Prof. dr Kamenko M. Marković jedan od najboljih poznavalaca Rembrantovog života i dela na svetu, obeležiće 15. jula dan Rembrantovog rodjenja.Čini to još od 1968. godine, bez prekida. Mastilo nije zabeležilo sličan primer u svetu.
Od nevelikog broja studioznih istraživača Rembrantovog života u svetu, niko se nije toliko dugo, tako prilježno i sa toliko ljubavi i strasti bavio Rembrantovim životom i Rembrantovim delom kako je to činio, i kako to i dan – danas čini profesor Kamenko M. Marković.
Verujem da je on jedini istraživač Rembrantovog života i dela u svetu, koji 57 godina, još od 1968. godine, do danas, bez prekida, obeležava dan Rembrantovog dolaska na svet, i dan Rembrantovog odlaska sa ovoga sveta. I ne samo to, on je obeležavao radovima ili tribinama značajne godišnjice nastanka pojedinih Rembrantovih dela.
Namera mi je da tim povodom napišem nekoliko rečenica, uveren da jubilej: 57 godina bavljenja sudbinom jednog umetnika, neće biti nadmašen u bliskoj budućnosti.
Poznajem, razume se, Kamenka M. Markovića i dugo sam bio emotivno blizak sa njim. Nikada nisam smatrao sebe najboljim prijateljem ili pak jednim od najboljih prijatelja i nikada nisam isticao, ni u kakvim povodima i prilikama, svoje prijateljstvo sa uvaženim rembrantologom Kamenkom M. Markovićem. Sebe vidim u ulozi njegovog duhovnog sadruga, pažljivog kolege, vernog i odanog slušaoca njegovih predavanja o Rembrantu ili nekom drugom umetniku, pažljivog čitaoca njegovih radova u pisanim medijima ili na portalima.
Prilika je da pomenem i jedan zajednički odlazak do Trgu Žiua, rodnog mesta najslavnijeg rumunskog skulptora, gde mi je profesor Marković pokazao veličanstveni Memorijalni kompleks, rad njegovog omiljenog Konstantina Brankušija, čijim je životom i stvaralaštvom počeo da se bavi još tokom studija. Rečenice koje sam tada čuo o Brankušiju i analizu dela pred kojima smo stajali zauvek ću pamtiti kao nešto što može uraditi samo onaj ko briljantno poznaje umetnika, rumunsku istoriju, rumunsku kulturu i umetnost ali i estetiku moderne umetnosti.
Kamenka M. Markovića sam prvi put sreo 1983. godine, u Narodnom muzeju u Beogradu, na izložbi „Majstori svetskog slikarstva iz zbirke Armanda Hamera“.
Imali smo, i on i ja po nešto više od trideset godina. U to vreme on je bio magistar istorije umetnosti i odličan znalac Rembrantovog dela, budući da je po završetku osnovnih studija proveo godinu dana u Holandiji. Kazao mi je, da je i kao post- diplomac u nekoliko navrata, po nekoliko meseci, boravio u Holandiji i Francuskoj proučavajući, pre svega, holandske barokne slikare ali i francuske umetnike rokokoa. Iz tog vremena potiče njegova strasna ljubav za delima Žana Antoana Vatoa.
Godine1983. po povratku iz Holandije, gde je boravio tokom letnjih meseci, Kamenko me je nazvao telefonom i poručio da dodjem u Kladovo.
U tom mestu on je radio kao profesor likovne kulture u tamošnjoj gimnaziji. Hidrogliserom iz Beograda, stigao sam sutradan u tu varoš. Kamenko mi je ponudio da razgledam monografiju Rembrant, autora Horsta Gersona.
Dugo i pažljivo sam prelistavao tu knjigu kojom je Kamenko bio očaran. Zaista, to je najbolja i najsveobuhvatnija monografija koja je ikada objavljena o Rembrantu. Sklon sam da poverujem da profesora Kamenka M. Markovića jedino rečenice napisane o ovom „genijalnom čudaku iz Holandije“, čine srećnim. (Autor ovih redaka nije izgubio iz vida činjenicu da nije uvek u pravu).
Iz razgovora sa Profesorom shvatio sam da je on iz praktičnih razloga došao u Kladovo, da tu potroši jedan deo svog života.
Naime, želeo je da nauči rumunski jezik, da upozna rumunsku kulturu, umetnost,i istraži u rumunskim bibliotekama ono što je napisano o Konstantinu Brankušiju, čijim je delom i životom započeo da se bavi, kako sam već napisao, za vreme studija( Danas, profesor Marković slovi za jednog od najboljih poznavalaca Brankušijevog dela na svetu, a minule godine obeležio je 55 godina bavljenja sudbinom tog vajara) ali i da svet iznenadi „otkrićem“ jednog Rembrantovog dela.
