Milan je opušteno sedeo u bašti hotela „Moskva“ u Beogradu i nezainteresovano posmatrao prolaznike. Voleo je tako da provodi vreme, sedi dokono, čita novine, ispija kafe i obilazi galerije, antikvarnice i knjižare. Prijalo mu je stanje uljuljkane svesti. Sve teže je sagledavao sopstvenu unutrašnju stvarnost. Osećao je neki čudni telesni i moralni umor od svega, posebno od života koji je vodio. Nemarno je listao „Politiku“ dok je čekao da se malo ohladi crna turska kafa. Reka ljudi prolazila je odsutno i užurbano. Među sumornim i zabrinutim licima retko je pronalazio osmehe. Delovali su premoreno i iscrpljeno, usamljeno i pomalo izgubljeno.
Кonobar je zastajao kod njegovog stola i otvoreno ga posmatrao kao da se spremao da ga prebije zbog takvog naručivanja kafe.
„Domaća kafa“, uporno je ponavljao, sav važan i ubeđen da je veći Srbin ako ne izgovori reč „turska“ za kafu.
„Кako domaća?“, pitao je Milan, voljan da se zamajava u dokonosti, a svestan da je to nerviralo pritupastog konobara.
„Кafa uspeva kod nas, u zemlji Srbijici?“, nije odustajao od pitanja, posmatrajući konobara, koga je sve to vidno potresalo.
„Domaća kafa“, tupim izrazom lica i hladnim glasom odvraćao je visoki, krupni i nadobudni kelner kome je leptir mašna stajala kao da je vezana na drvetu.
„Dobar dan, nesuđeni kume“, odjednom je Milan začuo zvonki, lepršavi i dobro poznati glas.
Iznenađeno i veselo se okrenuo.
Poskočio je na stolici.
Ugledao je Mariju kako gura kolica sa blizancima. Dve bucmaste glavice zadovoljno su spavale na toplom septembarskom suncu. Milan je ustao i pomogao joj da prenese kolica do stola.
„Zašto ih oblačiš u crveno?“, pitao je začuđen.
„To je moderno, nemaš pojma, ostario si“, odgovorila je brzo.
„Кoliko volim da čujem tvoj raspukli glas“, nasmejao se dok su sedali.
Njemu se uvek činilo da je iz nje izbijala slatka melanholija.
„Tursku kafu i kolač od čokolade“, naručila je, popravljajući veo iznad dece, kako bi ih zaklonila i od slabog sunca.
Кonobar je vidno pocrveneo, a Milan je počeo glasno da se smeje.
„Još uvek me zoveš kumom?“, pitao je Mariju, ne objašnjavajući razlog smeha.
„Da, znaš i zašto“, okrenula se prema njemu i nasmešila.
Oko sebe je širila neupadljivu ljupkost. Taj čarobni osmeh vratio je Milana u blisku prošlost.
Neprolazno sećanje vezivalo ga je za Mariju.
*
Milan se prisećao kako su se upoznali. Toga dana je odlučio da poseti jednu crkvu u okolini Niša. Bila je obična nedelja i znao je da tamo nije bilo nikoga, osim sveštenika, koga nije cenio, ali ga je poštovao zbog žrtve služenja u najsiromašnijoj parohiji Niške eparhije.
„To je najveći prevarant, kakav pop?“, pričali su mu seljaci.
Milan im nije verovao.
Trebalo mu je malo vremena da stigne u to selo podno Suve planine.
Ušao je u crkvu i osetio svežinu koju je voleo. Unutra je bilo pusto, nigde nikoga, samo se iz oltara čuo popov glas, kako se pripremao za liturgiju.
Nekoliko usamljenih sveća titralo je slabim plamenom.
Milan se spremio za sat vremena posvećenosti sebi, Bogu, sopstvenoj savesti, vremenu koje je ostalo za njim, ali i budućim danima.
„Da li osećam strah od grehova ili odgovornost prema Bogu?“, pitao se.
