U Galeriji Art55 , u utorak 6. juna, biće otvorena samostalna izložba autora Nikole Markovića, pod nazivom „Uputstvo za upotrebu“. Ova izložba, prema rečima autora, predstavlja početak jednog većeg i dugoročnijeg projekta koji će se u avgustu nastaviti u Leskovcu, a potom i u Novom Sadu (Šok zadruga).
„„Uputstvo za upotrebu“ nastala je pre svega iz neke unutrašnje potrebe da se kroz prizmu položaja radnika, i uopšte prava zaposlenih kod nas, problematizuje fenomen „savremene“ eksploatacije. Makar samo kao svedočanstvo vremena u kome živimo, budući da ta vrsta ljudskih prava, izgleda, nikog preterano ne zanima. Moguće zato što se tu često radi o „stranim investitorima” (mada ni situacija sa domaćim nije drastično bolja), ili zbog toga što se, za razliku od drugih ljudski prava, ne finansira projektno. Imajući u vidu obim i složenost celog ciklusa, moja zamisao je da se on kroz svoje različite segmente prikaže u onim „kontekstualno zanimljivim” mestima, gde se ukaže prilika“, kaže autor izložbe
Koliko košta ljudsko dostojanstvo?
Ciklus radova „Uputstvo za upotrebu“ u fokus stavlja pitanja iz domena (z)gaženog dostojanstva ─ kako ličnog (radničkog) tako i kolektivnog, pa i nacionalnog. Nastojanjem da locira, specifikuje i objasni okolnosti koje su uslovile, unekoliko i odredile, prirodu i karakter njegovog pristupa ─ u video radu „(Ne)zvanična verzija“ Marković za svedoke uzima iskaze radnika/radnica, koji o savremenom ropstvu, čijim su akterima, kažu sledeće:
„Radnik je ovde u stvari samo šraf. Besplatni i lako zamenljivi deo proizvodnje, koji je dobar samo dok radi bez greške!“ ili „Gazdi je žalije kada mu crkne mašina, nego kada pogine radnik. Radnika besplatno zameni drugim, a nova mašina ga košta“. Uranjajući u realnost „neoliberalizma“, u kom ljudi postaju šrafovi, Marković pokušava da taj proces učini reverzibilnim time što će, bar na reprezentacijskoj ravni, osvetljavajući okolnosti pod kojima je ova neprirodna rokada postala moguća, ponuditi uslove pod kojima bi šrafovi ponovo mogli postati istorijski subjekti, odnosno uspravni i dostojanstveni ljudi i građani.
Progovarajući o problemima za koje svi manje-više znamo, jednako se praveći kako oni ne postoje ─ kao najdrastičniji primer dehumanizacije Marković uzima „preporuku“ koja postoji kod jednog broja stranih „investitora“ da radnici, kako ne bi gubili dragoceno vreme za proizvodnju čestim odlascima u toalet, počnu da nose pelene za odrasle! Prividno izlazeći u susret zahtevima eksploatatora, želeći da javno dostupnim učini ono o čemu radnici govore isključivo off the record, Marković je brendirao ekskluzivni model radničke pelene za odrasle „Prol et“.
Pelene su dizajnirane u ‘unisex’ (ženskoj i muškoj) varijanti, s priloženim uputstvom za upotrebu u situaciji „Dok radnik/ca može da stoji“ kao i verziji „Kad radnik/ca ne može više da stoji“, štampanim, uz srpski, i na kineskom, korejskom, ruskom, italijanskom, turskom i nemačkom ─ kao službenim jezicima zemalja iz kojih dolaze strani „investitori“. Preuzimajući strategije transgresijskih igara, Marković realizuje i seriju koju čini dvadeset slika dimenzija 50×50 cm ─ rađenih po modelima i u duhu „starih majstora“, koje uramljuje u zlatne ramove što, pored jasne aluzije na „zlatno doba“, po autoru potencira utisak „muzejske” (malograđanske) učmalosti. Koristeći se mladim i zgodnim ženskim i muškim telima on, krajnje realistično, dočarava proces stavljanja, nošenja i odlaganja pelena nakon upotrebe. Naglašenom grotesknošću navedenih prizora, umetnik se obraća samim radnicima, njihovim poslodavcima ali i široj društvenoj zajednici, odnosno onima koji „gledaju svoja posla”, nastojeći da probudi osećaje empatije, solidarnosti, ljudskosti.
U kontekstu društva u kom živimo ali i globalno gledano, Markovićevi radovi sadrže dozu ciničnog idealizma koji možemo iščitavati na više značenjskih ravni. S jedne strane, umetnik je lišen iluzija vezanih za postojanje radničke (klasne) svesti ─ uostalom na njegovim slikama i crtežima radnici, čak i u situacijama kad više ne mogu da stoje, pelene sebi stavljaju sami (dok kod „klasičnih“ pelena za odrasle to uvek čini neko drugi). S druge pak, obraćajući se eksploatatorima, dovodeći njihovu „preporuku“ do paroksizma, Marković podseća na ideale pravednijeg i humanijeg sveta, odnosno činjenicu da je ukidanje prinudnog i ropskog rada civilizacijska težnja koja korene vuče još iz ranog XIX veka.
Sa treće strane, ukazujući na činjenicu da problem ima šire, nacionalne implikacije, s brutalnom direktnošću, autor kreira i predložak „Zastave savremenog prekarijata-proleterijata“, koju na reprezentacijskoj ravni sačinjavaju ukršteni šrafcigeri i umotan trožilni kabal u bojama srpske trobojke. Naposletku, vraćamo se na uvodni citat teksta, odnosno „zakonski garantovanoj“ mogućnosti i neophodnosti obezbeđivanja odmora za radnike. Sasvim u duhu „vrednosti“ koje promovišu ovdašnji „investitori“, Marković tu „mogućnost“ nudi instaliranjem mesta za odmor u vidu velike pelene-ležaljke, na kojoj bi i doslovno moglo da se odrema. Krug se, dakle, zatvorio time što smo od mora za radnike stigli do pelene za radnike. Naravno i za radnice…
Kao prilično usamljen primer bavljenja ovom temom, u zemlji gde kultura pamćenja u sebi po pravilu sadrži i element katastrofe zaborava i svest o tome kako snove o jednakosti, slobodi, solidarnosti, bratstvu ovde danas malo ko sanja ─ izložbu „Uputstvo za upotrebu“ umetnika Nikole Markovića možemo čitati, odnosno posmatrati, i kao svojevrstan apel i poziv na dostojanstvo.
More za radnike ili ─ poziv na dostojanstvo
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: „lepo naše more“,
požure da pocrne i da se vrate kućama.
Branko Miljković, More za radnike
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
