Marković: U dvorištu Brankušijeve rodne kuće 

Da li je to bio utisak blistave prošlosti te varošice zanatlija, ili samo radost što sam, eto, došao u rodno mesto mog omiljenog Brankušija, ili prosto divljenje što ću još jednom videti kuću u kojoj se on rodio i, do odlaska na školovanje u Krajovi, živeo.

U lepo uređenom dvorištu Brankušijeve rodne kuće dočekala me je ljubazna „domaćica”. Obilazimo kuću i pažljivo gledamo svaki predmet i svaki detalj na njemu. Ja sve ovo dobro poznajem, video sam to najmanje četrdesetak puta.

Gledam sve to sa istim žarom, i osećam isto lupanje u grudima kakvo sam imao i kada sam prvi put boravio ovde, pre više od četrdeset godina. Kuća je napravljena od tesanih drvenih greda, ima tri prostorije i natkriljeni drveni trem po dužnoj osi.

U svaku od ovih prostorija ulazi se sa trema, čiji je pod od nepečene tule. Soba u sredini je najmanja i najmračnija. Taj prostor je tokom dana služio za okupljanje porodice, za ručavanje, a u njoj se i večeravalo. Sto koji je služio za obedovanje je nizak i okrugao, a takve su i stolice, bez naslona, raspoređene oko stola.

Tu je i ognjište gde se kuvalo. Na verigama je zakačen bakrač u koji se svakoga dana krčkao kačamak.

Kraj samih vrata nalazi se okrečena peć od cigle. Krčazi i emajlirani sudovi su stajali na drvenoj polici pričvršćenoj ekserima za zid. Iza večere, u ovoj prostoriji spavali su Konstantinovi roditelji, Nikolaje i Marija.

Levo od ove prostorije nalazi se najveća odaja. To je neka vrsta gostinske sobe. U njoj se nalazi krevet sa izvezenim jastucima, dok su zidovi obloženi ćilimima sa stilizovanim geometrijskim šarama. Meni se najviše svideo kovčeg za miraz, u kome se čuvala svečana nošnja za praznike, sav u duborezu.

Pored prozora, gde ima najviše svetla, postavljen je razboj za tkanje. Na korak-dva od njega stoji drvena klupa i dve stolice. Pod je pokriven nekom vrstom tapiserije.

U ovoj prostoriji, četiri dana iza Sretenja Gospodnjeg 1876. godine, Marija Brankuši (devojačko Diakonesku, 1851–1919) rodila je Nikolaju Radu Brankušiju (1833–1885), siromašnom zemljoradniku iz Hobice, sina Konstantina. Hroničari su zapisali da je ta zima bila izuzetno hladna i sa puno snega. To nikako ne treba da čudi, jer se na samo četiri kilometra odavde uzdiže visoko, do neba, veličanstven planinski masiv. To su Južni Karpati, večito carstvo leda, snega, medveda i gladnih vukova. Ovog avgustovskog dana, Karpati zavijeni maglom, bili su obojeni bledoljubičastom bojom.

Desno od dnevne sobe je tzv. „dečja soba”, manja od gostinske, i nešto mračnija jer ima samo jedan prozor, okrenut ka istoku. U njoj je spavao Konstantin sa braćom Janom, Vasileom, Grigoriom, Georgiem, Dimitriem i sestrom Frazinom. Braća su spavala na podu, na slamarici, a sestra u krevetu.

Danas se u sobi nalazi krevet, drvena klupa, dve stolice bez naslona, drveni sanduk u kojem su dleta različite veličine i nekoliko čekića različite težine, a na zidu, do prozora, drveni čiviluk i drvena kofa za vodu, vezana konopcem za drveni klin. Levo od vrata je poličica od čamovine boje meda. Na nju sam položio moje knjige Trag genija – Konstantin Brankuši i Konstantin Brankuši i njegova duhovna familija.