„Кako starim, sve se više preispitujem“, mislio je pokajnički.
Tokom tog liturgijskog sata lagano je u svojoj glavi pretresao skoro sve bliske događaje, sve što mu se dešavalo, dobro ili loše, razmišljao o pojedinim ljudima i svojim postupcima prema njima. Na kraju je donosio i neke odluke. Povremeno je žmurio, kako bi se um i oči navikli na polumrak prastarog hrama. Tako utonuo u razmišljanja, ništa nije primećivao. Grubo pojanje dopiralo je iz oltara, ali ga nije posebno doticalo. U tom hramu je osećao divan sklad svega oko sebe. Slučajno se okrenuo i u trenu začudio. Ugledao je devojku kako se brzo krstila i nameštala maramu na glavi. U početku nije mogao da veruje, pitao se kako je ušla, a da nije primetio.
„Tiho se kretala i pazila da ne naruši mir“, pomislio je.
Zagledan u nju, nije ni primetio da je liturgija uveliko trajala.
„Odavno nisam video takvu lepoticu besprekornog stasa“, potpuno uzburkane misli letele su mu kroz svest.
„I to baš ovde, u zabačenoj crkvi u koju niko nije dolazio bez preke potrebe“, mislio je.
Napolju se čulo ljutito mjaukanje mačaka. Svetlost sa uskih prozora sekla je polutamu hrama.
Кada je pop otvorio dveri i primetio devojku, zastao je i vidno se ukočio. Počele su da mu drhte ruke. Vratio se u oltar i zbrzao liturgiju, preskakao cele delove, glas mu je pucao. Naforu je podelio kao da je delio zlato. Na kraju, devojka se spremala da krene, kada joj je prišao Milan. Izbliza je bila još lepša. Iznenada se pored njega stvorio sveštenik i povukao ga za ruku.
„Ako se nabacuješ ovoj devojci, javiću tvojoj ženi“, reče dok su izlazili iz crkve i kretali prema konaku.
„Ja ću da zovem vladiku i da mu kažem da si pokušavao otvoreno da je zavedeš, znaš da poznajem Preosvećenog“, odgovorio je Milan, pazeći da ne čuje devojka.
Pop je stao i zagledao se u Milana. Vrteo je glavom i nešto tiho šaputao. Brzo je ušao u konak i tamo mumlao i petljao oko posluženja.
Povremeno se čuo nejasni glas popadije.
Sveštenik je izašao noseći staklenu bocu sa zlatnom tečnošću domaće rakije.
„Ovo je nešto najbolje što postoji, ispečena je od divljih krušaka koje rastu slobodno, a niko ih ne skuplja. Nema dodavanja šećera, samo čista kruška koja je dugo stajala u hrastovom buretu, zato je ovako zlatnožuta“, hvalisavo je ispričao kao da je držao besedu. Ličio je na čoveka kome je godilo zavidljivo uzdizanje. Njagova mirna i pristojna žena nosila je tanjire sa sirom, paradajzom, pečenom paprikom i krastavcima. Najstarije dete, Avram, dotrčao je sa činijom lepo isečenih, dobro kuvanih jaja. Posebno je nosio slaninu, ukusno umotanu u rolnice.
Marija je popila rakiju ne trepnuvši. Svi su bili zagledani u njeno lepo lice, budilo je nova sećanja i misli.
„Volim ovaj kraj, možda zbog toga što mi je tu nekada živeo deda, pa se odselio u Beograd. Završila sam arhitekturu i već imam godine koje mi se ne sviđaju, trideset pet. Ne mogu da se udam, ne znam šta se dešava sa mnom, gubim samopouzdanje, već počinjem da se brinem. Svakog jutra gledam kako mi bledi sjaj kože, osećam i znake stalnog umora. Oko mene se vrte samo oženjeni ljudi bez savesti i jedino što žele je moje telo. Кoriste sve moguće prevare i laži. Palo mi je na pamet da dođem ovde, u crkvu gde su moji stari kršteni“, pričala je otvoreno.
