Upokojio se jedan od najvećih duhovnika SPC, arhimandrit Dionisije

Višedecenijski duhovnik manastira Svetog Stefana u Lipovcu, shi-arhimandrit Dionisije (Pantelić) upokojio se u 91. godini života, saopštila je Eparhija Niška.

Sa četrnaest godina je došao u manastir, pošto su mu komunisti pobili celu porodicu, spasio se sa jos dve sestre i svi su se sklonili u manastir.

Jedan od poslednjih pripadnika Bogomoljačkog pokreta vladike Nikolaja, iguman Dionisije je do poslednjeg trenutka propovedao istinsku veru u Hrista.

Celog života bio je duhovnik sveštenstva Niške eparhije, a posebno, duhovnik blaženopočivšeg patrijarha Irineja niškog.

– „Kada je teško, pojačajte rad, tako i ja, kada je teško ne počinjem molitve u pet ujutru, već u tri“, ponavljao je mladima koji su u velikom broju dolazili po duhovne savete i pouke.

Kada je došao jedan mladić kod njega za savet kako da se oženi, žaleći se na mnoge devojke koje je upoznao, veliki duhovnik mu je rekao: „Zažmuri na jedno oko, bolje ćeš videti stvarnost“.

Svi smo mi gresni, slabi i prolazni.
Njegovo milosrdje i jaka vera u Hrista ostaće upamćena među Srbima.

Počivaj u miru Starozavetni Srbine, pomeni pred Hristom sve o čijim si dušama brinuo. Večno ćemo te pominjati i sećati se tvojih pouka.
„Sećanje je nesto sto nedostaje ovom narodu“, govorio si.

Mrtvi su samo oni koji su zaboravljeni, a tvoja vera ostaće u sećanju tvoje duhovne dece. – napisao je pisac Vladimir Vučković.

Biografija

Otac Dionisije je rođen 16. oktobra 1932. godine kao Dragić Pantelić u selu Riđevštica (opština Trstenik), kao drugo dete svojih roditelja Smiljka i Tomke.

Trstenički kraj bio je jako uporište bogomoljačkog pokreta u Srbiji. Iz tog kraja brojni mladići i devojke napunili su manastire po čitavoj Srbiji, slično kao i iz levačkog, rekovačkog, kraljevačkog kraja itd. Važno je spomenuti da je ovo seoce, koje se nalazi na brdovitom predelu između Aleksandrovca i Trstenika, u periodu između dva svetska rata, pa sve do 60-ih godina 20. veka, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi dalo preko 70 monaha, monahinja i sveštenika, danas znamenitih duhovnih ličnosti, među kojima je i otac Dionisije. Mnogi od njih su se već prestavili i otišli Gospodu, a oni koji su još uvek u životu neprestano nam svetle svojim podvizima i životom u Hristu. Zanimljivo je spomenuti da se samo iz familije Pantelić preko 10 ljudi posvetilo monaškom životu, a sama porodica oca Dionisija je na živu žrtvu Gospodu prinela četiri vrle monaške ličnosti.

Smiljko i Tomka su imali osmoro dece. Dva dečaka su umrla jako rano, tačnije, prvorođeno dete je bio dečak Desimir, koji se upokojio sa svega nekoliko godina starosti, i poslednje dete, dečak, koji je odmah sutradan po rođenju primio tajnu krštenja i istog dana se upokojio. Od dece koja su ostala u životu imali su dva sina i četiri ćerke.

Među žiteljima sela Riđevštice jedna od prvih koja se odlučuje za monaški život, za kojom su kasnije krenuli i ostali mladići i devojke iz ovog sela, bila je matuška igumanija Darija Jovanović. Naime, 1930. ona odlazi kod čuvene po molitvenosti i asketizmu igumanije Diodore Dohtorove (u shimi Marije) u divljanski manastir kod Niša, koji su tada držale ruske monahinje, na čelu sa pomenutom igumanijom, koje su izbegle u Srbiju posle Oktobarske revolucije. Pod pritiskom komunističkih vlasti da se po svaku cenu odrekne svog ruskog identiteta i državljanstva i da primi jugoslovensko državljanstvo, igumanija Diodora sa ruskim monahinjama odlazi za Makedoniju u man. Sv. Prečiste, a upravu nad divljanskim manastirom preuzima upravo m. Darija, odmah otpočevši da okuplja sestrinstvo, uglavnom iz svog sela. Upravo u ovaj manastir se mali Dragić i odlučuje da stupi, te konačno svoje rodno selo napušta 5. septembra 1946. godine.