Naime, Kamenko je u „Vodiču kroz Bukurešt“, koji su priredili Dan Berindei i Sebastian Bonifaciu 1980. godine, pročitao podatak da se u Nacionalnom muzeju umetnosti u Bukureštu nalazi Rembrantova slika „Haman moli Ester za oproštaj“. Obišao je taj muzej i video to platno u jednom zabačenom delu muzeja, u tzv. Univerzalnoj galeriji, tamo gde su bila smeštena dela evropskih umetnika. Na malom prostoru, pri slabom osvetljenju, bio je izložen veliki broj slika, tako da se Rembrant jedva nazirao.
O toj Rembrantovoj slici ni reč nije bila napisana niti je ikada ona bila reprodukovana u nekoj publikaciji u Rumuniji, u doba Nikolaea Čaušeskua. Zašto je to tako, teško je objasniti. Posle brojnih pokušaja, Kamenku M. Markoviću je po sopstvenom kazivanju, konačno, pošlo za rukom da tu sliku fotografiše, izmeri njene dimenzije i proveri sve ono što je neophodno, pre no što će je publikovati. Tako je šira javnost prvi put saznala za ovo veličanstveno Rembrantovo platno, veličine 236 x186 cm., nastalo 1659. godine. Marković je objavio reprodukciju i analizu ove slike u svojoj knjizi „O slikarima i druge priče“,Niš, 2010.
Razgledavajući eksponate na pomenutoj izložbi u Beogradu, Marković me je fascinirao poznavanjem istorije umetnosti, istovremeno, nekim svojim čulom, osetio sam da je potpuno zaludjen, omadjijan, čarolijom Rembrantove umetnosti, i da ga taj zanos, i to oduševljenje nikada neće napustiti.Danas, dok pišem ove rečenice osećam zadovoljstvo što sam bio u pravu.
Slušao sam, potom, neka od njegovih barokno raskošnih predavanja koja su bila vezana za holandsku umetnost XVII veka, sa posebnim osvrtom na Rembranta i Vermera. Bio je svagda velikodušan, do rasipništva. Teško mu je bilo odoleti. Želeo je da ljudi zavole Rembranta, i ništa više. Ali ne da iz toga izvuče neku korist, već više da bi nekome pričinio zadovoljstvo.
Bio je nenadmašan u opisu Rembrantovih i Vermerovih dela. Govorio je i o tome kako je društvo u kojem su se kretali ova dvojica genijalnih umetnika gledalo na ono što su činili van svojih ateljea. Stalno je isticao da su Flamanci(Belgijanci) bili puni razumevanja za sve ono što je u životu radio Piter Paul Rubens, njihov najznačajnij slikar, dok su Holandjani razapinjali na krst Rembranta istog trenutka kada bi naslikao, nacrtao ili izgravirao nešto što je odudaralo od ukusa sredine. Budno su pratili njegov privatni život i žestoko ga osudjivali što je želeo da bude svoj.
To nerazumevanje bogate ali ohole amsterdamske sredine ozbiljno je ugrozilo Rembrantov život i dovelo ga na ivicu ludila. Po cenu da materijalno propadne, Rembrant je do svog kraja živeo i radio po svom, ne obazirući se šta o tome priča čaršija. Poslednjih godina Rembrant je živeo sam, sa velikom gorčinom dosade i praznine u duši. Umro je, kako kaže profesor Marković, od srca umorenog tugom, u jesen, 1669. Četiri dana nakon smrti, osmog oktobra Rembrant je sahranjen u zakupljenoj grobnici. Njegov kovčeg do groblja ispratilo je nekoliko ljudi, a sahrana je koštala 15 guldena.
Kamenko M.Marković je do najsitnijih pojedinosti istražio Rembrantov život. I tako imamo danas celog Rembranta, sa svim njegovim strašnim, bolnim i tužnim tajnama. To mu je bilo potrebno da postane rembrantolog, to je bilo njegovo opredeljenje.
Od tog susreta u Beogradu, 1983. do danas Kamenko M. Marković je obišao svet i video gotovo sve najznačajnije muzeje, galerije i privatne kolekcije slika u kojima se nalazi neki od Rembrantovih radova. On spada u one retke srećnike na planeti koji su videli gorovo sve ono što je Rembrant stvorio.
Ovaj respektabilni istoričar umetnosti, autor 30 knjiga sa područja istorije umetnosti, koji u stručnim krugovima slovi kao ekspert za holandsku umetnost XVII veka, čvrst je u uverenju da je Rembrant Harmens van Rajn(1606-1669) najveći slikar, crtač i bakrorezac u istoriji civilizacije, “nadljudski genije“ kako ga je nazvao u jednoj od svojih knjiga.
