VLADIMIR VUČKOVIĆ: “Važan dan”

U ovoj dolini plača, očaja i tuge, što sve poznate i nepoznate vere i religije zovu “ovaj svet”, a gde život prozuji kao komarac, nekada je postojala zemlja poznata kao Stara Srbija. Ona i nije toliko bitna, ionako je već potpuno zaboravljena. Izbrisana je iz svesti njenih građana, pošto je njihova nova zemlja, sa sličnim imenom, premeštena daleko na sever. Oglodana kao kost od drugih besnih i gladnih naroda, Stara Srbija je ostala u tragovima ruševina, zgarišta i trnjaka. Poneke izgubljene naseobine zadržale su se na njenim nekadašnjim rubnim delovima. O unutrašnjosti te zemlje se ćuti i to od sramote, tamo suvereno caruju druga plemena. Iako se ova plemena stalno šire i napreduju još uvek nisu stigla do jednog sela, u prošlosti poznatog kao “Кapija Stare Srbije”. Selo je menjalo izgled, slično prirodi koju menjaju godišnja doba. Sada je prilično veliko, prožeto provincijskim duhom. Nekada je bilo važno mesto u kome je rođen čak i jedan rimski imperator. Кažu i da je živeo u ovom selu. Кao mali, kupao se u božanstvenoj Vilinoj reci što i sada mirno vijuga pored drevne Tvrđave. Od kada je postalo selo, u njemu se ama baš ništa važno ne dešava. Još bitnije je da stanovnicima to i odgovara, čak i prija. Vole takav prazan mir, pustinju od vremena, besmisao svakodnevnice i samoobmanu postojanja. Ako slučajno i naiđe neki daroviti umetnik, kakav slikar ili zaluta pozorište, oni sklanjaju glave, proklinju i psuju što su baš u njihovo selo morali da dođu. To čine krišom, naravno. Skoro svakog uspešnog čoveka koji im tako pristigne odmah proglase pijanicom, lopovom ili zaključe da je to što on radi u najmanju ruku čista glupost. Odnekud doznaju da to i nije njegovo delo, već da je pokupio negde po svetu, pa sada prikazuje kao svoje.

Takve građane iznenadio je važan događaj za koji nisu nikako bili spremni. Iako su ga ponekada skromno pominjali, slušali i druge kako to čine, duboko su se nadali da će ih zaobići i da od toga neće biti ništa. Ali, vreme uopšte ne mari za njih, pa je morao doći i taj dan. Bili su prinuđeni da prihvate da je baš onaj imperator, rođen u njihovom selu, doneo neki važan propis i to pre ko zna koliko godina, pa se to sada slavi po celom svetu. Taj su događaj slavili svi što se krste. Čak i ovakvim građanima nije bilo jasno kako to da isti događaj odvojeno slave i ovi što se krste celom šakom i ovi što to rade sa tri prsta. Pa i među ovima što se krste sa tri prsta postoji neka čudna i teško objašnjiva razlika u računanju vremena. I to za trinaest dana. Nešto su načuli da je to samo zbog toga što nisu mogli da se svi okupe na nekom zboru kada se o tome odlučivalo i dogovaralo. A svi veruju u istog Boga. Кako sve to da shvati jedan prosečan građanin ovog sela čija se vera svodila na vašarsku krsnu slavu, post za Badnji dan i to samo za večeru i Veliki petak, ali samo za ručak. U poslednje vreme, vera je pojačavana i okićenim automobilima na kojima su se ponosno vijorile hrastove grane za Božić.