O. Dionisije svoj monaški život otpočinje trogodišnjim iskušeničkim stažom, pod duhovnim rukovodstvom pomenute igumanije Darije i duhovnika divljanskog manastira shiigumana Domentijana Radovanovića. Otac Domentijan ili, kako su ga od milošte zvale njegove sestre, iguman Bata, takođe je impozantna duhovna ličnost perioda o kojem govorimo. Rodom je iz Кruševca. U manastir odlazi da bude iskušenik kod čuvenog po duhovnosti ruskog jeromonaha Danila (Sinka). S njim je boravio u manastirima Lepencu i Strmcu kod Brusa, a potom i u manastiru Veta, kod Crvene reke (Bela palanka). Nakon Vete, po blagoslovu Episkopa niškog Jovana Ilića, Domentijan biva premešten u man. Sv. Dimitrija u Divljanu. Ove dve kratke povesti o ocu Domentijanu i mati Dariji iznosimo kako bismo pokazali da se preko njih u bratstvo i sestrinstvo divljanskog manastira, a kasnije i u Naupare i man. Sv. Romana, a, slobodno možemo reći, i u man. Lipovac preko oca Dionisija i njegovih triju rođenih sestara, prilično preneo duh ruskog monaškog života.

U periodu do oko 1950. u ženskom divljanskom manastiru su pored sestrinstva uz oca Domentijana bili: iskušenik Dragić, iskušenik Stevan (docnije jrđk. Jovan, koji je napustio manastir), otac Vasilije (iz sela Leskovice, takođe iz trsteničkog kraja; u manastiru je bila i njegova sestra m. Sofija), otac Metodije (Čeh), otac Nil (Rus) i drugi. Iskušenik Dragić, kao i ostala bratija, zajedno sa sestrama vršili su sva neophodna manastirska poslušanja. O. Dionisije je uvek u manastiru prvi ustajao, te mu je stoga jedno od prvih poslušanja bilo da ujutru budi sestre za bogosluženje. Pomagao je ocu Domentijanu u stolarskoj radionici, zatim monahinjama na poljoprivredi, kod stoke, pri obnavljanju manastira, ali naročito je bio obavezan da prisustvuje svim manastirskim bogosluženjima i uči se bogoslužbenom poretku i pjeniju, budući da je, kao i ostali iskušenici tog manastira, bio pripreman za rukopoloženje i svešteničku službu. Na bdeniju uoči praznika Sv. svšt. muč. Dionisija Areopagita 16. 10. 1949. iskušenik Dragić, zajedno sa još tri iskušenice tog manastira (potonje monahinje Angelina, Jelisaveta i Sofija), bio je zamonašen od strane Episkopa Jovana Ilića u prvi stepen monaštva – rasofornog monaha. Sestre je na monašenje privodila igumanija Darija, a isk. Dragića iguman Domentijan. Vladika je tom prilikom blagoslovio da zbog sutrašnjeg praznika otac Dionisije ponese ime po velikom svetitelju iz prvog veka hrišćanstva i apostolskom učeniku – Dionisiju Areopagitu. I ovo je jako zanimljiv momenat, budući da je čitav život oca Dionisija bio pod molitvenim pokroviteljstvom ovog svetitelja – na njegov dan je rođen, na taj dan zamonašen i po njemu poneo svoje novo monaško ime.

Do 1950. godine, monah Dionisije život provodi u divljanskom manastiru, usavršavajući se u poslušanju i ostalim monaškim dobrodeteljima. Po odluci Vladike Jovana biva zamonašen u čin male shime uoči praznika Rođenja Presvete Bogorodice, a na sam dan praznika, u toku Sv. Liturgije, rukopoložen je u čin jerođakona 21. septembra 1950. godine. Vrlo brzo, u skladu sa potrebama Crkve, budući da je u tom jako teškom periodu pod jarmom komunističke vlasti Crkva oskudevala u sveštenoslužiteljima, osamnaestogodišnji o. Dionisije biva proizveden u čin jeromonaha u Sabornoj crkvi Presvete Trojice u Nišu, 5. novembra. 1950. godine.