Kamenko M. Marković je publikovao o Rembrantu impresivan broj radova.(Jedan broj njih čine naučni radovi objavljeni u Zbornicima radova, u Srbiji, ali i van njenih granica, drugi su publikovani u časopisima i publikacijama koje se bave kulturom i umetnošću, brojni su objavljeni u dnevnim, nedeljnim i mesečnim štampanim medijima, a jedan broj njih na portalima), napisao je tri knjige o Rembrantu i oko sedamdesetak kataloga. Bio je učesnik na brojnim naučnim konferencijama u zemlji i van njenih granica, i održao je oko stopedeset predavanja – tribina širom Jugoslavije, odnosno Srbije.
Godine 2006. povodom četiristotine godina od rodjenja Rembranta, Marković je radio kopije Remrantovih slika i crteža, i zajedno sa kopijama koje su načinili Zlatko Pavlović i Ivica Živković priredio izložbu „Rembrantu u čast“. Izložbu je pratio katalog pod nazivom „Trag duše“, čiji je autor bio profesor Marković.
Ovaj jubilej, katalogom je obeležila i Biblioteka Matice srpske iz Novog Sada. Katalog su priredili Ksenija Šulović i Aleksandra Drapšin, i to od fragmenata radova devet najznačajnijih svetskih rembrantologa, medju kojima se nalazi i Kamenko M. Marković.
Eksponati ove po mnogo čemu neobične izložbe iz Niškog kulturnog centra, bili su preneti u Kulturni centar Beograda, a odatle na Internacionalni univerzitet u Novi Pazar. Svoje putovanje završili su na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.
Pune četiri decenije profesor Kamenko M. Marković je svojim nadahnutim predavanjima ispredao priču o Rembrantu – geniju iz Lajdena. Iz tih predavanja i Markovićevih radova saznajemo da u Rembrantovom radu nije bilo ničeg slučajnog, bio je to umetnik- istraživač.( Čuven je Rembrantov eksperiment sa svetlom bojom za varanje čula, koji je do najsitnijih detalja opisao Rembrantov učenik Hogstraten u svojoj knjizi „Uvod u slikarstvo“.).
Što se tiče njegove tehnike, on je slikao, crtao, gravirao kao niko drugi. Divili su mu se, ali ne bez izvesne uznemirenosti; išli su njegovim stopama bez naročitog razumevanja za njegov rad. Kad bi ga videli pred nogarima, s paletom koja je svakako bila zamazana s kraja na kraj, odakle su izlazile tolike teške, muljevite materije, ali se lučile i tolike suptilne boje, ili nagnutog nad njegove bakarne ploče, kako reže u suprotnosti sa svima pravilima, – ljudi su tražili na kraju njegove rezaljke i njegove kičice tajne koje su dolazile iz veće daljine.
Onaj ko je video neki Rembrantov rad, nastao na početku umetnikove karijere, on nije video Rembranta kao optičkog madjioničara, nije video umetnika- istraživača. Rembrant nije samo majstor isključivo tamnih tonova, i njegova najdublja braon, natopljena je bojama, ističe profesor Marković.
Konačno, Kamenko M. Marković opčinjen Rembrantom, stvorio je jedan mit i taj mit sve više raste svakim danom.
Priredio: Slobodan Stojanović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Mislim da nema nikoga ko je slušao neko Markovićevo predavanje o Rembrantu a da mu u sećanju nije ostalo onoliko koliko je neophodno da zna o kome se radi. Profesor Marković je legenda istorije umetnosti, genijalan znalac Rembranta, pa nije ni čudo čitav ljudski život se bavi njime i samo o njemu priča,.
SREĆAN JUBILEJ DRAGI I VOLJENI PROFESORE. REMBRANT JE UISTINU VAŠ ŽIVOT .
Ponosan na poznanstvo sa profesorom! Prisustvovao skoro svakom predavanju,pročitao skoro sve tekstove koji su objavljeni ali ipak jedinstveni doživljaj je prisustvovati predavanju.Neprevaziđen pedagog,poznavalac umetnosti!
pozdrav za mog profesora
Sa velikim zadovljstvom i dubokim poštovanjem čestitam jubilej uvaženom i cenjenom profesoru Markoviću. Uvek sam bio očaran predavanjima kojima sam u Nišu prisustvovao ali kada je Rembrant bio u pitanju strast, ljubav i emocija bile su u svakoj profesorovoj reči. Nikada neću zaboraviti da je poslednje predavanje o Rembrantu u Biblioteci „Stevan Sremac“, završio u suzama. Jednom prilikom u Aleksincu slikar Zlatko Pavlović mi je pričao da je Ljiljana, Kamenkova supruga njemu rekla: Čitav njegov život je samo Rembran, to je svet u kojem je srećan. Da je mene voleo milijarditi deo od onoga koliko voli Rembranta, ja bi bila najvolčjenija žena na svetu, ali nije. On nije imao ni za koga vremena u kući osim za Rembranta , putovao bi zbog njega i Brankušija i na mesec.
