“U kraju iz kojeg sam ja (Resava, prim. aut.) paprika je na pijačnoj tezgi raspoređena po kategorijama i cenama i nikad se neće desiti da ti prodavac kaže ‘eee, pa nema biranja, ja ti brojim’. Jednostavno, pravila se znaju i onako kako je prodavac neprikosnoven u formiranju gomila s manje ili više kvalitetnim parikama, kao i njihovih cena, tako si ti kao kupac neprikosnoven u tome za koju ćeš se gomilu uhvatiti, šta ćeš s nje izabrati i na kraju platiti” – objašnjava mi komšika s ulične strane moje kapije, krenula u nabavku, dok ja na česmi perem tek kupljenu ajvarku, sve sikćući u sebi i na svoj račun: “Mnogo si veliki ponavljač, opet si, po ko zna koji put ponavljač, kada dozvoljavaš da te iznova i iznova prevare, uvek skoro na istu foru”.
Kada sam tek počela da radim, a to je iz današnje perspektive jako daleka prošlost, strašno me je ljutilo kada čujem svoje starije koleginice koje kažu “čim vidiš gunjče, udri po njemu, mora da ispod krije seljaka”. Ljuta sam bila najmanje stoga što sam seljačko dete jer, ruku na srce, malo ko iz moje sredine nije seljačkog porekla, samo što se jedni ponosimo tom činjencom, a drugi je se toliko stide da bi po svaku cenu, pa i evidentnom mržnjom prema seljaku, iskazanom navedenom izjavom, da zabašure, sakriju i na svaki mogući način iz svoje biografije obrišu i svaku pomisao da su im pradeda, deda ili otac nekad sišli s neke planine, i ne sanjajući, siroti, da će već druga generacija njihovih potomaka smatrati tu planinu za svoju najveću sramotu. Najviše me je taj podrugljiv, nipodaštavajući odnos prema seljaku vređao stoga što dolazi od onih koji su navikli ne samo da žive pod minimalnim cenama kirije u društvenim stanovima (uz još povlašćeniju tadašnju cenu grejanja), koje su kasnije otkupili za bagatelu, pa su očekivali da i poljoprivredne prozvode dobiju, kao i te stanove, po nerealno niskim cenama.
No, vremena su se promenila i davno su prestali da se bave poljoprivredom oni napaćeni, izmučeni, ispijeni seljaci, više goli nego bosi i više gladni nego siti, navikli jedino na to da plaćaju preskup porez državi i da joj za bagatelu daju svu onu muku koju su žuljevima uzgojili. Oni danas životare od bednih poljoprivrednih penzija, porez je ionako još veća bagatela pa nije problem da ga plate i za nekoliko godina unapred, a njive su im odavno prekrivene korovom ili ih obrađuje neko drugi, vredniji od njihove dece, za šaku pasulja i dve kese krompira godišnje.
Poljoprivredom se danas bave preduzimljivi, relativno mladi ljudi, koji su imali izbor: da rintaju od jutra do sutra kod nekog malog ili velikog privrednika, za platu kojom će jedva pokriti polovinu mesečnih izdataka ili da se late motike i traktora i počnu sa ozbiljnom poljoprivrednom proizvodnjom, jedinom koja obećava iole pristojnu zaradu.
I dok na jednoj strani imamo vredne, požrtvovane, poštene proizvođače koje redovno “ubijaju” otkupnim cenama svega što proizvedu, nedovoljnim samo da se pokriju osnovni troškovi proizvodnje, s druge strane se formira kategorija nepoštenih, alavih, prevarantski nastrojenih, što proizvođača, što nakupaca, čiji se smisao poslovanja svodi na laž i prevaru. Podmetnuti kupcu rog za sveću, što skuplje mu prodati mačka u džaku, ma i po cenu toga da se kunu u decu, iako znaju da se lažno kunu.
Dakle, kako kupiti papriku ajvarku, a da vas ne prevare ni onaj za pijačnom tezgom, ni onaj na kvantaškoj pijaci, bude li iz kategorije ovih drugih, odnosno nepoštenih?
Za pijacu valja poraniti.Insistirati da sami birate, s osnovnim argumentom da cena nije sporna, da se ne pogađate, ali da prodavac ne zna kakva je paprika vama potrebna i da je kupujete za sebe, ne za njega.
Za kvantaš: insistirati da pre merenja kutije, džaka, čega god, isipate njihov sadržaj kako biste se uverili govori li prodavac istinu dok se kune u decu da su na na vrhu i na dnu paprike jednakog kvaliteta. Ako je paprika na gomili, a on bi da vam bira i broji, pitajte za cenu (uvek mora biti viša) za slučaj da sami birate.
Verujte, ovo je jedini način da doskočite današnjim prodavcima, svejedno jesu li ujedno i proizvođači ili su samo nakupci.
U suprotnom, proći ćete kao dolepotpisani ponavljač, koji je opet naseo slatkorečivosti osobe u vidu ljupke prodavačice sa sela, koja se doduše nije klela, ali je tako uverljivo zvučala dok je ubeđivala: “Sva je ista, i na vrhu i na dnu, evo, ako hoćete mogu da vam prosipam jednu kutiju”.
E pa, neka je prosipa, bar da vidite hoće li da pocrveni kada se ispostavi da je… ne zaobilazila istinu, nego lagala na najpokvareniji način.
Usput, od one tri kutije, 52 kg, koje sam kupila,”sva je ista, časti mi”, dobila sam polovinu solidne paprike, dok onu drugu polovinu moram koliko odmah da sredim kako znam i umem. Oštećeno, napuklo, zakvareno, zacrnelo, zažutelo… naravno da nije za konzerviranje, jer tamo kao što znate ide samo najkvalitenija paprika, pa će morati da bude iseckano ili ispečno i zamrznuto.
A ponešto i bačeno.
Došlo je zadnje vreme, što bi rekli naši stari. Ni u koga ne smeš imati poverenje na blanko jer naprosto ne znaš iza kojeg naizgled poštenjačine se krije – prevarant. Neka mi oproste oni koji to nisu, ali su u manjini i kako stvari stoje, ukoliko ne budu zaštićena vrsta, bojim se da će uskoro izumreti.
Na linku koji sledi čeka vas savršeni recept za cepkani ajvir koji se ne cepka:
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Ajde MALO, sto ne objavite na Tvrdjavi sta je napisano ,loši ste pa nema gde više .strašno loši…..Svi ….. objavljuju…