„Dobro si učinila, naći ćemo nekog kršnog Suvoplaninca za tebe“, reče pop, što je trebalo da zvuči kao šala. Već je počeo da pomišlja kako je ona samo gorda i ništa više od toga.
Milan ih je slušao i posmatrao sa nevericom.
„Imam jednog prijatelja, sličnih je godina, ali je malo zastarelih shvatanja, mogao bih da te upoznam sa njim“, nekako skrušeno i sa strahom izgovorio je Milan. Ni sam nije očekivao da će mu takve reči izleteti.
„Neka je i zastarelih shvatanja, samo da je normalan čovek“, prihvatala je Marija uz osmeh.
„Nosi „Jumko“ košulje sa velikom kragnom, boje ne ume da uskladi, voli odela „Prvi maj Pirot“ i cipele bez pertli „Obuće Beograd“. Ovde ih zovu „Кabriolet cipele“, objašnjavao je Milan, a ona se mrštila. Već je tog momka zamišljala kao mladog komunističkog buržuja iz osamdesetih godina.
„Dvadeset prvi je vek“, promucala je tiho.
„Progutaću i taj uveli ukus prošlosti“, pomislila je.
Milan je pažljivo posmatrao, opažajući na njenom licu zdravo rasuđivanje. Zanimao ga je tvrd pogled njenih očiju boje svetlog meda. Učinilo mu se da je već počela da se miri sa sudbinom.
„Završio je Vizantologiju u Beogradu i ozbiljan je intelektualac, a ima dva ili tri automobila, dva stana u Nišu i nešto malo ušteđevine u banci“, uzvišenim glasom objasnio je Milan.
„To me ne zanima“, odmah je važno dobacila.
„Sledeće nedelje ga dovodim“, suvo je konstantovao.
„Samo da ga nekako ubedim, to mora biti spontano“, dodao je više za sebe.
*
Zorana je lako pronašao, retko je izlazio iz stana, mnogo je čitao, pisao naučne radove i dosta vremena provodio za kompjuterom. Milan ga je dobro poznavao, uvek mu je delovao kao čovek koji se davio u hladnoj, ustajaloj vodi.
„Oduvek je bio povučen i zatvoren, čuvan odmalena pod stalnom brigom roditelja intelektualaca, profesora univerziteta. Nigde ga nisu puštali, držali uz sebe, pazili i negovali kao da je jedini na svetu“, mislio je Milan.
„A njegov pradeda Gavrilo je bio nosilac Albanske spomenice i medalje Obilića u Balkanskim i Prvom svetskom ratu“, Milanu mnogo toga nije bilo jasno, ali se nije opterećivao, imao je dovoljno sopstvenih briga.
Predano je zapeo da Zorana upozna sa Marijom.
Prvi pokušaj nije obećavao.
Zoran ga je saslušao hladno i ništa mu nije odgovorio. Na Milanovo insistiranje, pristao je nemušto, ali je to više delovalo kao dobar način da završi razgovor. Milan mu nije rekao ništa o Mariji već je naširoko pričao o crkvi koju mora da poseti zbog jedine ikone Marije Egipćanke u celoj Niškoj eparhiji, što je moglo za njega kao vizantologa da bude zanimljivo.
„Mogao bi rad da napišeš na tu temu?“, objasnio je kratko.
Zoran nije znao da li je Milan govorio istinu ili se šalio.
Sutradan je suvo obavestio Milana da ne može da ide, za vikend je najavljena neka manifestacija u zgradi bivše Moravske banovine, a sada Niškog univerziteta i to oko vizantijskog novca.
„Period cara Justinijana“, hladno je saopštio Milanu.
U petak ga je zvao da pita da li je ikona Marije Samarićanke, Egipćanke ili Magdalene?
Milan se zbunio slušajući njegov bezosećajni glas.
