KulturaMoja pričaНекатегоризовано

Vladan Vanja Stanojević: Rok muzika je uvek bila privilegija jednog manjeg broja ljudi

Iz ljubavi prema rok muzici rodila se još jedna ljubav – pisanje. O tome kako je postao pisac i rok hroničar, i kako se muzika menjala kroz vreme, priča za Niške Vesti roker Vladan Vanja Stanojević.

Vanja je rođen 1954. u Nišu i u rok muziku se zaljubio još kao desetogodišnjak. Slušanje se ubrzo pretvorilo u sviranje i gitara je postala neizostavni deo života. Dao je svoj pečat poznatim domaćim grupama poput Viktorije i Kerbera. Odrastanje i sviranje tokom sedamdesetih i osamdesetih godina i samo doživljavanje tog plodonosnog perioda za rok muziku, Vanja je sačuvao od zaborava kroz knjigu „Enciklopedija niškog rokenrola 1962 – 2000“. Knjiga je izdata 2002. godine u oko 300 primeraka koji su se rasprodali vrlo brzo, a Stanojević priznaje da je odbio ponudu izdavača za novi tiraž. Kaže da ga ljudi i danas stalno zovu i pitaju za knjigu, i da se eventualno može naći koji primerak u gradskoj biblioteci.

NV: Kako ste došli na ideju da pišete o rok muzici u Nišu, i to ne samo iz perspektive nekog ko je muzičar, odnosno šta je to što Vas je nateralo da kao hroničar pristupite tome i zabeležite sve to što ste čuli, videli i doživeli u to vreme?

„Ja sam ušao u rokenrol sa nekih desetak godina, a već sa 12 sam imao svoj prvi bend. Tada sam počeo aktivno da sviram, nastupao sam sa bendom na prvoj niškoj Gitarijadi. Tako da sam od tada, pa sve do danas u toj rokenrol priči. E sada, zašto baš o rokenrolu, pa zato što znam da je u periodu od 60-tih do 90-tih koji obuhvata knjiga bilo mnogo ljudi koji su prošli kroz tu scenu – mnogo momaka, mnogo grupa i da nisam napisao tu knjigu, mislim da bi ostala rupa u muzičkoj istoriji tog vremena, imam utisak da to niko ne bi pomenuo, a sećanja bi se vremenom izgubila. Sa druge strane, znao sam dosta ljudi pogotovo 60-tih kad su se pojavile mnoge grupe, svirao sam sa njima. Sedamdesetih sam isto znao dosta ljudi, i taj period sam prošao kroz muziku svirajući sa Lutajućim Srcima. 80tih i 90tih sam već slabije znao ljude, ali su ljudi znali mene, tako da otuda neki balans u podacima koji se nalaze u enciklopediji. Ključni su bili kontakti i sviranje sa dosta muzičara. Knjiga je obuhvatila najpoznatije niške grupe, i zaista sam ponosan na nju. To je jedna zaostavština ovom gradu, kao podsećanje na to da je imao jaku rok scenu sličnu onoj na Zapadu, čak i u isto vreme – kada su se na Zapadu pojavili The Beatles i The Rolling Stones, i mi smo ovde imali svoje rok bendove. Šteta bi bilo sve to zaboraviti.“

NV: Da li je tačno da se u to vreme na rok muziku gledalo sa nekim strahom, da je bilo skoro zabranjeno svirati rok i recimo nositi dugu kosu?

„Pa nije to bilo baš tako kao što su nas učili. Mi smo bili ipak ispred te tzv. gvozdene zavese, nismo bili toliko zatvoreni kao recimo naši susedi Bugari, Makedonci, pa i Mađari iako su imali jaku rok scenu. Niko nije branio da se ljudi bave rokenrolom. Imali smo prve gitarijade u Beogradu 1965. i  1966. u hali Beogradskog sajma. To je jednostavno bila jedina muzika koja se tada slušala, nije postojala ta odvojenost u ukusima kao sada. Svi su slušali tu muziku, ona se tada zvala beat (ritam, udar – prev. eng.), a u suštini to je bio rokenrol. Do informacija o muzici i dešavanjima smo dolazili vrlo teško, najčešće putem radio emisija, sećam se i časopisa Jukebox koji je izlazio 60-tih godina. Često sam službeno išao za Beograd, tamo su na jednom mestu mogle da se kupe engleske muzičke novine, recimo New Musical Express. Ploče smo kupovali poštom, tada ste mogli da ubacite novac u koverat i pošaljete u Englesku i stigne vam ploča. U suštini nije bilo nikakvih zabrana, to je samo priča. Sve se normalno razvijalo ovde, naravno drugačije nego na Zapadu. Problema jeste bilo, naročito su momci koji su svirali imali probleme oko instrumenata – nije moglo lako da se dođe do dobrih instrumenata, a i kvalitetni studiji za snimanje ploča su bili maltene nedostupni.“

NV: Znači zabrane sviranja i slušanja rok muzike su ipak deo nekog urbanog mita o roku. Bez obzira na to, šta mislite da li se ranije na rokere gledalo sa više podozdrenja, stereotipa i predrasuda nego danas, ili je situacija negde slična?

