U Osnovnoj školi u Cerju, selu koje se nalazi na petnaestak kilometara od Niša, sedmogodišnja Anastasija Dinić je jedini učenik. Već po tišini koja vlada u školskom dvorištu, ali i u hodnicima škole da se zaključiti da u ovom selu nema dece i da su učionice prazne. Učiteljica Marija Mitić sa Anastasijom za časove koristi stan koji je bio namenjen učitelju. Smestile su dve školske klupe u nekadašnjoj dnevnoj sobi ovog stana, dok pomoćna radnica koristi kuhinju sa trpezarijom za svoje potrebe. Njih tri su jedine u isturenom odeljenju OŠ “Stevan Sinđelić” u Cerju čija se matična škola nalazi u Kamenici. I ovo je priča o maloj Anastasiji i učiteljici Mariji. I to je slika sela na jugu Srbije u kojima je sve više praznih škola.
U školi u Cerju ništa nije isto kao u ostalim školama. Prva stvar sa kojom se sretnete je da se ne čuje školsko zvono. Za vreme velikog odmora ne čuje se žamor dece. Čuju se samo glasovi male Anastasije i učiteljice Marije. One su i đak i učitelj, i drugovi iz klupe i drugovi iz školskih dana. Povremeno im se pridruži i pomoćna radnica koja uđe da naloži peć u učionici u čijem jednom uglu već svetlucaju lampice na novogodišnjem drvcetu. Okitila ga je Anastasija uz malu pomoć učiteljice Marije.
“Ne smeta mi što sam sama i što nema još dece u školi”, stidljivo kaže sedmogodišnja Anastasija koja je od septembra đak prvak. A i kako bi joj nedostajala ostala deca kada ona i ne zna kako je to sedeti u učionici sa 30 drugova.
Svaki dan male Anastasije je isti. Do škole je dovodi mama, ali ne zbog straha od automobila i saobraćaja, već od psa sa kojim se ova sedmogodišnja devojčica svakog dana nađe oči u oči. Plaši ga se, pa je sigurnija sa mamom.
“Kada dođem u školu prvo sa učiteljicom radim vežbe, onda matemtiku, pa srpski jezik. Veliki odmor sada provodimo u učionici jer je hladno. Gledamo crtane filmove na kompjuteru. Kada odmor prođe nastavimo da učimo”, kaže pomalo stidljivo Anastasija. “Volim i da crtim, sa učiteljicom pravimo i predmete od papira, a sada samo okitile i jelku”.
Učiteljica je sa njom i na odmoru. Tu je da joj očisti voće za užinu, a može i šolja čaja. Kada je vreme lepo, ne pada kiša ili sneg, njih dve koriste priliku da izađu u školsko dvorište. Anastasija voli da preskače vijaču, ali i da se klacka na klackalici. U pomoć mora da priskoči i učiteljica.
“Volim svoju učiteljicu, dobra je, lepa i pažljiva”, dodaje Anastasija.
Anastasija ima i brata, ali je on mlađi i ima tri godine, tako da neće biti vremena da zajedno odlaze i vraćaju se iz škole, jer kada on bude prvak, Anastasija će već biti u petom razredu koji će pohađati u matičnoj školi u Kamenici.
Učiteljica Marija Mitić je iz Niša. Ovo joj je već treće radno mesto u seoskim školama, ali prvi put radi samo sa jednim učenikom. Zadovoljna je i ona. Posebno joj je drago što Anastasija brzo napreduje.
“Vredna je, pametna, samostalna i uporna”, hvali Marija svog jedinog đaka.”Već je naučila da čita i piše, dobro se snalazi i sa matematikom, a od ruke joj idu i ostali predmeti. Za sada su u sveskama sve same petice”.
Marija kaže da je rad sa jednim učenikom gotovo idealan jer se radi indivudalna nastava. Svu svoju pažnju ona poklanja Anastasiji i prati njen rad iz dana u dan.
“Nastava sa jednim učenikom je pomalo neobična, ali je lepa. Sve je u našem radu drugačije, ona je sama u učionici, ja provodim vreme za sa njom dok traje nastava ali i za vreme odmora. Sa Anastasijom pišemo pesme, priče, crtamo, sviramo, pevamo. To više i ne doživljavam kao posao i radim sa uživanjem”, kaže Marija Mitić.
U učionici sa jednom katedrom i jednom đačkom klupom je bela tabla. Anastasija sigurnom rukom ispisuje naslov lekcije koja je po rasporedu iz predmeta priroda i društvo. Nema nikoga da joj dobacuje niti da prepiše naslov sa table. On je samo za nju i njenu učiteljici. Njih dve će same savladati gradivo, obnoviti ga i oceniti. Anastasija ne diže dva prsta kada želi da odgovori na pitanje koje je postavila učiteljica. Ona se ni sa kim ne utrkuje oko odgovra.Tako je do dolaska Anastasijene mame koje će da je povede krivudavim i blatnjavim putem do kuće. Koji minut iza toga spremiće se i učiteljica Marija da krene svom domu. Živi u Nišu i svakog dana putuje do Cerja, po suncu, kiši, vetru, snegu.
“Imam samo dva autobusa, odnosno polaska. Prvi je izjutra kojim dolazim na posao, a drugi u popodnevnim satima kada se vraćam kući. Nije dug put, brzo se stigne, a nije mi ni teško”, kaže Marija. “Volim da radim sa decom pa sam zato i izabrala ovaj poziv”.
Direktor škole “Stevan Sunđelić” u Kamenici Dragan Đorđević kaže da je u školi u Cerju bilo nekada i više dece.
“To je škola do četvrtog razreda, a od petog deca nastavu pohađaju u Kamenici. Nekada, osamdesetih do devedesetih godina u selu je bilo i po 15 đaka, ali su to samo vremena kojih se sada sećemo. Mladi odlaze i sa sobom vode i decu. Tako je to”, kaže Đorđević.
Možda je to jedan od razloga zašto je Anastasija jedino dete u školi u Cerju. Poklapa se ova priča i sa pričom meštana. Jednog od njih srećemo nedaleko od škole. Nosi balone za vodu.
“Vode eto nema.A ni put nam nije baš najbolji. Obećali su da će biti bolje zbog Cerjasnke pećine. Sada čekamo, kažu iduće godine kreću radovi”, kaže ovaj meštanin i dodaje da su u selu ostali samo stariji. Mladi odlaze u potrazi za poslom, a ono nekoliko njih što je ostalo su neženje.
“Neće devojke da žive ovde i da rade poljoprivredu”.
A do Cerja od Niša ima samo nekih petnaestak kilometara. Toliko deli i ovu školu sa jednim đakom od škola u gradu u kojima je, takođe, sve manje učenika, ali ih u odeljenju ima do trideset. Da li bi graja i vriska vršnjaka u nekom trenutku zasmetala maloj Anastasiji teško je reći. Sudeći po njenom osmehu i razdraganom preskakanju vijače ona je srećna i u svojoj maloj učionici koju deli sa učiteljicom Marijom. I ona je mlada, ali nije odustala od svog poziva i nije pobegla od škole u kojoj se zimi čuje pucketanje peći na drva.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