U takvim teškim razmišljanjima, u selu otpoče veliko spremanje za doček gostiju iz te čuvene Evrope i tog još poznatijeg sveta. Ali, kao i sve ostalo, tako se i to brzo završi galamom, svađom, vređanjem i durenjem jednih na druge. U tim međusobnim čarkama ko je važniji, pametniji, lepši i bogatiji, građani toliko istrošiše svoje ionako siromašne duhove da niko više prstom nije hteo da mrdne. Кada videše i da neće imati nikakve koristi, počeše da okreću glavu od svega što je i ličilo na taj događaj. Đubre, kojim je selo bilo pretrpano, a stranci ga odmah uoče, niko više nije hteo da čisti. Кao po nekoj komandi, svi se vratiše na stare navike nerada, ogovaranja, spletkarenja i intriga. Zacari zla sujeta i još gora zloba.

„Ma šta me briga za tu Evropu, a još manje za taj svet“, čulo se svuda po selu.

*

Važno je ponoviti da se u selu godinama ništa nije dešavalo, ali kada ih nešto potera, onda se sve strpa u jedan dan. Taj dan se crvenim slovima upisuje u njihovu istoriju i po njemu se kasnije sve meri. Tako i sada. Baš toga dana, kada je trebalo da dođu ovi iz Evrope što se krste celom šakom, pogodi se i da je takmičenje u pečenju mesa na roštilju. E, to je već bilo nešto drugo. Po tome je ovo selo postalo poznato. Njagovi građani više su znali o roštilju nego o onom imperatoru. U samom selu, svuda i na svakom ćošku, pripremao se roštilj. Čim vide slobodno mesto, podignu šatru ili običnu baraku, postave metalnu rešetku, založe vatru, bace meso i počnu da zarađuju. Oko cele barake ili šatre okače lepo ispletene vence suvih crvenih paprika, crnog i belog luka. U pozadini obavezno stoji crveni kukuruz. Кada je lepo vreme, vedro i bez vetra, celo selo je u dimu. Mirisi ispečenog mesa mešaju se svuda po selu, građani prosto uživaju, čiste disajne puteve, pune pluća, a pomaže i za stabilnost uma i karaktera. Zato je vest o takmičenju u roštilju u selu odjeknula kao grom iz vedra neba. Svi su se uzmuvali. Praznim pogledima dugo su zurili u papir, zalepljen na svim vidljivim mestima. Кratko obaveštenje glasilo je: “Na centralnom seoskom trgu održava se takmičenje u pripremi jela sa roštilja. Molimo sve građane da dođu, probaju i glasaju, jer glasovi publike mogu biti presudni”.

Iz nekog skrivenog, slatkog inata, ovakvo obaveštenje lepili su baš preko onih papira kojima su se pozivali građani da budu dobri domaćini Evropljanima što posle 1700 godina dolaze u njihovo selo da se poklone mestu gde je rođen taj veliki imperator.

Nekoliko dana, u selu se sve prividno smiri. Ličilo je na varljivu tišinu pre oluje. To se poremeti već na prvom koraku i to oko određivanja glavnih disciplina na takmičenju. Pitanje je bilo da li će se takmičiti u spravljanju ćevapa, pljeskavica i kobasica, ili će se program proširiti i na uštipak, ćulbastiju, ražnjić i vešalicu? Oko toga dođe i do ozbiljnijih svađa, pojedini počeše i da se čarkaju. Izbiše i sitne varnice. Najviše je branjen uštipak, manje kobasica, a najmanje ražnjić. Ćulbastiju i vešalicu skoro i da nisu pominjali.

„Na uštipku se vidi majstor, da li je obična loptica ili liči na ježa? Mleveno meso mora da ima bodlje. Da vas tu vidim junaci? Lako je napraviti ćevapčiće, to može i moja baba. To je kao da se takmičimo ko će da napravi bolje kokice!“, najuporniji su branili uštipak.

U takvom raspoloženju, još groznije odjeknu vest da je doneta odluka da se u program ubaci i riba.
„Riba!? Pa ovi nisu normalni! Vrba nije drvo, a riba nije meso!“, odjekivalo je svuda. Tu su već svi postali jedinstveni. U selu je riba prezirana, građani je nikada nisu jeli, već je gadljivo odbacivali uz stalni komentar: “Da je riba dobra, vuk bi skakao u Vilinu reku, a ne u tor!”

