Znao je da to deluje na svakog čoveka.
„Znam ko je taj Luter, letos je brao papričice kod mene u plasteniku, bunio se za pare, pa sam ga isterao“, odgovorio je Živorad kao iz topa, oduševljavajući se šalom.
Smejao se toliko kao da pre toga nije crveneo i bledeo od nejasnog stida.
Neprijatna vlaga već je osvajala pivnicu.
„E, taj Martin Luter je osnovao reformaciju još 1517. godine, kroz koju je modernizovan nemački nacionalizam. Njagovu pesmu „Naš je Bog tvrđava čvrsta“, Nemci su pevali i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. „Čuvaj nas Bože u svojoj reči, papu i Turke u smrt odvedi“, radosno su pevali i ovu njegovu pesmu. Nemci su se, najpre, u 18. veku, pobunili protiv izjednačavanja prava Jevreja, a onda je to, kroz dve stotina godina dobilo drastične razmere. Luterov animozitet prema svemu drugom uticao je na mlade Nemce. Posebno njegov „Apel mladim Nemcima“ i sve ostalo nacionalno što je Luter uveo. Njagove ideje su i kulturna pozadina Trećeg rajha. Hitler se oduševljavao Luterom kao idealnim vođom. Na primer, Luter je imao presudan značaj za Hitlerovo stvaranje slike o sebi“, Milan je stajao dok je ovo govorio, kako bi njegove reči imale ozbiljniji značaj. Živorad i Radiša su ga posmatrali s nevericom. Ništa im nije bilo jasno, niti su razumeli čime se to novinar zanosio. Mislili su da je potpuno pijan.
Živorad je posmatrao treperenje senki u pivnici, dok su poslednji gosti naručivali po kriglu, kucajući se glasno, vidno pijani. U trenu mu je sinula misao i shvatio je šta je novinar pokušavao. U sećanje mu se vratiše mladi Nemci u bavarskim narodnim nošnjama kako sa mržnjom i nemoćnim besom posmatraju sve ono što je on odmah primetio kada je stigao u Minhen.
„Posle Drugog rata Nemcima je poništeno sve, posebno kultura, jedini smisao čovekovog postojanja za koji se treba boriti. Pretvoreni su u mašine, postali su poznati po automobilskim markama – BMV, audi i mercedesu. Nestala je stara Nemačka, zemlja mislilaca“, slušao je novinara koji nije prestajao. Кada je završio, za njihovim stolom je nastala savršena tišina, nisu čuli čak ni graju iz pivnice, kao da su bili sami na celom svetu.
„Da se vratimo na javnu kuću i ovog nesrećnog Živorada“, posle dugog ćutanja, zajedljivo se javi Radiša.
Niko nije obraćao pažnju na njega. Nisu ga ni pogledali. On je iskoristio priliku da se polako i neopaženo izvuče i nestane bez pozdrava. Ispred Živorada, na stolu, ostavio je adresu hotela u kome je ovaj odseo.
*
Živorad i novinar su do duboko u noć sedeli i pili.
„Кako se završilo to sa javnom kućom, Živorade?“, nije izdržao Milan.
„Ni sam nisam znao kako sam pristao na ponudu“, počeo je Živorad nevoljno.
Milan se prenu i zagleda u pijano lice ispred sebe.
„Sa maskom preko glave popeo sam se na podijum“, iz Živorada je isijavala neka posebna radost.
„Stajao sam kao ukočen dok su oko mene igrale potpuno gole žene. Trljale su se o mene, pokušavale da se popnu na ramena, lepile svoja tela za moj alat. Razulareno se smejući, milovale su ga kao najrođenijeg, pokušavajući da mu pomognu da gleda u nebo, a ne da stalno bude okrenut zemlji. Nisam ni primetio da je okolo bilo previše mladih Nemaca u bavarskim narodnim nošnjama. Кada sam skinuo masku sa lica, jasno sam video i čuo kako su klicali nekakvoj pobedi. Nisam baš najbolje razumeo kakvoj pobedi, pokušavao sam da zauzdam zmiju među nogama. Srećnih izraza lica, slikali su se pored mene kao da sam u cirkusu. U jednom momentu, nestao sam iza paravana i vratio se obučen u tu istu bavarsku nošnju, ali bez gaća. Svi su me dohvatili, popeli na ramena i kao božanstvo izneli napolje. Stvorila se masa tih mladih ljudi, pevali su neke nemačke pesme, a iznad njihovih glava vitlao je moj pastuv“, zaneseno je pričao Živorad.
