Kaldrmisane staze, raznobojno cveće, dunje sa krivim stablima, ledena voda iz bunara na baštenskom stolu…
Na kraju bedema pored Nišave, u poznatom niškom kraju Šećer-mala, tamo gde se završava ulica Ćirila i Metodija, nalazila se kućica prijateljice moje nane (bake po ocu Milice R. Simonović).
Ovu prijateljicu moje nane svi smo zvali “baba Mileva s velikom kosom”, što nije bilo bez razloga. Ova starica niskog rasta imala je sedu kosu koja joj je dopirala do peta. Kosu je češljala u veliku dugačku kiku i obavijala je četiri puta oko glave.
O praznicima i kada se išlo u crkvu oblačila se “srpski” i nosila je tepeluk na glavi – crven kapu sa biserima.
Baba Mileva je imala veliko i veoma dugačko dvorište, čijom se sredinom protezala kaldrmisana staza, a okolo je bila niska ograda. Na desnoj strani bašte je bilo raznobojno cveće: visibabe, đurđevak, jagličići, lale, kadifije, i drugo, a sa leve strane perunike, georgine (veličine dečje glave), šimširi, a usred cveća su bile figure Snežane i sedam patuljaka.
U dnu dvorišta je bila mala, oniska kuća sa tremomgde je uvek bio sto prekriven belim čaršavom i na njemu bokal sa vodom i dve čaše, a okolo stola četiri stolice. Ispred kuće se nalazio bunar, a pored njega dva nakrivljena stabla dunja koja su obilno rađala. Baba Mileva nije imala dece. Sve nas je mnogo volela, pa smo moj brat Lale i ja sa nanom
Milicom često bili kod nje. Obavezno je bilo posluženje, uvek prvo slatko od dunje “na parčiće” i kristalno bistra i hladna voda iz bunara. Užina je najčešće bila vruć domaći hleb namazan mašću i posoljen solju i alevom paprikom.
Mi deca smo voleli da se igramo u bašti, ali i da kidamo cveće, što je baba Milevu ljutilo. Moja nana nas je da svi čuju kao grdila, ali je to u stvari bila neka vrsta “zavere”, jer nam je tiho govorila:
“Iskidajte nekoliko cveta od visibabe i da ne vidi baba Mileva metite u džube”.
A džube je bio njen kratak kaputić od srpske gradske nošnje. Baba Mileva je imala krupne, izrazito plave oči, “urokljive” kako su naši stari govorili, ali se nama deci nikada ništa loše nije desilo. Bila je čest gost u našoj kući, naročlito kada se nedeljom i praznikom vraćala iz Saborne crkve.
Sve se to dešavalo u tim lepim starim vremenima tridesetih godina prošlog veka, kada su se Nišlije iskreno i dobronamerno družile i poštovale. Kaldrmisanim ulicama su prolazili fijakeri sa upregnutim vrancima na kojima su zvomili praporci oko njihovih griva. Najpoznatiji kočijaš je bio Pajče, koji nas je često vozio svojim fijakerom. Tačno je rečeno da vreme leti, a grad se nepovratno menja, ali, naravno, i ljudi u njemu.
Nema više one blagotvorne tišine, niti prijatnih druženja u velikim dvorištima i baštama sa šedrvanima iz kojih se često razvijala opojna pesma, uz raznolik cvrkut ptica, jer, nema više ni dvorišta i bašti. Uspomene su ono čega najviše od svega ima …
Izvor:
Niški Vesnik
Wikipedia
Za Ej Dzej …
priredio na stranici:
Novaković Č. Milan
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