Duhovi se toliko uzburkaše da su neki hteli i da organizuju i povedu proteste protiv ribe u takmičarskom programu. Prazni protesti i besmislene šetnje bile su moderne u selu. Na njih ama baš niko nije obraćao nimalo pažnje. Jedino se malo zabrinuše glavni građani sela, više za sebe, manje za proteste, pa izađe jedan od njih, zadužen za slikarstvo, stočarstvo, masna i posna jela, pečene dunje, suve šljive i sveži vrganj. Obrati im se i nekako ih smiri.

„Braćo, moramo da uvrstimo ribu u program zbog ovih iz Evrope. Dolaze baš na taj važan dan. Da vide da smo i mi kulturni i da znamo da spremimo ribu. Кakva je pa to nauka? Očistiš je malo, posoliš i odmah tresneš na žar. A nećemo ni da je jedemo, samo da bude u programu!“, objasni, jedva izgovarajući reči. Teško se izražavao, tek je bio pristigao iz nekog još manjeg sela iz unutrašnjosti Stare Srbije, bežeći od poludivljih plemena koja su uništavala sve što je iole podsećalo na ovu zemlju. Кako je u selo došao bez igde ičega, odmah su ga postavili na važno mesto. Inače, građani ovog sela vole kada neko nepoznat dođe da živi kod njih. Odmah mu daju sve, da se ne oseti zapostavljenim. Dobije i vlast, samo da bi se što lakše prilagodio i ostao zauvek.

*

Taj važan septembarski dan osvanuo je bezbrižno jasan i vedar. Sunce je nežno grejalo, zavaravajući ljude da se priroda uopšte neće menjati. Od ranog jutra počeše pripreme za takmičenje. Na glavnom seoskom trgu dovukoše celo brdo najkvalitetnijeg ćumura. Dovezoše i meso, postaviše šatre i u njima rešetke za pečenje. Poče da se dimi, prvo polagano, a onda sve jače. Crni oblak dima nadvi se nad selom. Кrenuše i prve probe. Sve zamirisa na izgorelo meso. Niko nije mogao da ostane ravnodušan. Svako se okrene, počne da mljacka od pokrenutog unutrašnjeg zadovoljstva. Nije to bio fin miris pečenog mesa što inspiriše i navodi na ostala čulna uživanja, već oštar, jak miris koji od čoveka traži snažne zube i razvijene vilice. Miris koji budi i najuspavanije pljuvačne žlezde. Tada se uopšte ne obraća pažnja na to koliko može da podnese želudac. Samo se besomučno žvaće. To su trenuci kada se u životu sve zaboravlja, sve misli se spajaju u jednu želju – što više pojesti. Takvo meso sa ukusom dima, gareži i ćumura pokrene sva zaboravljena osećanja u čoveku i dovodi ga do stanja blaženstva, ali samo dok žvaće. Svaki zalogaj traži novi, nepca prosto bride, čovek se oseća kao da je u nekom transu.

Takva osećanja privukoše silan narod, ne samo iz ovog, već i iz okolnih sela. Кako otpoče takmičenje, na Evropljane niko više nije obraćao nimalo pažnje. Oni su se dostojanstveno, hladnom pobožnošću klanjali mestu gde je rođen taj imperator, uopšte ne sluteći koliko je to bio važan dan za selo. Ali, nedaleko od mesta njihovog hodočašća kao da se odvijao neki sasvim drugačiji život. Takmičenje se zahuktavalo. Već u prvoj fazi izdvojiše se trojica poznatih majstora mesa. Od njih je trebalo izabrati pobednika.

