Višestruki šampion u džudou i autor pet romana – Nišlija koji je „pomirio“ sport i književnost
Dragan Spasić devet puta je osvajao titule na državnim prvenstvima u džudou. Pet puta je bio šampion države, četiri puta vicešampion. Generacije Nišlija koje je trenirao Spasa, kako ga sugrađani zovu, izveo je na pravi put, učio sportu, ali i životu. Pored toga što je bio uspešan sportista i pedagog, čitavog života u sebi je čuvao talenat i ljubav prema pisanoj reči. Sa 65 godina napisao je svoj prvi roman i u narednih pet godina, do danas, objavio ih je ukupno pet.
Sa Draganom Spasićem razgovarali smo o tome kako uporedo razvijati talenat za više stvari i biti uspešan, ali i o njegovom novom romanu „Umreti na vreme“.
Kod nas vlada mišljenje da je za uspeh na jednom polju, pogotovo sport kada je u pitanju, potrebno uložiti celog sebe i, neretko, žrtvovati druge talente koje posedujemo. Vi ste pokazali da to baš nije tako, spojili ste dve, naizgled, nespojive stvari – sport i književnost.
„Verovatno taj talenat za pisanje je stajao negde. Tako sam u jednoj knjizi napisao, to nije moja misao da budemo odmah jasni, u meni spava genije, ali je budala uvek budna. U meni je spavao taj pisac, maštovit čovek, dopunjen mnogim putovanjima i akcijama i to je jednostavno moralo jednog dana da ispliva, jer nije bilo moguće sačuvati u sebi. Ja sam morao to da izbacim iz sebe i uspeo sam. Na moju veliku sreću, ne osećam da sam se ispraznio, ni što se tiče džudoa, koji je moja navika, moj život, moje razmišljanje i disanje, koji je deo mene. Zato što je džudo deo mene, imao sam potrebu da se izrazim, što sam uspeo kroz romane, kroz priče, koje su dobile mnogo pohvala.“
Pet godina se bavite pisanjem i za to vreme objavili ste pet romana u kojima obrađujete različite životne teme, različite događaje. Odakle dolazi tolika inspiracija?
„Upravo sa svojim životnim iskustvom i svime onime što sam doživeo i preživeo, upoznao sigurno hiljade ljudi koji su vrhunski u onome što rade. Upoznavao sam vrhunske lekare, intelektualce, ali i gradske mangupe i kriminalce i sa svima njima morao sam da nađem neki zajednički jezik za razgovor. Kada se sve to skupilo i dodala moja mašta počele su da nastaju knjige. Već sa pet, šest godina krenuo sam u bioskop. Do svoje dvadesete godine, nema koji film nisam pogledao. Čitao sam u to vreme popularne romane i mislim da je to sve doprinelo da se moja mašta razvija. Sve se to skupljalo i jednog dana počelo je da izlazi iz mene. Tako da na osvnovu nekog događaja koji se dogodio u Nišu ili sam ga video i čuo za njega bilo gde, izvučem ga i na osnovu toga razvijem roman.“
Ove godine objavili ste roman „Umreti na vreme“. Sam naslov je već izazvao pažnju javnosti. Kako Vi objašnjavate naslov i šta nam možete reći o romanu?
„Sam naslov možda deluje malo morbidno – „Umreti na vreme“. Kome god sam knjigu poklonio, pogotovo pošto je izašla u doba korone, reakcije su bile uglavnom – „Jao pa gde si baš našao takav naslov sada?“. Međutim, nakon što je pročitaju, shvate kako je knjiga sa takvim naslovom izuzetno jaka i da uopšte nije morbidna, već je priča iz života. Radnja počinje sedamdesetih godina u Italiji i nastavlja se 2020. u Nišu. Akteri koji su tada bili mladi momci, koji su bili u punoj snazi, odjednom 2020. postaju starci. „Umreti na vreme“ upravo je knjiga koja govori o tome kada doživite da neko trči oko vas, kada ste vi nemoćni, kada su oni nemoćni, kada to sve traje godinama i kada shvatite da bi bilo mnogo lepše da ste umrli na vreme. To je ta priča koju ne shvataju mnogi mladi, kao što ni ja nisam shvatio u svojih dvadeset godina šta znači biti star.“
Mnogo godina bavite se sportom i trenirate mlade, a za to je potrebno biti i dobar pedagog. Mnoge generacije izveli ste na put sporta i života. Šta je ono što biste preporučili mladima koji poseduju talente za nekoliko stvari, ali i roditeljima koji kod dece uoče nekoliko talenata? Kako uporedo razvijati kompletnu ličnost i ne zapostaviti nijedan segment?
„Ponovo ću upotrebiti primer koji nije moj, ali odlično oslikava ono što želim reći. Kupimo mašinu za pranje veša, kupimo televizor, peglu i odmah otvaramo uputstvo da vidimo kako se rukuje tim kilavim mašinama sa po nekoliko dugmića. A onda napravimo decu i ne trudimo se da naučimo nešto o njima, već ih vaspitavamo po svome. Mnogo je bitno znati da velike ribe ne rastu u malom akvarijumu. Dečija duša mora da se pusti da se razvija. To mnogi roditelji ne vide, da deca treba da gaze i u baru, da padaju, da trče, da budu slobodna, da bi bila kreativna, da bi bila svoja, da bi roditelji sutra mogli da se izmaknu i da ih puste da žive svoj život. Upoznao sam mnoge ljude koji su završavali visoke škole, fakultete, ali pored toga nisu znali ništa u životu. Deca moraju imati slobodu da razmišljaju i za sve ostalo da bi bili što kreativniji ljudi i roditelji moraju to da shvate. Ako se deci sputava duh, neće se ni telo razviti, a ne samo mozak.“
Za pet godina napisali ste pet romana. Možemo li već naredne godine očekivati novi roman?
„Knjiga koju sam već započeo da pišem nosi radni naslov „Niški“. Kada smo služili vojni rok, nas odavde su zvali niški. I niški je tada bio jedna vrsta kulta, to ime sa sobom nosilo je težinu i poštovanje. Kada dođe niški, još ako se nađu dvojica, pa svi su se klanjali. E da bi se to niški stvorilo, trebalo je da se dešava mnogo stvari. Počeo sam o tome da pišem. Recimo u Nišu je tada bio popravni dom za maloletnike. Pored Kruševca ovde su dolazili svi kriminalci bivše Jugoslavije i to se svkako oslikalo na mnoge dođaje. Počeo sam da vadim članke o tome iz Narodnih novina, još iz sedamdesetih godina. Sve će to biti u knjizi „Niški“. Međutim, trenutno sam stao sa tom knjigom, jer imam na umu da napišem nešto, za šta treba mnogo vremena, jer je priča zasnovana na ličnim emocijama, a za to treba mnogo više rada nego kada opisujete neki događaj. To je knjiga koju neću moći da iznesem tako lako, jer se radi o ličnim osećanjima. Tako da su to dve knjige koje su u najavi.“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.