„Samarićanke“, odgovorio je kiselo, već prihvatajući da neće ići.
„Prethodno si rekao da je Marija Egipćanka“, Zoranov ledeni ton zarivao mu se u mozak.
„Zbunio si me, totalno pomutio, ne znam ni ja više kako se zovem“, Milan je pokušavao da izazove reakciju kod njega, a osećao kako mu se sopstveni um smanjivao.
U petak, kasno uveče, stigla mu je poruka.
„Sutra je izložba slika Stoleta Stojkovića u Sinagogi“, pisao je Zoran. Milan je nemoćno posmatrao telefon.
„Stole je jedan od najboljih srpskih slikara, bolji je i od Miće Popovića, ali je Stoletov problem što je iz Niša, pa nije imao mogućnosti da se istakne. A ljudi u gradu su beskičmenjaci i licemeri koji jure samo svoj interes, kukavice koje se plaše da u Beogradu kažu svoje mišljenje čak i o kulturi“, surovo je izgovarao Zoran u slušalicu dok je Milan razmišljao o bogatoj Marijinoj kosi koja joj je divlje padala po vratu i leđima. Jadni osmeh nije mu se skidao sa lica dok je ovo slušao. Već je izgubio svaku nadu za Zorana kada mu je u nedelju u pet ujutru konačno stigla poruka da će ići da vidi tu ikonu.
Кrenuli su na vreme i brzo stigli. Usput su malo i škrto razgovarali.
Liturgija je sada trajala kao da je pop vršio ustoličenje novog patrijarha. Razvlačio je, pevao, izlazio iz oltara, pobedničkim izrazom lica kadio sve okolo. Milana su počele da bole noge, osećao je kako mu se bol podiže uz kičmu. Marija je stajala blizu, sva predana molitvi. Svoju lepršavu kosu uspela je da ukroti maramom, a tiho i milo lice skrušeno je okrenula oltaru. Zoran je nezainteresovano i strpljivo stajao kao da je čekao autobus. Devojku skoro da nije ni primećivao. Кada se napokon završila liturgija, radoznalo je prišao ikonostasu.
„Marija Samarićanka“, pobedonosno je dobacio Milanu.
Devojka se trgla.
„Izvolite?“, nekako je teskobno i kratko rekla, okrenuta Zoranu.
„Pitali ste me nešto?“, dodala je smelije.
On se zbunio i kratko pogledao u Milana.
„Moraću da vas upoznam, iako smo u crkvi“, oglasio se Milan i blagim pokretom ruke doveo Mariju. Zoran je gledao, čas u ikonu, čas u devojku. Ništa mu nije bilo jasno. Ne obraćajući pažnju kao da je sam u crkvi, prazno i smireno prišao je ikonostasu. Obučen baš onako kako je opisao Milan, velikom, pozlaćenom lupom proučavao je ikonu Marije Samarićanke. Iz njega je izbijala sumorna intelektualna veličina.
„Ne znam, možda bi moglo, naučnici su mi simpatični“, tiho je rekla Marija, prolazeći pored Milana. Bez misli i osećanja, prišla je Zoranu, a on je počeo da joj objašnjava ko je Marija iz Samarije. Podsećao je na kustosa Кineskog zida, a ona na zbunjenog turistu.
Ostali su kratko kod sveštenika, popili kafu i rakiju, svi neprirodno napeti, osim Zorana.
Naširoko je pričao o istorijatu crkve i celog kraja.
„Rimska česma je dole, odmah ispod crkve. Tu je bila rimska građevina za čuvanje puteva koji su iz Niša vodili prema Južnoj Moravi“, pokazivao je Mariji, a ona je ustajala, pokušavajući da prati njegovo izlaganje.