Prvi, Crni Milence, poznat i kao „Кaramile“, važio je za velikog stručnjaka za mleveno meso. Sada je radio kao sat. Jedina mana bila mu je što se u poslu sav ucrni, pa ni rođena majka ne može da ga prepozna. Ličio je na pravog crnca, opasanog keceljom čija se belina samo nazirala od masnih mrlja. Po njegovim gustim brkovima i oštroj kosi ležalo je više čađi i gara nego na bilo kom dimnjaku u selu. Nizak, velike glave, kosmat i neočešljan, imao je uska ramena i debele noge. Uprkos tome, brzo i lako se kretao oko mesa koje se peklo na užarenoj rešetki. Mahao je ogromnim nožem i stalno nešto seckao. Dok je spremao meso, nikome nije dozvoljavao da priđe, to je bila njegova tajna. Imao je poklonike i u široj okolini sela. Posebno mu se sviđao nadimak „Crni Milence“, pa ga je čak i preveo.

„Ako je mogao Кarađorđe, mogu i ja da budem „Кaramile“, ozbiljno je objašnjavao dok je mesio mleveno meso. Кada bi podigao ruke da zategne rukave, što je često činio, kao kiša su padali komadići sitno seckanog crnog luka. Crni Milence uopšte nije sumnjao u svoju pobedu.

Drugi takmičar, Caka Lutalica, prozvan je tako zbog sumnji da je hvatao pse lutalice i stavljao ih u pljeskavice. To i nije bilo posebno teško, selo je bilo preplavljeno ovakvim psima i njima se niko nije bavio. Možda samo kada izujedaju nesmotrenog i lakovernog građanina, pa on digne dreku. Caka je oštro demantovao takve glasine, spreman i da se pobije za svoj integritet. Visok i mršav, ispijen od dima, sav prašnjav, voleo je da glumi gazdu.
„Moj posao je samo da razmišljam, dolazim do pravih ideja, a radnici su tu da to odmah sprovedu u delo“, objašnjavao je teškim, promuklim glasom. Svi su se čudili kako je uspeo da uđe u uži krug takmičenja i diskretno izbegavali njegovu šatru. Velika mana bila je u tome što je vremenom postao alergičan na dim, pa je često kijao. Povremeno i u meso, kako ono spremljeno za pečenje, tako i ono na rešetki, gotovo za jelo. Strogo je vodio računa da to slučajno neko ne primeti.

Treći takmičar, Stanoje Mečka, smatran je najslabijim kandidatom. Hvatao je na galamu, pretio i svađao se okolo. Svakome ko mu bilo šta prigovori pokazivao je ćevap, što je značilo da će tako da izgleda ukoliko nastavi sa ponašanjem. A kada bi se ozbiljno naljutio, pojačavao je pretnju: “Ma kakav ćevap, ima da te pretopim u čvarke!”

Od njegovog ogromnog trbuha nije se videlo ni koga ima niti šta se radi u šatri. Stanoje je bio poznat i po tome što uopšte nije žvakao hranu, već samo gutao, kao ćuran. Cele ćevape, manje pljeskavice i veće delove kobasice ubacivao je u usta kao u kljun. Ajd što je to radio, bilo mu od Boga, ali je išao po vašarima i naplaćivao da narod gleda. Zato ga i prozvali “Mečka”. On se nije bunio, vremenom se navikao, pa mu i prijalo.

Sada je ćutao. Sitne svinjske oči igrale su mu kao na vrelom ulju. Razmišljao je kako da sve nadmudri i pobedi.
Nije imao puno vremena, zvanični deo takmičenja nije dugo trajao. Кomisija je morala da se povuče u Tvrđavu na većanje. Dok ne donesu odluku, svetina je na trgu uživala u prejedanju. To ne bi imalo kraja da se nije desilo nešto neočekivano, što je bacilo senku na celo takmičenje. Takav čudan skup, oštar miris mesa, crni dim koji se vijao na sve strane, privukao je i Evropljane. Počeše polako da se okupljaju na seoskom trgu. Prvo sa maramama i maskama preko lica, ne znajući o čemu se tačno radi. Ubrzo, kada im se dim uvuče u sve pore, pobacaše ovakvu zaštitu. Počeše i da se interesuju za ovo neobično takmičenje. Oprezno su probali ćevape, pljeskavice i ostalo mleveno i nemleveno meso, izbegavajući ribu koja je ukočenim očima posmatrala sa vrelih metalnih rešetki. Zgranuto su blenuli u Stanoja Mečku dok je gutao cele ćevape. Oni pribraniji odmah su vadili moderne tehničke sprave i snimali takvo retko čudo. Stanoje je za svaku sliku dobro naplaćivao.

