Tomislav Marinković: Priča o mom drugu iz razreda
Znamo se još iz onog doba kada smo bili učenici petog jedan odeljenja škole “Ivo Lola Ribar”, u Babušnici.
Kamenko je, kao i brojni drugi djaci, u školu dolazio biciklom iz svog rodnog Kambelevca, i bio jedan od najkreativnijh učenika u toj generaciji, u kojoj je bilo toliko odličnih i nadarenih učenika. Nastanici su ga hvalili u svakoj prilici. Nije nikakvo čudo što su u tome prednjačili
Duško Ristić, nastavnik srpsko-hrvatskog jezika, Branko Mitić, nastavnik istorije, Cvetanka Kostić, nastavnica geografije, Aleksandar Kostić, nastavnik likovnog vaspitanja, Vlastimirka, nastavnica biologije.
Markovićevi literarni radovi bili su dogadaj za sve nas u odeljenju. Briljantno je analizirao junake pripovedaka i romana koje smo obradjivali, čineći svog nastavnika zadovoljnim. Uživali smo u Markovićevom „Dnevniku“, u kome je on raskošnim jezikom, poetično i nadahnuto opisivao prirodu.
U “Dnevniku”, Marković je razgovarao sa pticama, drvećem, divio se svakoj travki i svakom cvetu, patio nad tužnom sudbinom brestova koji su, kako on kaže umirali, tiho, u njegovom komšiluku, zbog jednog zlog čoveka, koga je Gospod obeležio postavivši mu oveću grubu na ledjima.
Raskošan opis divljih plovki što su klizile tamnozelenom površinom jezerceta u blizini kuće njegovih roditelja, izazivao je oduševljenje djaka. Nekoliko godina kasnije, kada sam pročitao Turgenjeva i njegove čuvene “Lovačke zapise”, slobodan sam da kažem; Markovićevi opisi jutra, trave koja se budi pod prvim zracima sunca, ili igra ptica na jezeru ili u ševaru oko njega, nimalo nisu zaostajali za slavnim ruskim piscem.
Pisao je i poeziju, i to kakvu! Dve njegove pesme objavio je novosadski, Čika-Jovin „Neven“. Bio je član Dramske sekcije škole, koju je vodio Duško Ristić.
Sekciju su uglavnom činili gimnazijalci, kojima je Ristić predavao, ali je Marković dobijao uloge u komadima koji su pripremali i prezentovali publici. Bio je sjajan iz likovnog vaspitanja, i od svih djaka u razredu najbolje je poznavao renesansu u Italiji, Mikelandjela Buonarotija, posebno.
U sedmom razredu Marković je zavoleo dinamičnu epohu baroka, Rembrant je postao njegov svet, njegova velika ljubav koja će vremenom prerasti u najveću.
Imao je debelu, Jansonovu Istoriju umetnosti, koju mu je, kako je govorio poklonio rodjak iz Beograda, iz koje je učio o slikarima i vajarima.
Branko Mitić, nastavnik istorije, bio je ushičen Markovićevim poznavanjem renesanse u Italiji. Dvadesetak godina kasnije sreli smo se u Babušnici i dugo sedeli na terasi kafane “Crni vrh”.
Marković je u to vreme bio magistar istorije umetnosti koji je iza sebe već imao jedan značajan broj objavljenih radova sa područja istorije umetnosti, zbirku pesama, i dve samostalne izložbe slika u Beogradu.
Rekao mi je da je video gotovo sve najznačajnije muzeje i galerije u Evropi, da će uskoro doktorirati istoriju umetnosi, da je zaludjen Rembrantom i Konstantinom Brankušijem, da je u Parizu sedeo na dva koraka udaljen od Pabla Pikasa i da je veoma blizu da ostvari svoje dečačke snove.
Dok smo pričali, Babušnica je bila puna ljudi, bio je ponedeljak, pijačni dan. Pored nas je prošao Miodrag Stavrić, noseći u rukama portret nekog čoveka, načinjen ugljenom na kartonu.
Marković je kazao da Stavrića, u to vreme profesora umetnosti u babušničkoj gimnaziji jako ceni, i da ima veliku želju da Babušnica postane centar kulture lužničkog kraja.