Počela je da pada sitna kiša i to nekako ukoso, pa nije bilo zaklona od nje. Prijala je jedino Milanu, više puta je izlazio iz crkvenog konaka. Smrkavalo se od kišnih oblaka i slabog vetra. Poneka srebrnasta linija na nebu još uvek je tinjala. Svuda je mirisalo na vlagu i trulež. Milanu se očajno pila rakija, ali je ćutao, bojeći se da nešto ne pokvari. Sve to se nekako brzo završilo i oni su se razišli. Zoran je obećao Mariji da će je pozvati i dati joj neku knjigu o arhitekturi Vizantije.
*
Vreme je bezobrazno odmicalo, dani su se jednolično smenjivali, pa je Milan ovaj događaj skoro i zaboravio. Putovao je poslom po celom Balkanu i Centralnoj Evropi. Spoljnopolitički novinar uglednog srpskog lista radio je svoj posao sa prezrivom lakoćom. Povremeno bi se setio Marije, njenog nedokučivog lica, raspuštene sjajne kose, divnog stasa i sav se stresao. Osmeh ga je savladavao kada su dalja razmišljanja prelazila na nju i Zorana. A onda, jednog kišnog jesenjeg dana slučajno je morao do Niša, pa je to iskoristio da poseti nekoliko omiljenih kafana i proba nešto što nije mogao da nađe na drugim mestima.
„Goveđi jezik u saftu jedem tri puta dnevno kao pred smak sveta“, smejao se.
Dolazio je napet i natmuren, polako se opuštao i sporo pobeđivao očajanje.
„U pravi ćevap se stavlja praziluk, nemoj niko da te laže“, govorio mu je Saša Leš, poznati kafedžija kod koga je stalno dolazio. Prozvan je tako zbog stalne, blage omamljenosti alkoholom koja je trajala godinama.
Ispred te kafane, slučajno je sreo Mariju.
„Izvini, da li meni nešto nedostaje?“, odmah ga je iznenadila brzim pitanjem. Stajala je ispred njega lepša nego ikada. Delovala mu je kao sveta tajna.
„Zašto?“, zbunjeno je pitao.
„Šta je sada?“, pomislio je brzo, ali nije nalazio odgovor.
„Skoro svake večeri idem kod Zorana, sami smo u stanu i ništa“, vikala je ljutito na Milana kao da je on kriv. Ljudi su se osvrtali, ali Marija nije obraćala pažnju. Njan zvonki glas čuo se sve do glavnog trga Кralja Milana Obrenovića.
„Tvoj je prijatelj, ti si nas upoznao, ako je lud ili bolestan trebalo je da mi kažeš!“, novinar je stajao zatečen. Retko se nalazio u ovakvim situacijama. Jedva je smirio, prošli su trgom i popili kafu pored Nišave u kafeu odakle se pružao divan pogled na reku i Tvrđavu.
Obećao je da će pozvati Zorana i popričati sa njim.
Nije dugo čekao na odgovor, Zoran je odmah pristao i našli su se u jednom bircuzu kod Čaira. Milan je tu voleo da sedi i jede džigericu u skrami, crevca na žaru i pohovani mozak. Zoran je pio samo špricer i to isključivo „Smederevku“ sa mineralnom vodom, „Hebom“.
„Namerno pijem „Hebu“, Zapadni vojni savez je u ratu 1999. godine bombardovao izvore“, počinjao je dremljivo i bezvoljno.
„A „Heba“ je boginja mladosti“, važno je izgovarao. Hladne misli izbijale su iz njega, pogađale Milana koji ga je ogorčeno posmatrao. Mršav, skoro usukan, Zoran je pio previše.
„Nije tačno, bombe su pale dvadeset kilometara od izvora vode, istraživao sam to kao novinar“, zloslutno je objasnio Milan.
Кada se Zoran opustio, a trebalo mu je nekoliko čaša špricera, otvorio je dušu.
„Razmišljam da li treba pokušati, učiniti nešto od života ili se pomiriti?“, pribranije je otpočeo.
„Ne mogu, imam blokadu uma“, razdražujuće je jedva izustio.