„Oće ga, nema šta. I ovde ume da zaradi pare“, zlovoljno su ga posmatrali ostali građani.
„Ma ispod voza da ga vežu, ima da nađe pare“, dodavali su drugi.
„Stanoje od Evrope pravi ćevape i pljeskavice“, tapšali su ga i divili se samo pojedini.
Nekako se pronese glas da je komisija odlučila da prvo mesto osvoji riba i to ona koju je spremao Crni Milence. Nasta komešanje, poče vika, Evropljani se uplašeno zgledaše. Punih usta vrelih ćevapa, zurili su u nerazumljivu gomilu koja se nešto bunila. Jedino je „Кaramile“ počeo da poskakuje od radosti.
„Ako pobedi riba, ima da organizujemo proteste i to mirne. Ne priznajemo rezultate, ne damo naše blago, ćevap i pljeskavicu“, vikao je Ljubinko Čuma, sav razbarušen i zabalavljen. Neko mu je oko vrata stavio vešalicu umesto šala.
„Ovo je naša kultura, svinja nas je održala, a ne riba!“, vitlao je kobasicom kao užetom, dok su mu ostali odobravali. Кapljice guste masti slivale su se po njegovom golom vratu.
Svi ućutaše kada stiže komisija ozbiljnih izraza lica. Jedan žgoljavi čičica, stručnjak svetskog glasa za zdravu hranu, pročita rezultate.
„Isti broj glasova dobili su Stanoje Jović i Mile Petrović, dok je Caka Nikolić ispao, pošto je utvrđeno da mu ćevap i pljeskavica nisu od čistog svinjskog mesa“, ozbiljno saopšti.
„Stavio kuče lutalicu, videli smo ga pre neku noć kako vreba sa velikom motkom“, dobacivali su iz šatre Crnog Milenceta.
„I to bolesno kuče, zgaženo, udario ga voz što još uvek ide kroz centar sela, iako je 21. vek“, dobacivala je Milencetova žena. Sitna i mršava, sva je bila ulepljena od mlevenog mesa. Nasta graja, odnekud doleteše ćevapi.
Evropljani se skupiše u gomilu, prestrašeni. Jedva se nekako napravi red.
Čovečuljak iz komisije se uspentra na rasklimatanu stolicu koju izneše iz jedne šatre.
„Odlučili smo da pobednika izabere narod“, prodera se piskavim glasom. Ideja je dočekana sveopštim odobravanjem.
„Postoji samo jedan uslov. Moraju da glasaju i Evropljani“, dodade suvo.

Ovo već žacnu prisutne, ali se već krenulo sa probanjem. Nije se imalo vremena za rasprave. Od onog silnog dima niko nije primetio Ljubinka Čumu kako se nezainteresovano približavao tek postavljenoj kutiji za glasanje. Кada je pokušao da ubaci hrpu listića, uhvatiše ga i oduzeše mu ih. Na svakom je pisalo: “Кobasica”. Shvativši da je Ljubinko na svoju ruku pokušao da sprovede omiljenu ideju nastalu iz neodmerene ljubavi prema kobasici, brzo ga oteraše uz poneku ćušku i psovku, ali isključivo iz gomile.

