Kolumna

Tuđa sreća

Tela sam samo da mi rekne oće li se rodi zdravo, će li ima obe ruke i obe noge i svi prsti i sve drugo. Dizala sam teško, secala, vukla… a sanjala sam loš san… i da sam znala da sam zakačila, i tag bi morala, nema kuj drugi, svekar i svekrva pomagu al ne mož ni oni sve da postignu, deca jošte malečka za rabotu… a mora se izrane, mora se uraboti pa tag da se rodi i da uzreje.

Al samo da mi je da znam oće li je saglam, samo d-ima sve na mesto, mirna da budem.
“Neću da sam grešna, izedem te“, vikam voj dokle šapkajeći vadi uglen i spušta ga vodicu, a onija uglen cvrči, cvrči, cvrčiiiii… “neću sam grešna, izedem te, i neću grejovi moji, što sam ga potikala, da plaćaju onija kojem sam život već dala“.
“Će bude žensko“, toj mi samo reče pa si pa nastaji da šapka u onija uglen, dokle mi se odjemput ne udzr o oči: “Žensko će je i će se muči cel život, a ti sas njega a bez njega, će se mučiš jošte poviše. Će ga gledaš, kod oči bez oči, kod dušu bez dušu, sasvem blizu, a sasvema doleko, najdoleko kada je baš preda tebe… ako se rešiš nadokrajke i da ga rodiš. Šćeš, takoj mu je suđeno: tuđa sreća trebe bude, al ko nesreća da im je, a ti da ga čueš, al da ga ne vidiš, da ga rodiš, al da neje tvojo. Na ti, pini od ovuj vodicu pred konak, omi se, slamaricu naprskaj i jutrom kad se probudiš nema da ga ima. Imaš si dečicu da ti se viju uz noge i tvoja da su, ne pravi si belaj bez belaj.“
***
Probudi se, jošte neje počelo svanjuje. Onoj šiše nazem, prazno… čekaj, kvo sam toj rabotila, auuuuu, grešna mi duša… dokle se ne opseti: sinoćke onuj vodicu kroz prozor isipa, mačku nesam ni videla sve dokle ne ripi ko da sam ju poparila sas onu vodicu, ako je studena bila.
I nastavi da secam ko do tag što sam secala. Jutrom, danjom, večerom, kove sas mleko pomuzeno, vodu iz bunar ozdol, onija gornji taman beše presušil, kove sas pomije za praci i svinje, seno od plemnju sam skidala ko granjka da je… ma, nesam se stizala, trčajeći svude da stignem, sve d-urobatim, i kvo je moa rabota i kvo neje.
Кad dojde vreme, dovati krpe kve sam imala, nožice, špore beše nakleden pa zgreja vodicu i oto, tam kude sam i drugu decu rađala. U slamu. Ni kuj videl, ni kuj čul, samo se tike vrneš u kuću sas dete u postilci zamotano, kmeči.
***
“Zar pod sisu da ga nosim, poda srce da mi raste, pa na drugoga da ga dadem? Zar mene grbina da mi puca dokle ga nosim i da mi se odkida dokle ga rađam, pa sas ruke prazne d-ostanem, drugi da ga miluje, ako ga i oće miluje, pri njega da je, a njegovo da neje i cel život za mater da željuje i mater da doziva“, zavijala sam kako nikad neki neje činimiske, kad mi se povrnu sves i vido sve… sve naokol, samo dete mi ga nema.
Molila sam ju i dan i noć, a ona, kako kamen, ženo, samo reče: “Što ti je preko broj, daj na drugoga, adet je. A i naši su, nesu neki tuđi i neće ti je doleko. Preko plot ga ima vidiš, kad god ti je muka pod grudi. A njim, njim im ima ugodiš, Gospod će ti blagodari, kam li pa neće oni. Onija moj da se smiri malko, domaćin i tatko da bude, ona mučenica sas dušu da dane ako može, nesam ju rodila, al u srce mi je ulezla odkako je ovuj kapiju prešla. Ne vrljaj se sas kamenje na Boga, ne žali ga nego ga blagosiljaj, i njemu će je boljo pri nje, nego ovdek kude ni je sve na manjak.“
“Majke, neje takoj, ja sam ga pod grudi nosila i žuč sam gutala nosejeći ga, nemam ja decu za vrljanje.“
“Dosta! Ja ti reko kvo sam imala i nece više raspraljam. Svekar ti je kazal da mu se postilci može peru samo u onuj kuću onam. Ovde za posmrče nema mesto, ni ovija ne znamo kako će izranimo. “
***