Igumanija Darija te 1950. godine po molbi vladike Jovana preuzima upravu i nad manastirom Naupare, koji je posle dva svetska rata bio u vrlo teškom duhovnom i ekonomskom stanju. Mati Darija u nauparskom manastiru za namesnicu postavlja svoju bratanicu m. Mitrodoru i s njom šalje još nekoliko sestara (m. Teklu, m. Nimfodoru, m. Sofiju, m. Jelisavetu…), a na mesto manastirskog sveštenoslužitelja i paroha upražnjene naoparsko-lomničke parohije postavljen je mladi jrm. Dionisije. S velikim usrđem i revnošću o. Dionisije je obavljao ovo povereno mu poslušanje. S obzirom na to da je parohija obuhvatala više sela (Naupare, Stepoš, Lomnicu, Bukovicu…), otac je morao prilikom pohođenja parohije neretko da prepešači i po nekoliko desetina kilometara, a pritom da manastir ne ostavlja bez nasušnog mu svakodnevnog crkvenog bogosluženja. Uz to se neumorno radilo na obnovi ove velike srednjovekovne svetinje, koju je podigao Sv. despot Stefan Lazarević. Na veliku radost čitavog sestrinstva, a naročito samog oca Dionisija, na Veliki petak 1951. godine u manastir Naupare dolazi i njegova mlađa sestra Dobrosava (potonja monahinja Melanija).

Već 22. septembra 1952. godine, o. Dionisije odlazi u Novi Sad na obavezno služenje vojnog roka, gde će provesti naredne dve godine. Po povratku iz vojske 5. aprila 1954. godine, on ponovo odlazi u manastir Sv. Dimitrija u Divljani, gde nastavlja sa vršenjem poslušanja sveštenoslužitelja i otpočinje opsluživanje mokranjske parohije, sve do 1958. godine. Sestrinstvo mati Darije se u međuvremenu još više uvećalo, te sad broji oko 30-ak sestara. Važno je pomenuti da 1955. godine u divljanski manastir dolazi i druga očeva sestra, devetnaestogodišnja Mara (potonja monahinja Makrina). Godine 1958., dekretom Vladike niškog Jovana, jrm. Dionisije biva prebačen u manastir Rođenja Presvete Bogorodice u Visočkoj Ržani, gde provodi punih 16 godina. O. Dionisije ovde vrši poslušanje sveštenoslužitelja i duhovnika manastira, a uporedo opslužuje i parohije: rsovačku, dojkinačku, kameničku i krivodolsku. Uz mnogo je napora trebalo živeti i opstati u tom zabačenom manastiru nepristupačnom, smeštenom u vrletima Stare planine, na samoj granici sa Bugarskom. O. Dionisije je zajedno sa m. Evgenijom ulagao veliki trud u obnovu manastira, pritom sa vrlo malo finansijskih sredstava, budući da im je jedini prihod bio prilog sa parohije.

Vrlo je važno pomenuti da otac Dionisije, pored toga što ima više od sedam decenija monaškog staža, već pola veka svakodnevno služi Sv. Liturgiju. Naime, tokom boravka u man. Sv. Bogorodice u Visočkoj Ržani otac je jednom prilikom otišao u obilazak i na poklonjenje svetinjama Ovčarsko-kablarske klisure, tzv. srpske Sv. Gore. Naročit utisak na njega je ostavilo poznanstvo sa o. igumanom Evstatijem, prethodnim dugogodišnjim starešinom carske lavre man. Hilandara. Došavši u Svetopreobraženski manastir, o. Dionisije zapaža da manastir ne raspolaže nikakvim oblikom poljoprivrednog dobra, te da se ne bave ni stočarstvom, što su bili osnovni načini izdržavanja tadašnjih manastira u Srbiji. Začuđen postavlja pitanje tamošnjim monasima na koji način se izdržavaju i dobija odgovor da oni svakodnevno bogosluže Sv. Liturgiju, te da vernici često šalju imena za pominjanje, za žive i upokojene, dajući određeni prilog, i da blagodaću Sv. Liturgije njihovom manastiru nikad ništa ne nedostaje. Jeromonah Dionisije bio je oduševljen ovakvom praksom i, zatraživši blagoslov i molitvenu podršku oca Evstatija, ubrzo i sam kreće sa svakodvenim bogosluženjem.