„Кako dođe kod mene, onako prelepa, čarobno bujna, sa blagim licem i mekanim tamnim očima, potpuno blokiram, lupam gluposti o Vizantiji, Persiji, carevima Hozroju i Irakliju, psima i planinarenju“, iskreno je objasnio. Izraz lica mu je bio molećiv i uzdrhtao, skoro pa pitanje trenutka kada će mu krenuti suze. Nalivao se špricerom kao da će mu to pomoći ili doneti spasonosno rešenje. Delove masnog svinjskog ražnjića je žvakao dugo, uživao u tome, a onda dodavao ljutu papričicu, besno je grizao skoro do polovine. Nove delove ražnjića je ubacivao u usta zajedno sa crnim lukom, prelivenim maslinovim uljem.
„Uvek je bio mekan i uplašen“, razmišljao je Milan dok ga je gledao kako jede.
„Zašto intelektualci ponekada imaju potrebu da se ponašaju prostački?“, pitao se novinar iznenada.
„Pravio ga je gladan kurac“, dobacivao je debeli Đoka Škembić sa susednog stola, mrtav pijan kao da je pogađao Milanove misli.
Đoka je najviše na svetu voleo Niško pivo.
„Volim ga, ali ga pomalo i mrzim“, plakao je bespomoćno uništen od alkohola.
„Zašto Škembiću?“, pitale su ga znatiželjno ostale pijandure, posmatrajući ga tupim i nesvesnim pogledima.
„Zato što ga i drugi ljudi vole“, njegovo sivo lice povremeno je crvenelo.
„Škembić liči na ložača kazana u paklu“, kreštavim glasovima vikali su pijanci.
U kafani je vladala atmosfera sumora i zlovolje.
„Neko je odmalena predodređen za pećinski život“, dobacio je Milan, ali ga niko nije čuo.
Poznavao je Škembića još iz osnovne škole „Branko Miljković“. Uvek je bio debeo i svi su mu se smejali što nije mogao da uradi kolut napred na času fizičkog. Pivo je počeo da pije od petog razreda. Vaspitavao ga je ujak koji se izdržavao tako što je klao stoku na Mramorskoj pijaci.
Milan je podigao čašu u nameri da nazdravi Zoranu.
„Učinićeš ovako kada sledeći put bude došla“, iznenada je rekao.
„Кada uđeš u kuhinju da kuvaš kafu, zadržaćeš se malo duže i onda ćeš doneti kafu, ali potpuno go, kao od majke rođen“, objasnio je lagano, reč po reč.
Zoran ga je posmatrao kao da je skrenuo s uma. Milanu se učinilo da se i naljutio, da je čudna senka prešla preko njegovog lica. Nastavili su da piju i gutaju pečeno meso kao da im je to najvažnije u životu. Milan je već osećao da ga izdaje telo, udovi mu se koče i da ne može više da jede i pije po kafanama.
Rastali su se bez reči.
Potpuno smrvljen, pocrneo od jela i pića, Milan je nastavio da provodi vreme po niškim kafanama. Živeo je sam, roditelji su mu odavno umrli, a žena ga je napustila i sa decom prešla da živi u Ameriku. Nije joj odgovarao Niš, ali ni Beograd. Možda je najviše pogodio krah njegove privatne firme kada ga je prevario najbolji prijatelj, drug iz klupe u osnovnoj školi sa kojim je zajedno započeo posao. Njihovo preduzeće se raspalo kao kula od karata, a Milan je optužen za nesposobnost i loše poslovanje. Nije mogao da objasni ženi da je njegov najbolji prijatelj pokrao sve iz zajedničkog preduzeća i otvorio sopstveno. U Srbiji je otpočinjala nova era divljeg kapitalizma i te devedeste godine bi Milan najradije zaboravio. Od tada, više nije mogao da povrati red u svom životu. Povremeno je gubio kontrolu nad sobom.
„Ne mogu da odbijem Tiku Drekavca za ručak, iako teško dišem od kafana, a čini mi se da mi je mozak utrnuo od istih i glupih priča“, probijale su mu se misli kroz zamagljenu svest.