“Boške, izedem te, nemoj mi ga uznu, ima te poštujem triput kolko sam te poštuvala, na crveno slovo ništa neću pipnem, moreeeee… lebac nema u usta turam mestom da postim, samo da mi ga ostaje uz men, tuđa kitka nikuga neje zakitila kako onaj koju si u tvoju gradinu nabereš.“
Zavijam, zavijam, pa g’ltam slaze… dokle pa ne počnem da zavijam.
“Što li sam ti se zamerila, Boške izedem te, što mi ne dade jemput samo u moje ruke da ga uznem, na moje grudi da ga podojim, ja da ga prepovijem, da vidim da li mu je sve na mesto i na broj?! Кude da se devam, Gospode pomagaj mi kad mi nesi tejal pomogneš dokle sam ti se molila kako ti se nikad nijedna majka neje molila, živo li da ga žalim, nikad ga ne ožalela?!“
***
I ne prežali ga. Sas tija žal si na onija svet ima otidem, svekrva moa mi toj napraji, i svekar, nikad mir duše grešne da im ne najdu pa da ji boli berem jedan dan kako boli mene svaki dan od tija kada su mi ga ispod grudi uzeli pa ga preko plot, u tuđu kuću… ako je i njina, moja nikad neje bila, bez mojo pitanje odneli. A ti, Gospode, što mi ne dade sves samo u tija tren kad je se od majku odvojilo, da ga vidim, da ripnem, u ruke da ga uznem, uz grudi da ga privijem i da viknem: “Ne davam, samo što je se ispilelo, a vam vi došlo drugome merak da prajite, majku bez dete i dete bez majku da ostajite, ima vrljena deca beli svet, što im jedno ne najdete, siroto i ostaveno da crkne u neki grm i u strnjište, nego ste našli mojo dete na drugi da davate, nikad materina ruka da ga pomiluje i materinu dušu da ne oseti… ne davam“.
Gledam ga, izdolek ga takoj gledam, ne davu mi ni da mu pridem, oči da mu vidim kve su mu, a oči sam mu dala, za ruku da ga uvatim, a ruka mu je kako moa, kosicu da mu očešljam, a kosica mu je kako na tatka mučenoga što otide, a neje ni znal da će je tatko jošte emput.
Gledam ga, ovakoj žalna, dokle se obnosim oko ovuj dečicu okolo mene, pomolim se za njino zdravje najnapred, pa tag krenem da redim: “Boškence, izedem te, ću te molim da mi čuvaš i onoj dete preko plot, a naj bi te molila da dadeš na mou jetrvu i na devera mojega, njino dete da si dobiju, ega mi mojo tag vrnu“.
Ubavo mi reče Stojanka Ciganka, u onija uglen dokle je bajala: “Žensko će je i će se muči cel život, a ti sas njega, a bez njega, će se mučiš jošte poviše. Će ga gledaš, kod oči bez oči, kod dušu bez dušu, sasvem blizu, a sasvema doleko, a najdoleko i kad ti je pred oči, na tebe koja si ga rodila, ako se rešiš nadokrajke da ga rodiš. Šće ti, tuđa je toj sreća, al ko nesreća da im je, a ti da ga čuješ, al da ga ne vidiš, da ga rodiš, al da neje tvojo.“
Ubavo mi reče Stojanka, i cel život ima si zavijam, živo ga ima žalejem dokle sam god živa, al… da mi pa onoj šiše sas vodicu dava, ja bi ju mučena pa na mačku svu prosipala.

Iz zbirke “Jošte čekam taj reč da mi rekne“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com