Babušnica treba da ima reprezentativnu Galeriju slika lokalnih umetnika i da bude organizator likovnih manifestacija koje bi uživale veliki ugled u Srbiji. Ne bih žalio, kazao je Marković, trud da to sa ljudima iz Babušnice, jednoga dana, ako oni to žele i ostvarimo. Ne odlučujem o tome ja, to je u nadležnosti drugih ljudi, pre svega političara, koji imaju veliku moć.
Kad smo se sreli nakon rata na Kosovu i Metohiji, u kojem je Marković 1999. godine učestvovao, kazao mi je da je jako, jako umoran, da je preživeo brojne, teške situacije ali da će nastaviti da radi u Kosovskoj Mitrovici, na Filozofskom fakultetu na Katedri za istoriju umetnosti.
Predavaću, rekao je, “Opštu istoriju umetnosti Novog veka”, to je srce evropske umetnosti. Nastavni plan mi omogućava da govorim o svim svojim velikim, mrtvim, ljubavima. Istorija umetnosti je moj san, moj svet i moj život. Taj svet čine oni zbog kojih sam godinama tumarao da bi video njihova dela.
Tamo su: Mikelandjelo Buonaroti, Večelio Ticijan, Tintoreto, Veroneze, Rembrant, Rubens, Velaskez, Žan Antoan Vato, Žak Luj David, Engr, Delakroa, Kurbe, Šarden i gomila drugih velikih slikara i skulptora.
Zamisli, kazao je, čoveka koji je završio Umetničku školu, studirao na Filozofskom fakultetu istoriju umetnosti, položio stručni i specijalistički ispit iz istorije umetnosti, magistrirao istoriju umetnosti, doktorirao istoriju umetnosti i postao Univerzitetski profesor koji predaje umetnost jednog nadljudskog genija kakav je Rembrant.
Može li se više od toga u jednom ljudskom životu?. Blistava karijera, nema šta, kazao sam. Nadimak “Rembrant,” koji smo ti nadenuli u osmom razredu, zaslužio si.
Nadimak si dobio ne zato što si bio odličan crtač i bolji slikar od svih nas u odeljenju, već zato što si neverovatno mnogo znao o tom Holandjaninu koji je bio čitav tvoj svet, mada ti Duško Ristić nije oprostio što ga nisi poslušao i studirao književnost.
Prirodno je, kad je neko toliko posvećen nečemu da mora i da uspe u tome. Ti si sebe izgradjivao, dizao u visinu, onako kako su gotički majstori dizali katedrale, koristeći znanje i umešnost.
Godine 2023. u prostorijama Osnovne škole “Duško Radović” u Nišu, sedeo sam zajedno sa velikim brojem ljudi koji su došli da čuju jednog od najvećih poznavalaca Rembranta van Rajna na svetu, došli su da prisustvuju predavanju prof. dr Kamenka M. Markovića koji je tim predavanjem obeležio 55 godina bavljenja Rembrantovim radom i životom.
Sličnih primera nema na svetu! Kapa dole, profesore! Marković je to veče svojim znanjem, umećem i elokvencijom trajno utisnuo ime ovog holandskog genija u srca svih prisutnih.
Više od dva sata je govorio o Rembrantu sa toliko strasti, vatre i ljubavi da je to izgledalo gotovo nestvarno. Na kraju predavanja, koje je bilo nekoliko puta prekidano frenetičnim aplauzom prisutnih Marković je rekao:
“Ako vam se moje predavanje dopalo, molim vas, ostavite nešto sitnine da kupimo macama hranu. Znate, Dragana, moja komšinica i ja već čitavu deceniju čuvamo, lečimo i brinemo o životinjama, o macama. Nas dvoje smo u parkiću, koji sam lično načinio pre više od tri decenije, i koji uredno odžavam, smestili kućice za ova plemenita bića i stvorili “oazu radosti” za sve ljude dobra srca, decu pre svega. Taj parkić, komšije ali i mnogi drugi u naselju, odavno nazivaju “Kamenkovo ćoše”. Od nikoga ne tražimo ništa, reč je o čistoj ljubavi prema životinjama, ali s vremena na vreme ja zatražim od prisutnih na nekom mom predavanju da pomognu, koliko mogu. Oprostite mi, molim vas, na tome”.