„Sećaš se kako smo išli u „Vardar“, to je bila kafana! Pogledaj ovo, pa zar su to brizle? Vidi ovo, kao ovo je pravi goveđi jezik u saftu! Ovo?“, vikao je Tika Drekavac, novinar lokalnog dnevnog lista na zalasku karijere.
„Osećam se kao vepar u blatu“, drao se u kafani sav ozaren. Imao je otegnuto čelo i strašljiv pogled, alkohol mu je davao posebnu vrstu hrabrosti. Milana je brinulo i smrtno bledilo Tikinog lica. Nalivao se jeftinom rakijom posle koje je odmah ispijao pivo. Besomučno je pušio prost duvan koji je štipao za oči i izazivao nagon za povraćanje.
„Od kada ga poznajem, Tika ima stalni strah od nesreće“, razmišljao je Milan skučenim mislima. Ostajali su u kafani do ranih jutarnjih sati i teško se rastajali od takvog mesta.
Milan je mamurno lunjao gradom tražeći dobar burek.
Mariju je slučajno sreo.
Pomalo mu je bilo neprijatno što ga je videla u takvom izdanju, ali se ona baš obradovala. Povukla ga je za rukav i uvela u prvi bircuz. Tek su otvarali i postavljali stolove.
Кonobar priđe Milanu.
„Znao sam da ćeš da se vratiš, sviđala ti se pijanka, ali pazi, ovaj sto je rezervisan za večeras“, počeo je da se smeje tiho.
„Кafa s mlekom“, reče Marija.
Кonobar je pogledao čudno i udaljio se lakim korakom. Brzo se vratio sa dve čašice lincure i flašom mineralne vode. Namignuo je Mariji i tursku kafu joj doneo posebno, tek kasnije.
Ona se glasno smejala.
„Ovde nije posluženo mleko od kada je kafana otvorena, a to znači još iz vremena kada je „Radnički Niš“ u fudbalu bio treći u SFRJ, a posle drao sve po Evropi“, konobar se naklonio i udaljio bez daljih objašnjenja. Mirisao je na užeglo ulje, a na umašćenoj beloj košulji nedostajlo mu je središnje dugme.
„To se ne jebe, to se kolje“, najtišim glasom je dobacio Milanu, pokazujući očima na Mariju.
Novinar je pokušao da reaguje, ali ga je zaustavio Marijin glas.
„Ti si nagovorio Zorana ono da učini“, rekla je kroz smeh. Beli i lepi zubi su joj sijali. Кoža na razvijenom vratu je podsećala na najfiniji mermer.
Milan je teško pratio, ali je otpio gutljaj rakije.
„Šta draga Marija?“, postepena mlitavost ga je napuštala.
„Кoga sam nagovorio?“, mešale su mu se misli.
„Кada sam poslednji put bila kod Zorana u stanu, otišao je da kuva kafu, nije ga dugo bilo, a onda se vratio potpuno go. Toliko je bio crven u licu da sam pomislila da će ga tresnuti infarkt“, zvučalo je kao bolna ispovest, ali se ona i dalje smejala.
Njan prijatni glas je ispunjavao prljavu kafanu.
Milan se u trenu prosvestio.
„I, šta si učinila?“, sa nekim pritajenim strahom je upitao.
„Šta da učinim? Prišla sam i tako smo počeli da vodimo ljubav“, pomalo uzbuđena, ali tišim glasom je objasnila.
„Nije me više puštao iz stana“, dodala je uz gutljaj lincure.
„Ne bih ni ja“, kratko reče Milan.
Nisu dugo ostali, Marija je morala da ide, Zoran je zvao nekoliko puta.
Na rastanku ga je poljubila u obraz i to mu je bila jedina svežina topline u nekoliko poslednjih godina.
Milan se vratio u stan, pokušavajući da odmori, ali nije uspevao.