„Ako bih rekao da se nije gledalo tako, slagao bih. Sa ove distance, sada kada mi ljudi govore da su oduvek bili rokeri, nisam baš ubeđen da je tako. Znate, rok je uvek bio privilegija jednog manjeg broja ljudi. To nije generacijski, nisu svi moji vršnjaci pratili tu muziku, jednostavno ih nije interesovala. Opet postojala je ne mala grupa mladih ljudi koji su tada istinski bili deo te priče. Beogradska scena je bila jaka, zagrebačka i sarajevska takođe. Bilo je to neko drugačije vreme, tada je sve bilo novo. Muzika koja se plasira danas nekako kao da nije nova, ima korene u rokenrolu, a opet nije usko vezana za to. Drugačije se gleda danas na sve to. Što se predrasuda tiče, ne bih znao šta da kažem, postojale su i tada, postoje i sada, samo su promenile formu.“

NV: Vaša nova knjiga „Kako se Krem rastopio“ je još jedna rokerska knjiga. Kako je ona nastala?

„Ovo je rokenrol roman i ta vrsta literature čini mi se i ne postoji kod nas, možda ima neki broj sličnih entuzijasta koji su rekli ponešto o tome, ali nisam siguran. Knjiga je o britanskoj grupi Cream (Krem, prev.eng), kao što se da pretpostaviti. Znate, oni nisu svirali dugo, od 1966. do 1968, znači samo 2 godine, ali su ostavili ogroman uticaj na rokenrol, toliki da mislim da nije bilo njih ne bi bilo ni Hendrixa, Led Zeppelina, Deep Purplea, čitave generacije bendova koja se izrodila iz njihove muzike. Oni su bili fantastični kao pojedinci, osmislili su jedan novi pravac u roku. Do njih su bili The Beatles, Stones, a Cream je uveo jedan sasvim novi teži zvuk u tu muziku, hard/heavy, i mada se još nije zvao tako, bio je žestok. Nažalost, trajali su samo 2 godine i ta njihova aktivnost bila je vezana mahom za Ameriku. Imali su vrlo duge američke turneje, o čemu se upravo i radi u knjizi. Bili su jako popularni i imali su fantastične nastupe. Problem je bio u tome što su karakterno bili previše različiti, netrpeljivost van scene je bila ogromna. Na sceni to nije moglo da se oseti, ali čim se silazilo sa bine, tenzije su rasle i nekako zbog toga je njihova karijera kao benda bila tolika kolika jeste.“

Nova knjiga Vanje Stojanovića „Kako Se Krem Istopio“; Foto: Niške vesti

NV: Da li mislite da li su te karakterne razlike mogle da se razreše na neki drugi način ili to nije bilo moguće?

„Nikako. Ta netrpeljivost među njima je bila tolika da jednostavno nisu više mogli zajedno. Inače bi mogli da sviraju još 20 godina, koliko su bili popularni i jaki kao muzičari. Ista je priča i sa Bitlsima, svirali su dok su mogli međusobno da se trpe.“

NV: Da li ste se odlučili da pišete o njima zbog velikog uticaja na rok scenu ili ste ujedno i veliki obožavalac, pa je ta ljubav prema njihovoj muzici bila presudna za pisanje?

„Ja sam njih obožavao. Prvi put kad sam čuo njihovu pesmu na radiju negde 1966. godine, bio sam odmah kupljen. Vrlo brzo posle toga sam poručio i njihovu prvu ploču. Kada je stigla, vrtela se na gramofonu i po 10 sati dnevno. Toliko sam ih voleo. Kasnije je i moje društvo počelo da ih sluša, a skoro ništa nismo znali o njima, eventualno nešto malo iz nekog časopisa, sve ostalo je bila čista muzika i uživanje u njoj. Naravno nakon razilaženja benda svi su imali solo karijere, najpoznatiji je svakako Eric Clapton, i mi smo nastavili da ih slušamo i tako odvojeno, jer je svaki ponaosob sjajan muzičar. Obožavao sam Kleptona, bio sam na tri njegova koncerta. Nažalost Krim nisam imao priliku da čujem uživo. Mislim da bez te ogromne ljubavi prema muzici koju su svirali ova knjiga ne bi ni postojala. Ona je jedna posveta i bendu, a i toj generaciji 60-tih godina. Lično smatram da samo ljudi koji su prošli kroz taj period mogu potpuno da osete knjigu, ali to ne znači da ni mlađe generacije ne mogu da je čitaju, naprotiv. Pisana je razumljivim jezikom i lako se čita i koristiće da i mladima približi to vreme. Cream se okupio ponovo 2005. godine i imao zajedničku turneju što je neki početak knjige. Sebe sam stavio u ulogu roudija (roadie je engleski izraz za osobu koja radi sa bendom na turnejama i pomaže oko tehničkih detalja i organizacije) na tim turnejama.“

 

NV: Ovaj roman ima i neke, uslovno rečeno, izmišljene delove?