Aplauz se prolomio učionicom a, ljudi su krenuli da ostavljaju novčane priloge i kesice “Viskasa” koje su namenili macama iz Duvaništa.(Naselje u Nišu).
Profesor Marković je te večeri ličio na jednu užarenu kuglu koja je emitovala čudesnu, neobjašnjivu energiju koja nas je sve nosila od jednog do drugog Rembrantovog dela, od jednog do drugog uzbudljivog dogadjaja, kojih je bilo puno u životu slavnog umetnika.
Marković nas je magijom reči zasenio, opčinio, otrovao. Izlazeći iz učionice, ponavljali smo, kao u trasnu, Rembrantovo ime. Iako je mrak već bio pao, pridružio sam se jednoj gospodji i njenoj kćeri u nameri da zajedno sa Kamenkom i Draganom vidimo “oazu radosti”.
Usput, gospodja se obratila profesoru Markoviću rečima:
“Studirala sam italijanski jezik u Italiji, živela tamo i često odlazila poslom u Holandiju. Videla sam mnogo puta Rembrantova dela ali sam uvek imala utisak da je mračan, težak.Kad sam čula za vaše predavanje o Rembrantu, kolegenice sa kojima sam radila u školi, rekle smu mi da to nikako nesmem da prpusitim. Ja i kćerka smo došle da vas slušamo.Večeras, vi ste bili veličanstvenii uspeli ste da promenite kod mene ugao gledanja na Rembrantovo stvaralaštvo, mnogima to nije pošlo za rukom. Dugujem vam neizmernu zahvalnost što ću od sada bolje raumeti tog genijalnog čudaka”.
Nakon obilaska “oaze radosti”, Dragana je nastavila razgovor sa gospodjom u obližnjem parku, a Marković je otišao do svog stana i brzo se vratio noseći u rukama 637 strana debelu knjigu “Od Karavadja do Brankušija”.
“Ovo je za tebe”, kazao je, školski drug je vrednost koja nema cenu”.
Iskoristio sam trenutak da ga upitam da li još uvek veruje da Babušnica može da postane centar kulture tog dela Srbije i, da li je još uvek voljan da pomogne da ona to i postane. Odgovorio je: Da, spreman sam da pomognem, ako to od mene neko bude tražio.
Bio je to moj poslednji susret sa jednim velikim čovekom, uglednim naučnikom, poznatim i van granica zemlje u kojoj živimo, piscem 46 knjiga, od kojih 30 sa područja istorije umetnosti, pesnikom, slikarem, likovnim kritičarom, organizatorom kulturnih sadržaja i humanistom prof. dr Kamenkom M. Markovićem, mojim drugom iz razreda.
Priredio: Tomislav Marinković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Beskrajno darovit čovek
Iz Lužnice iz koje je otišlo na hiljade ljudi trbuhom za krugom, Kamenko Marković je jedinstvena i neponovljiva priroda. Bio je sjajan djak odličan student koji je izrastao usavršavanjem u Holandijii i Francuskoj u jednog genijalnog istoričara umetnosti. Na svom primeru ću vam to pokazati. Upisala sam bila istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici ali sam se posle mesec- dva razočarala onim što sam na predavanjima čula. Odlučila sam da napustim studije i dok sam čekala službenika da podignem dokumenta, jedna studentkinja iz Kraljeva koja je bila student treće godine , pozvala me je da prisustvujem predavanju profesora Kamenka Markovića koji je toga dana govorio o Rembrantu. Kada sam odslušala profesorovo predavanje, odustala sam od napuštanja fakulteta, završila sam istoriju umetnosti i diplomirala na Rembrantu kod profesora Markovića. Prof. Marković je čarobnjak istorije umetnosti, jedinstven i neponovljih. Bolji od svih koje sam slušala.