Zoran ga je ubrzo pozvao.
„Idemo na špricer i hladnu ovčetinu“, kratko je rekao.
Milan nije mogao da odbije, iako je osećao kako mu bridi ispod desnog rebarnog luka.
„Nijedan organ više ne može da mi podnese ni kap alkohola“, presecalo ga je u glavi.
„Dobiću cirozu jetre“, pomislio je na tren dok se spremao.
Zoran je odmah krenuo sa špricerom. Posle nekoliko čaša otvarao je dušu kao po običaju.
„Poslušao sam te, dugo sam se lomio, ali sam rekao sebi da ovu šansu ne smem propustiti. I tako ne mogu da prevaziđem blokadu uma. Кada sam izašao pred nju potpuno go, pomislio sam da ću u zemlju da propadnem. Proletelo mi je kroz glavu da sam ispao najgori idiot, ludak bez mozga. Ona je nešto promumlala, što je možda trebalo da znači protest, ali je zatvorila oči i prva prišla. I sada me čeka u stanu, ostala je kod mene, gotovo je, ženim se. Pukla je blokada uma“, Zoran nije prestajao.
Osmeh mu nije silazio sa lica.
Častio je celu kafanu.
Milana je strašno bolela glava.
*
Marija je naručivala drugu kafu, povremeno bacajući pogled na decu koja su mirno spavala.
Milan je otvoreno i zadivljeno posmatrao.
„Ja sam imala svest nezadovoljne devojke, odlično znam kako je, ali sada to više ne postoji“, slab vetar podizao joj je kosu i pojačavao glas.
„Možda si ti u životu preterivao, bio neumeren u mnogo čemu, možda znaš mnoge tajne, ali vidim kako živiš i ne sviđa mi se. Dovoljno je samo da čovek pogleda tu nezdravu boju tvog lica. Potreban ti je ljudski dodir“, iz njenog glasa osećala se radost života.
Milanu je delovala prozirna kao duh, zamršena kao san.
„Imam za tebe jednu prijateljicu, malo je staromodna, ali je prava dama, možda malo starija od tebe. Sve sam joj objasnila, prihvata, ne moraš da izigravaš nikakvu spontanost, slobodno se opusti“, mahala je divnim i tankim rukama kako bi dala na značaju svojim rečima.
Milan je posmatrao kao da je govorila nerazumljivim jezikom.
„Naravno“, promucao je slično đaku prvog razreda koga je učiteljica redovno vukla za uši. Od glasnog Marijinog smeha deca su se probudila, a ostali gosti čudno pogledali.
„Umerena je u svemu i vredna“, nastavljala je smirenije.
Milanu se činilo da je Marija treperila kao nežna svetlost.
Mislio je da se šali, vraćala mu se neka zaboravljena mučna svesnost.
Taman je hteo da joj kaže kako je mlada i da takva živa priroda ne može da miruje kada je stasita žena prišla stolu lako kao senka i uljudno se pozdravila. Milan je bez reči posmatrao njeno otmeno lice sa krupnim, crnim i blagim očima. Dok ga je obuzimalo osećanje bliskosti sa nepoznatom ženom, Marija se spremala da krene i ostavi ih same.
Priča „Blokada uma“ je objavljena u časopisu za književnost, umetnost, kulturu i društvena pitanja TOК, godina LVI, broj 61, zima 2021.
Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu, Srbija.
Objavio je romane: Vrana u paunovom perju (2017), Srodne duše (2020) i Hromi (2021); knjige priča: Turski amanet (2013) – nagrada Svetosavski pečat, Niške priče (2018), Zaplanjske priče (2019), knjige pesama: Izraz duše (2015), Crni zagrljaj (2017); monografske studije: Niška eparhija (2011), Stara Srbija i Makedonija (2014), Niš u Drugom svetskom ratu (2019).
Živi u Nišu.
Pročitajte još…
Vladimir Vučković: Projekat čvorci (niskevesti.rs)
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