Markovićeva predavanja opijaju slušaoca kao otrov. Nikada, nikada nisam čula nešto slično njegovom načinu kazivanja, a slušala sam mnoge o kojima su napisane stotine i stotine stranica novina i koji ne silaze sa tv ekrana. Srećno , profesore.
Zaslužio si poštovanje i priznanje zato što se decenijama baviš ovim slikarem. Poznajem te još iz osmogodišnje škole djaci su te prozvgali „Rembrant#.
Zemljače, ispunio si svoju životnu misiju, sada uživaj u onome što si ostvario. To neće biti lako dosegnuto.
U mom komšiluku živi čovek ovako raskošne biografije, a ja ga svakoga dana gledam kako razgovara sa macama o kojima se sa toliko ljubavi brine. Svaka čast, kapa dole ljudskoj gromadi.
Poštovana redakcijo, Volela bi da ove moje rečenice budu objavljene kao zasebni tekst,ako može. Želim da pohvalim požrtvovanje koje se retko vidja kod nas a tiče se profesora Kamenka Markovića i njegove komšinice Dragane . Ovo dvoje ljudi vodi veliku borbu 12 godina kako bi čuvali, lečili i spasili veliki broj maca. Sramim se što im ne pomažem onoliko koliko imam Koliko mogu. Njima niko ne pomaže osim komšinice Srbijanke koja hrani jedan broj tih mačaka kojima je Kamenko napravio kućice u kojima su bezbedne .U toku dana, po kiši, suncu, snegu, vetru ovo dvoje provodi oko njih po nekoliko sati. Takvo neršto nisam videla i ne verujem da igde takva ljubav postoji. Bilo bi dobro kada bi se javili oni koji mogu da pomognu ovo dvoje koji leče te mace a to je izuzetno skupo. Svako drugi bi verujem posrnuo u ovoj boprbi, ovo dvoje se još uvek bori
.Molim ljude koji mogu da im pomognu to učine kupovinom konzervirane ili zrnaste hrane. Potrebno je da budemo ljudi. Prognali smo jedan broj ptica, smetaju nam golubovi, psi, drveće. To nije normalno. Ovo dvoje humanih ljudi zaslužuju našu pažnju.
Profesor Marković planira da u junu mesecu priredi malu svečanost tu pored oraha, povodom 12 godina postojanja ove čarobne „Oaze radosti“ u parku koji je Kamenko formirao pre više od 30 godina i koji sve vreme održava urednim. Komšije taj prostor zovu „Ćoše profesora Kamenka“. Iz ovog teksta vidimo veličinu ovog čoveka, mog komšije.
Od komšija čula sam sve najbolje o profesoru Markoviću, čak je predavao na Internacionalnom fakultetu iz Nopvog Pazara na Depratmanu u Nišu mojim rodjakama. one o njemu govore bajke. Nepoznajem Rembranta ali se divim čoveku koji je proputovao svet, potrošio svoj život izučavajući ovog genijalnog umetnika. Hvala na razum,evanju.
U civilizovanom svetu čestitku povodom ovako retkog jubileja uputili bi i ljudi iz vrha države. Ako neko misli da je to jednostavno u zabludi je. 57 godina baviti se sudbinom i delom jednog umetnika je nešto gotovo fantastično, nestvarno. BRAVO, PROFESORE! Kao neko ko potiče iz Lužnice, ponosim se vama.
JUBILEJ DOSTOJAN DIVLJENJA.
Fasciniran sam tekstom. Kakav čovek, kakva biografija, kakva erudicija. Želim mu da uživa ako može u običnim stvarima.
ODLIČNI ZNALAC DVOJICE NAJVEĆIH
Profesor Kamenko Marković je briljantan znalac dvojice najvećih u žanrovima kojima su se bavili: Rembranta i KONSTANTINA BRANKUŠIJA, slikara i skulptora ((vajara). Samo po sebi se razume šta takav čovek sve treba da zna da bi tumačio stvaralaštvo ove dvojice. Naklon, dubok naklon Markovićevom poznavanju istorije umetnosti.