Jedan od retkih preostalih erudita i humanih ljudi u ovom nazovi-gradu, a pogotovu u Duvanistu. Opet ga proganjaju zbog njegove humanosti prema mackama, na zalost…… komsiluk u kome zivi je teska seljana. Ne znam samo kako izdrzava okruzen tolikim primitivizmom i sebicnoscu koja postoji u njegovom direktnom okruzenju….. 🙁
DIVNA PRICA Iz LUZNICKOG OKRUGA
Procitao sam pricu sa zadovoljstvom jer potice iz meni dragog kraja. Ona ne slavi samo glavnog junaka, vec pominje i neka imena ljudi od kojih verovatno niko vise nije ziv. To su nastavnici koji su nama djacima bili veliki uzori, vaspitaci i autoriteti za razliku od vremena danasnjeg. Divna prica o jednom divnom vremenu kada smo bili gladni svega, hleba ponajmanje, mada je bilo i takvih djaka kojima je on nedostajao. Ta generacija kojoj pripada glavni junak dala je mnogo ucenih ljudi nastavnika svih profila i nekoliko profesora i in\enjera Hvala na ustupljenom prostoru i hvala ya pri;u!
KAKAV ČOVEK
Čovek ovakve blistave biografije ne treba da se nudi, njega treba OBERUČKE prihvatiti i pružiti mu sve uslove ako može da pokrene nešto pozitivno u Babušnici.Iz teksta se vidi da je to čovek obrazovan, stručan i neobično darovit i on bi mogao da pokrene nešto vredno .
KAMBELEVAC, rodno mesto Kamenka Markovića ima puno razloga da bude ponosno što je iznedrilo jednog ovakvog čoveka.
Kakva biografija glavnog junaka koga je divno nasliao gospodin Crnomarković..
NEZABORAVNE I NEPREBOLNE REČI O ZAVIČAJU
Profesor KAMENKO M. Marković je u svim svojim tekstovima koji se tiču Kambelevca , pisao sa toliko ljubavi što pokazuje koliko voli svoje rodno mesto i sredinu iz koje je potekao. Ostale su mi u nezaboravnoj uspomeni njegove rečenice rečenice:“ MOJE JE RODNO MESTO KAMBELEVAC. U TOM RODNOM MESTU PROVEO SAM 15 CODINA, SVE DO ODLASKA U BEOGRAD NA ŠKOLOVANJE. MOJ ŽIVOT JE IMAO BURAN TOK ALI SAM STALNO RAZMIŠLJAO O TOJ ŽUDNJI DA SE VRATIM TAMO GE SAM BIO SRETAN. A, SREĆE NEMA VAN ONOG MESTA, GDE SMO PROVELI DETINJSTVO I GDE SMO SE RODILI“.
Dvadeset godina sam radio zajedno sa Kamenkom Markovicem. Stalno je govorio da ima zelju da napise knjigu o Kambelevcu, svom radnom mestu. Vleo bih da jednoga dana, kao je, da u mom zavicaju organizujem slikarsku koloniju Kambelevacki vrbaci i da pomognem da Babusnica ima reprezentativnu galeriju slika u kojoj bi bila dela lokalnih slikara ali i dela uglednih slikara iz Srbije. A to bi trebalo da prati jedan reprezentativan katalog sa stiloskom analizom svakog autora.
Od profesora sam naučio osnovne pojmove o slikanju,. Zahvaljujući njemu postao sam slikar. On ima načina da ljude uveri da mogu da postignu ono što žele, samo je potrebno da to stvarno žele. Nenametljivo, ne koristeći autoritet, profesor je od mene tražio da puno radim i da rezultat neće izostati , i nije izpostao. Jednom zgodom mi je kazao:“Kada kažem da uradiš pet radova, to znači da trebaš da uradiš 15″. Korekcijom radova, profesor nije „ubijao“ autora, činio je to tako prefinjeno da smo obojica bili zadovoljni. Iz druženja sa profesorom Kamenkom Markovićem nosim najlepša sećanja. I još nešto niko nikada, verovatno, neće vo9leti istoriju umetnosti kao on. Ona je njegov život, Rembrant je njegovo srce. Takvog čoveka morate da poštujete i cenite.