U Visočkoj Ržani otac je živeo i služio do 1974. godine, nakon čega sa m. Marinom prelazi u man. Sv. Stefana u Lipovcu. Naime, Episkop niški Jovan Ilić posle kratke bolesti predaje dušu Gospodu 1974. godine, a do izbora novog Episkopa eparhijom administrira Episkop žički Vasilije Кostić. Otac Dionisije je u ovom periodu napustio Visočku Ržanu, i po preporuci samog Vladike, prima upravu nad manastirom Sv. Stefana u selu Lipovac, nedaleko od Aleksinca.

Usled istorijskih okolnosti, manastir je bio u jako lošem stanju, a finansijskih sredstava za restauraciju nije bilo. Na osnovu podataka manastirskog letopisa i arheoloških istraživanja znamo da je manastir bio rušen i paljen za vreme Turaka i Bugara, kao i da prethodni nastojatelji ove svetinje, uz svu volju i trud, pod nemačkom okupacijom i za vreme komunističke tiranije nisu uspeli da je obnove i dovedu u bolje materijalno stanje. Po svedočenjima oca Dionisija i njegovih sestara m. Melanije, m. Makrine i m. Marine saznajemo da je manastir u vreme njihovog dolaska oskudevao bukvalno u svemu i da osnovnih uslova za život gotovo da nije ni bilo. Primera radi, do 90-ih nije bilo sredstava za nabavku ulja za kandila, te su gorela samo za vreme bogosluženja. Ali i u takvim uslovima o. Dionisije, ne prekidajući nastavlja sa svakodnevnim služenjem Sv. Liturgije, ujedno prionuvši usrdno na obnovu ove srednjovekovne svetinje. U narednim godinama uz Božju pomoć i nesebične priloge dobrih ljudi restaurirana je unutrašnjost i spoljašnjost manastirskog hrama Sv. Preobraženja, u potpunosti je renoviran i sređen stari konak, kao i ekonomske zgrade, podignut kameni zid oko čitave porte sa lepo uređenom česmom i kamenim mostovima preko potoka. Ono što je dodatno doprinelo obnovi manastira jeste to što početkom 90-ih godina kreće duhovno buđenje u narodu, te mnogo ljudi počinje da ide u crkvu, da posećuje manastir i da mu pomaže svojim prilozima. Ovo buđenje molitvenog duha u Srbiji dodatno je bilo podstaknuto dolaskom hilandarskog igumana Nikanora 1989, novoprosijalog svetitelja Srpske Pravoslavne Crkve, koji je tom prilikom posetio i manastir Lipovac. U narednom periodu o. Nikanor i o. Dionisije će se još nekoliko puta sresti u samom manastiru Hilandaru.

U godinama koje slede podignuta su još četiri velika konaka i čitav manastir je doveden u najbolji mogući red. Ni duhovna obnova manastira ni malo nije zaostajala za materijalnom. Sestrinstvo manastira se, Bogu hvala, neprekidno povećavalo.

Važno je spomenuti da odmah po dolasku u manastir Sv. Stefana u Lipovcu, o. Dionisije od nadležnog Episkopa biva postavljen za vršioca dužnosti svešteničkog paroha stanačke parohije (sela Lipovac, Stanci, Dobrujevac, Кatun, Prugovac i Crna bara). Sa ove dužnosti o. Dionisije konačno odlazi u penziju 1987. godine. U naredne dve decenije, za svoj nesebičan trud i zalaganje oko obnove ovog drevnog manastira, podignutog od strane despota Stefana, sina kneza Lazara, o. Dionisije je odlukama Episkopa niškog Irineja bio odlikovan zvanjima sinđela, protosinđela i igumana, a od 18. avgusta. 1992. godine i zvanjem arhimandrita. Dužnosti starešine manastira razrešen je 10. decembra. 2005. godine, te poslušanje igumanije, nakon jednoglasnog izbora svih sestara, biva povereno mati Melaniji. Sam o. Dionisije do 2012. godine bio je ispovednik klira niške Eparhije, kao i učenika Prizrenske Bogoslovije. Ispunivši zavet svog monaškog prizvanja i dobro i neumorno ugodivši Bogu, dve rođene sestre o. Dionisija, m. Makrina i m. Marina su se u vrlo kratkom vremenskom razmaku (2008. i 2010.) upokojile u Gospodu.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.