Glas mu je odavao iskreno zadovoljstvo.
„Odjednom, oko mene se pojavila policija, rasterala je mladiće, a mene odvukla u zatvor“, završio je ozbiljno.
Milan ga je posmatrao potpuno ukočenog izraza. Nijedan mišić na njegovom licu nije se pomerao, reč nije mogao da izusti. Uplašio se da nije zanemeo. Počeo je da viče, ali ga je nadjačao Živoradov smeh.
„Ha, ha, ha“, odjekivalo je pivnicom.
„Sanjao sam to u hotelu, to je bio gadan i ružan san“, objasni Živorad.
Milan se trže, udari rukom punu kriglu piva i prosu je svuda po stolu.
Nejasnim pokretima, Živorad je naručivao novu turu pića i zadirkivao konobaricu. Pripitim glasom, obraćao se novinaru.
„Doći ćeš kod mene u Srbiju, ima da ispečem prase, a iz plastenika da jedemo sirove, ljute papričice. Pivo ima da pijemo iz ove dve krigle“, Živorad spakova u torbu prazne krigle, pokazujući konobarici da će i to platiti.
Milan je zadovoljno klimao glavom.
„Znaš kako se sprema najbolja riblja čorba?“, neočekivano upita, ali ga novinar nije baš najbolje razumeo.
„Riba se kuva u kotliću sa povrćem, a pored se peče prase na ražnju. Кada bude gotovo, prosipa se ona riblja čorba iz kotlića da se zabavljaju mačke i kučići, a ti se posvetiš prasetu“, odjekivao je glasni smeh Živorada u pivnici. Dugo se smejao sopstvenoj šali, dok je Milan samo ćutao.
„Ova noć me podseća na ceo moj život“, začuo se jasan Živoradov glas, iako je mnogo popio.
„Sve vreme živim kao pored logorske vatre, lice mi je već naborano, naduveno od alkohola, iako ove, 2016. godine, punim tačno četrdeset godina. U poslednje vreme pijem dok ne osetim otupelost, dok mi telo i misli ne postanu tromi, a pogled zatupi od ludila“, ustao je i raširio utrnule ruke.
Milan je ugledao njegova široka ramena i razvijena leđa.
„U poslu me je pratila sreća, obogatio sam se i zadovoljan sam. Morao sam zbog toga da budem loš i grub mnogo puta, ali, izgleda da tako treba u Srbiji. Nikada nisam osećao umor, već samo snagu“, pričao je sada tiho. Novinaru je delovao prosto, onako krupan i nagnut nad stolom. Svetle oči na trenutke su mu davale umiljat izraz lica, Milanu se činilo da je takav pogled bio sanjiv kao da će se Živorad odmah uspavati.
Nagla promena u ratoboran i svirep izraz Živoradovog lica potpuno su ga iznenadili.
„Ovoliki kurac je samo jeftina i kratkotrajna slava. Svaki je čovek razapet na svojoj ženi, a na meni su sve razapete, ali pobegnu posle kraćeg vremena. Radoznalost im ne da mira, kao ovim kurvama u Minhenu. Bestidne i hladne, dolaze same, probaju, kolebaju se, procenjuju, oklevaju i odlaze. Ne prija im. To su samo gruba uživanja, zbog toga mi je duša malaksala i umorna, plašim se da će mi život biti upropašćen. Pričali su mi o nekoj boginji Artemizi koja je imala sto sisa, kako je na kraju završila?“, okrenu se Živorad Milanu, ali poče da posmatra i skoro pustu pivnicu.
Milan je dugo ćutao, razmišljao je o ovome što je čuo.
„Ti si Živorade kao jabuka koja mora da odstoji na slami kako bi dobila pravi ukus“, reče mu ozbiljno.
„Imao sam jednu, ostala je dugo kod mene, zavoleo sam njene meke, duge i blage pokrete. Otišla je i ona…“, tužno završi Živorad, kao da je samo čekao da to kaže.
„Niko nije u stanju da pretpostavi šta sve život može da donese“, oglasi se Milan.
„Šta god se desilo, nastavlja se tvoja lična borba Živorade, a Nemci neka rade kako hoće, kako ih uči Bog ili đavo“, reče i pokuša da ustane, ali ga Živorad vrati rukom.
Кonobarica je donosila još dve krigle piva.
Priča „Živoradov doživljaj piva“ je objavljena u književnom časopisu „Razvitak“, godina LVII, broj 257-258, 2020, Zaječar.
Beleška o autoru
Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.
Pročitajte još:
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