Dok čita ovu priču, čitalac je u prilici da stvori sliku jednog dinamičnog, uzbudljivog i dramatičnog života glavnog junaka.To je priča o uspehu koji je postigao čovek rodjen u selu,čiji je dar i talenat bio vidljiv još u osmogodišnjoj školi. Ovo je priča o čoveku koji je video i doživeo sve ono što je tražio kroz istoriju umetnosti. OPčinjen Rembrantom, postao je jedan od najvećih „rembrantologa“ na svetu o kome je možda najviše i napisao. Voleo je Konstantina Brankušija i 55 godina istraživao njegov život. Napisao je o njemu i njegovom stvaralaštvu više od bilo koga na svetu. Zaključujem da je ovaj neobično daroviti čovek od svoje biografije napravio filmsku priču, onako kako je skoro 30 godina pisao knjigu o Brankušiju i za koju je jednom prilikom kazao da je to „scenario „za film o genijalnom skulptoru. Divno je što možemo da čitamo o ljudima ovakve priče iz vremena kada se samo radom, znanjem i talentom moglo do rezultata. Danas se to postiže NOVCEM. O vremena o običaji, kazali su stari Rimljani.
Topla i ljudska priča koja slavi talenat i znanje.
Svetski čovek
SJAJNO JE što se ova priča pojavila ovih dana jer kako mi pre neki dan teče profesor on želi da predavanjem obeleži 55 gdina bavljenja KOnstantinom Brankušijem, samo je pitanje gde će to uraditi. Reče, da bi voleo da to bude u Babušnici, u zavičaju, koji on, veliki čovek, beskrajno voli, voli prostor gde su koreni njegovog detinjstva. Priča je odlična, jer o prof. dr Kamenku M. Markoviću pisao je jedan akademik, nekoliko profesora univerziteta i veliki broj kritičara . O novinarima i da ne govorim! Ja sam jedan iz tog odeljenja u Babušnici,i sve me ovo raduje, Marković je dotakao vrhove onoga o čemu je sanjao. Jednom prilikom mi je rekao da je bio u jednoj od kuća Alena Delona u Francuskoj, zbog Rembrantovih slika koje je glumac imao, da je svojevremeno razgovarao sa Johanom Krojfom ,koga je dok je boravio u Holandiji , često sretao. da je video veliki broj poznatih ljudi iz sveta umetnosti, sporta, kulture. Beskrajno je voleo, kazao je KOnstaantina Kalafateanua, rumunskog slikara, jednog od najboljih ekspresionista uopšte. Prijateljstvo sa njim činilo ga je sretnim, kao i prijateljstvo sa rumunskim piscem Romulusom Kožokaruom.
Ako to nije ljubav, šta je onda
Kamenko Marković kada piše o svom rodnom mestu on ga naziva „moj mili Kambelevac“. Pričom „KAMBELEVAC- TAMO GDE SRCE UDARA JAČE, i knjigama „KAMBELEVAC, NEISPRIČANA PRIČA“ i „KAMBELEVAČKI VRBACI!“, profesor Marković je iskazao svoju veliku ljubav prema svom rodnom mestu i učinio ga poznatim širem broju ljudi. I sama Markovićeva blistava biografija uvek započinje rečima „moje rodno mesto je Kambelevac“. Kambelevac će uvek za njega biti kako jednom reče “ komad tople zemlje, tople kao majčino srce“.
Kao njegov drug od detinjstva znam,jer mi je pričao, da će u njegovom životu samo istorijua umetnosti i Kambelevac imati najveću vrednost. I da će jednoga dana ako Bog da, govorio je, zatvoriti krug života u svom zavičaju.
Ja sam neko ko je u petom razredu sedeo u istoj klupi sa Kamenkom Markovićem na najvećem broju predmeta. Koncentrisan, uvek pun znanja ,Marković je otskakao od ostalih učenika. Stalno je čitao knjige i kupovao novine. Posedovao je neverovatnu moć zapažanja i imao odličnu memoriju. Kada je on odgovarao bilo je milina slušati ga. Kako je samo analizirao glavne junake pripovedaka iz lektire to je bilofantastično. Brojni njegovi likovni radovi bili su izlagani u školi. Rečju: sjajan djak Jednomprilikom mi je rekao da je pročitao gotovo sve ono što je predvidjeno za šesti, sedmi i osmi razred i da će to ponovo čitati, ako treba. Imao jke neverovatnu memoriju, kada jednom nešto čuje zauvek je upamćeno.