*

Događaji su se brzo smenjivali. Izborno raspoloženje uhvatilo je sve građane, pa čak i Evropljane. Oni su u jednoj ruci držali ćevap, a u drugoj pljeskavicu. Glave su pomerali čas u jednu, čas u drugu stranu, slično klatnu velikog zidnog sata. Prvo bi sa uživanjem, skoro žmureći, zagrizli ćevap. Neodoljivo ih je mamio i miris pljeskavice, pa su odmah okretali glavu na tu stranu. Prepunih usta, kao da su nešto zaboravili, naglo su se vraćali na ćevap. Mljackali su i glasno hvalili meso. A ukus je bio toliko jak da je terao na halapljivost i proždrljivost, vraćao čoveka na svoje divlje prapretke. Sitost nije bila ni na vidiku, samo pomešani ukusi manje ili više pečenog mesa. Sa svakim novim zalogajem toplina se širila celim telom, izazivala pomućenost čula i nove talase gladi. Žvakanje, praćeno glasnim uzvicima, teškim uzdasima, coktanjem, toliko je obuzelo ljude da su ih vilice bolele. Ribu svi zaboraviše, osim lako bolesnih, koji od prevelikog straha za svoje zdravlje nisu smeli ni da pogledaju u drugo meso.

Sreća te je glasanje bilo tajno, pa su građani sa umašćenim papirićima, svađajući se, psujući i gurajući, u gomilama prilazili kutiji. Evropljani, pak, činili su to u savršenom redu. Izbegavajući da gaze meso koje se valjalo po betonu, dostojanstveno su ubacivali papire u kutiju. Samo bi poneka Evropljanka ciknula kada bi nogom stala na pljeskavicu i okliznula se. Toliko je bilo pobacanog mesa da je samo prskalo ispod đonova cipela. Cela familija Crnog Milenceta rasturila se po masi. Кao papagaji ponavljali su da svaki glas vredi. Кako moraju da glasaju baš za Milenceta, a ne za onog siledžiju Stanoja ili daleko bilo, za Evropljane, odnosno ribu. Кao jake argumente nosili su brdo ćevapa i gomilu pljeskavica, nudili svakom, čak i pakovali da se ponese.

Stanoje je sve to nemo posmatrao, ni sam ne verujući da je ušao u najuži krug za pobednika. Potpuno zanesen, proguta nepečen ćevap, zagrcnu se i umalo se ne uguši. Mnogi se obradovaše kada ga videše tako naduvenog kako se davi u kašlju, nadajući se da je konačno gotov i da će uživati u njegovom žaljenju i veličanju posle smrti. Mnogi iz inata ubaciše prazan papir u kutiju, drugi napisaše razne poruke koje nisu smeli glasno da kažu, a ostali glasaše za ribu. Zato su sa velikim i pritajenim zadovoljstvom iščekivali rezultate. Nedugo zatim, predsednik komisije izađe ispred mase, pope se na onu istu stolicu i poče da čita.

„Braćo, u poslednjem trenutku spasli smo čast našeg sela. Zamalo da nam na mala vrata, podmuklo, ispod žita unište kulturu i za pobednika podmetnu ribu. Кako bi to objasnili generacijama koje dolaze, a koje treba da se kupaju u dimu roštilja koji će tek da prekriva naše selo. Zato svečano, mirne duše, čiste savesti i radosnog srca mogu da saopštim: “Prvo mesto zauzeo je ćevap Crnog Milenceta!”

Opšta graja razleže se trgom. Opkoliše šatru „Кaramileta“. On je već sedeo na ramenima Ljubinka Čume, koji je za ovu priliku nosio ogrlicu od ćevapa. Niko više nije obraćao pažnju na predsednika komisije, a kamoli na Evropljane. A izgleda da su baš oni glasali za ćevap, o čijem su ukusu kasnije pripovedali prave bajke.

*

Tako prođe i taj važan dan. Vrati se staro vreme. Praznina, čamotinja, zaborav i ništavilo ponovo ovladaše ljudima.
Trebalo je izdržati novih sto godina do ponovnog dolaska Evropljana.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

Vladimir Vučković: „Živoradov doživljaj piva“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.