U hladu stare kruške, na korak-dva od bunara, sedimo na panjevima, pijemo kafu, i pričamo. U jednom trenutku domaćica ustaje, i kaže mi da će očas skoknuti do svoje kuće. Vratila se za tren oka, noseći u rukama jednu belu, pletenu korpu od vrbovog pruća. Iz nje je izvadila činiju punu voća, dve flaše vina i tanjir sa sirom. Kad je ponovo sela za sto, u dvorište su ušle četiri žene i dva muškarca. Sve ih poznajem. Jedan od njih, krupni brkajlija, ispregao je konja nedaleko od kuće, i pustio ga da pase.

Dobro natovarena kola koja je teglio do toga časa i avgustovska vrelina ispili su konju svu snagu, i on nije imao želju da grize travu, jedva je stajao na svojim osušenim nogama i pušio se u hladu jednog kestena.

Brkajlija seda za sto, kašljuca, smeje se, onako krezub, uzima flašu i sipa vino u staklene čaše sa debelim dnom. Potom ustaje, krsti se, nazdravlja, gleda u mene i kaže: „Ti si naš, iako si Srb. Ti voliš Brankuša.”

Svi pijemo vino, crno i gusto. Iza ručka, kad je žega malo splasla, vratio sam se u Trgu Žiu, i otišao u crkvu svetih apostola Petra i Pavla. Sveštenika koga poznajem od ranije, zamolio sam da mi dopusti da fotografišem ikonostas.

„Nije baš po pravilu”, veli, „ali ja volim Srbiju, moja rođak živi u Alibunaru. On je pop.”

A u jednom od najlepših parkova koje su moje oči videle, tamo gde „hortikultura” nije mučila drveće onako kako je to decenijama činila po francuskim parkovima, u gradu Trgu Žiu, učesnici „međunarodnog vajarskog simpozijuma”, u senci stoletnih kestenova, jasenova i hrastova lužnjaka, klešu mermer, dube orahovinu, pevaju i pričaju o Konstantinu Brankušiju.

U isto vreme na Univerzitetu „Konstantin Brankuši” u Krajovi, univerzitetski profesori kroz svoje debele naočare čitaju danima pripremljene referate na temu: „Nacionalno i univerzalno u Brankušijevoj umetnosti”.

Iz dana u dan, red događaja je isti: kad predavač za govornicom završi sa čitanjem referata, skida naočare i poziva prisutne „na razmenu mišljenja”.

Tema je dovoljno široka i dovoljno inspirativna, a broj onih koji iznose zapažanja „na iznetu tezu“ svodi se na nekolicinu njih.

Poslednjih petnaestak godina, u avgustu, idem istom maršrutom: Trgu Žiu – Krajova.

Krajova je industrijski, privredni i duhovni centar pokrajine Oltenije. Ova stara i lepa varoš je najlepša u proleće, kada sva miriše na bagrem. Ali njena okolina ni izdaleka nije više onako poetična kakvom su je videle oči Konstantina Kalafateanua (1911–1987) jednog od najboljih ekspresionista u rumunskoj umetnosti.

Kalafateanuovo platno – Panorama Krajove, delo je kojim se ponosi Regionalni muzej u Krajovi. Ono pomalo miriše na Pariz, na radionicu Andrea Lota, u kojoj je ovaj Rumun jedno vreme učio slikarstvo.
U gradu Trgu Žiu, čovek zaljubljen u lepotu, ne može oči da odvoji od Brankušijevih skulptura.

Od Stola ćutanja, Kapije poljupca i Stuba beskraja, koje zajedno tvore najčarobniji, najpoetičniji i najveličanstveniji skulptorski kompleks koji je ikada ostvaren u ljudskoj istoriji.

Tokom proleća, leta i jeseni, ta varoš najlepša je rumunska bašta i muzej pod kapom nebeskom.

Priredio : Prof. dr Kamenko M. Marković 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.