kAMENKO mARKOVI’C JE JEDNA UNIVERYALNA I SVESTRANA UMETNICKA LICNOST PISAC, PESNIK, SLIKAR, TEORETICAR I JEDAN OD NAJBOLJIH ZNALACA EVROPSKE UMETNOSII OD RENESANSE DO KRAJA xx VEKA U sRBIJI. pREDAVAO MI JE NA OSNOVNIM I MASTER STUDIJAMA, GENIJALAN PROFESOR I SJAJAN COVEK KOJI IMA SNOVE, KARAKTER I DOSTOJANSTVO. tO SE U sRBIJI NE CENI, OBDE JE VA\NO DA SI POLTRON, UVLAKAC, GNJIFA. zARO JE PLATIO VISOKU CENU NA PROJNIM POLJIMA ALI MI NJEGOVI STUDENTI GA OBO\AVAMO.
Pesma koja se nezaboravlja
Bili ste duša i srce Katedre na kojoj sam studirala. Bili ste onaj koji je učinio godine mog studiranja nezaboravnim. Govorili ste o slikarima i skulptorima tako živo, poetično i strasno da nam se činilo da oni stvaraju tu, ispred nas i mislim da niko nije voleo niti će voleti taj svet umrlih ljudi onoliko koliko ste ih vi voleli. Vi8 ste nešto što se retko sreće, dragulj medju profesorima. Naedam se da ste dobro ,vaše su knjige meni su stalno u rukama, vi ste stalna prisutnost u mom živoru.Vi ste pesma koja odzvanja u mojim grudima.
LEGENDA KAMBELEVCA
Fragment biografije jednog velikog čoveka kome sam se još kao dete divio u njegovom i mom Kambelevcu. ON je kao srenjoškolac režirao u selu „Gospodju ministarku“, čitao poeziju na skupovima, sjajno igrao fudbal i njegov nadimak je „brazilac“.
LUŽNIČANIN , veliki čovek po vm osnvaa koji voli svoj zavičaj i rado o njemu piše.
NEKA OSTANE ZABELEŽENO
Javio sam se kao neko ko je vatreni poštovalac dela prof. dr Kamenka M. Markovića, jer sam, istina, od jednog našeg zajedničkog poznanika čuo kako je profesor , navodno , rekao da će svoj poslednji tekst napisati povodom Rembrantove smrti, 4. oktobra i da više neće pisati. To je njegov revolt , pre svega zbog nerazumevanja nekih ljudi u sistemu od kojih je tražio da se u njegovom zavičaju pokrene akcija obnavljanja hramova koji su u lošem stanju, i o kojima je on mnogo puta pisao ali nije naišao na razumevanje. Videćemo…? Ono što ja mogu da uradim je da prosto, saopštim ponešto iz obimne, bogate i sadržajne Markovićeve biografije ( Podatke koristim iz objaljenih Markovićevih knjiga). Objavio je 46 knjiga, od toga 3o sa područja istorije umetnosti, 6 zbirki pesama i ostalo su knjitge – eseji,. Napisao je za novine više od 1000 tekstova. Na portalima je objuavio više od 300 radova. Što se tiče naučnih radova oni čine posebnu celinu i o njoj neću ništa pisati .Proveo je 55 godina izučavajući život Rembranta van Rajna i slovi kao jedan od najboljih znalaca na svetu. Toliko je godina proveo baveći se Konstantinom Brankušijem i jedan je od njegovih najboljih poznavalaca na svetu. Imao je više od 2o samostalnih izložbi i učestvovao je na brojnim grupnim kod nas i u svetu. Nagradivan je više puta,. U KOJOJ to zemlji sveta čovek ovakve blistave biografije i karijere nebi bio uvažavan i poštovan? Akcija kojom bi se obnovio jedan broj crkava u njegovom zavičaju i notirali arheološki nalazi iz vremena Rimljana ne izisjuju velika ulaganja a Marković za svoje angažovanje NE TRAŽI NI JEDAN DINAR!
BRAVO PROFESORE, legenda si .Posedujem pet tvojih slika kupljenih pre 28 godina, kao da su ju;e naslikane.