Sedim, pijuckam čaj, ćutim i slušam čoveka, koga odlično poznajem, kako prigovara svojoj ženi, koju odlično poznajem i veoma poštujem žensku i mušku stranu njene ličnosti – savršeno uklopljene i dobrano ostvarene, u kobajagi-šali:
“Eeee, a mogao sam da se oženim u Americi osamdesetih godina prošloga veka, nudili mi ljudi lepu devojku s dobrim poslom, zelenim kartonom, velelepnom kućom, autom… I zagledala se beše u mene, ovakvog naočitog. Lepo mi govorio otac da se čovek iživi dok je mlad, jer je ljubav lak mentalni poremećaj koji se najuspešnije leči brakom, a kad reši da se ženi, to je trgovina, gleda kolko može da ućari da mirnije živi. A ja se zatelebasao ovde, žurim da se vratim. Sad krpim kraj s krajem, nemam posla, nisam dobio miraz nego treba da idem u tazbinu da rintam… Tako mi i treba! Ko se ženi ne slušajući pametne starije ljude, skuplja mrvice od života.”
Slušam ga jednim uvom, a na drugo mi šapuće moj deda Tika:
“A koje ti imaš da ponudiš i na onuj u Ameriku i na ovuj doma?
Za cel vek nesi se zapisal u tapije po zemljišne knjige i katastri kako domaćin čovek što kući, ni te ima kuče za koje uape. Nesi stekal drugi kapital do mešinu na teb i jezik da sobara izgrađeno ćutanje na ženu ti. Zašto ti žena, dokle ti divaniš, sas šrafciger na tavan odvrćuje grlo od sijalicu, potkačena na merdivan kako električar dokle jo se u kujnu krčka varivo za jutre, a u kupatilo zatopeno pranje u lavor, dokle ne stigne da rašrafi i mašinu za pranje da popraj, pa da tura u nju da pere? Veličaj Boga koji jo drži pantljiku na oči, brnjicu na usta i sidžimku vrzanu za teb takvoga nesposobnoga, koji sve znaš kakvo bi tel od drugi, a sam se neć` regneš, nego sediš kako ranjenica i čekaš da te i zakusuje jošte!”
Ne rekoh. Nije moje da kažem. Možda nije ni da napišem, ali me žulja kao kamenče u cipeli onaj deda Tikin hromozomčić…
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