„Tako je, dijalozi su izmišljeni, ali su svi događaji, koncerti, sale, pesme i sve što se pominje u vezi njih nešto što se desilo.“

NV: Kako ste došli na ideju da se stavite u ulogu roudija benda Cream?

„Pre par godina sam bio na letovanju na Krfu i tokom jedne šetnje prišao mi je čovek i prokomentarisao moju majicu sa likom Džona Lenona. Razmenili smo par reči i dogovorili se da uz piće prodiskutujemo o muzici i Bitlsima. U toku razgovora me je pitao šta još volim da slušam sem Bitlsa, a ja sam rekao Krim. On je brzo otišao do svog smestaja i vratio se sa fotografijom na kojoj je bio Džek Brus, basista Krima i neki dugokosi momak. Pokazao je na njega i rekao –  to sam ja. Bio je njihov roudi. Amerikanac je, iz Njujorka i u svojim dvadesetim bio je deo ekipe koja je radila na koncertima Krima. To su bile velike grupe ljudi, turneje su trajale po pola godine. Ja sam u knjizi bio deo tog tima, neko ko je išao sa bendom i ,eto, pisao o tome. Ima puno interesantnih detalja i priča sa tih turneja. Malo sam zabrinut oko toga kako će mlađe generacije da prihvate ovu knjigu, ali eto, mislim da će biti privlačna za čitanje čak i onima koji ne znaju za bend, naravno, za Kleptona verovatno znaju pa će ih možda tako zainteresovati.“

NV: Šta se sve promenilo u muzici od tada?

„Mnogo toga. Znate, to je bilo jedno sasvim drugačije vreme. To je bilo vreme analogne muzike, sada je sve digitalizovano. To što muzičar odsvira, to se i snima i kasnije sluša, sada ima mnogo mogućnosti za manipulaciju zvuka na različite načine. Možete recimo otpevati nešto u totalnom falšu, i kasnije od toga napraviti nešto što zvuči sasvim drugačije. Muzika se i slušala drugačije, ja sam ploče slušao sa potpunim fokusom ne radeći pritom ništa drugo, a sada imamo taj fenomen pozadinske buke. Muzika je takva da vi bez problema možete da razgovarate ili radite bilo šta dok se nešto vrti u pozadini, jednostavno kao da muzika više nije u centru pažnje. Naravno ne mislim da sada nema kvalitetne muzike, naprotiv, ali ima i dosta novih pravaca koji su proizašli iz neke muzike onog vremena i pretvorili se u nešto sasvim drugačije.“

NV: Čitaoce će verovatno interesovati informacije o prodaji knjige i promocijama, da li bismo mogli da se na kratko osvrnemo na to?

„Naravno, trenutno smo u fazi dogovora sa izdavačima, održana je jedna promocija u Beogradu, u Studentskom Kulturnom Centru kojoj ja nažalost nisam prisustvovao. Knjiga još uvek nije u nekoj obimnijoj prodaji, može se naći direktno u prodavnici Multimedia Books u Beogradu, eventualno da se poruči primerak kod njih, ukoliko su u mogućnosti da pošalju. Nažalost još uvek ne mogu da vam kažem ništa konkretno o promocijama, u pregovorima smo za Novi Sad, a o Nišu ćemo obavestiti zainteresovane čim budemo imali konkretnije informacije. Knjiga je planski urađena u džepnom formatu, da bi bila povoljnija i dostupnija većem broju ljudi.“

Muzika za svakog od nas predstavlja nešto drugo, za neke je razonoda, za neke buka. Ono što je zajedničko svim ljubiteljima muzike je da na nju zauvek gledaju kroz ružičaste naočare, tražeći dubinu i smisao u svakom taktu, reči i melodiji. Muzika se kroz vreme transformiše zajedno sa ljudima, kulturom i društvom, spaja staro i novo, poznato i nepoznato. Njeno bogatstvo je u tome što ne moramo razumeti reči odnosno tekst pesme, da bismo razumeli samu muziku – ona je sama po sebi univerzalni jezik.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button