Kolumna

Svi spomenici dr Laze

Sve naše tuge, svaka naša bol, knedla u grlu, reč zaustavljena tom tugom i bolom, svaka naša suza, svaki naš strah, nemir i nesanica… sve ono što nas ovih dana guši, plaši, boli, nagoni na ćutanje ili izvlači iz nac bujice suvišnih reči, tek da se nešto kaže, da se ne ćuti… sve je to od juče počelo da se sliva u jednu veliku zajedničku bol, suzu i tugu. I to će najviše obeležiti naše kolektivno sećanje na sve ove dane koji se nažalost protežu u mesece, koncentracijom čistog bola, obeleženog jednim imenom: dr Laza.

Toliko puta do sada smo dokazali da nas može ujediniti samo ogromna tragedija čije se dimenzije ne mogu izmeriti nikakvim gradometrom, sem onim teškim kamenom koji nam kao neizbrisivi beleg stavlja na dušu. Uglavnom su, te tragedije koje lede krv i ujedinjuju nas u bolu, bar u novije vreme naše istorije, bile kolektivnog karaktera. Stariji će se sigurno setiti doljevačke tragedije i kolektivne sahrane žrtava danskog vozača kamiona, koji je udario u autobus pun porodica koje su se vraćale sa zimovanja na Mavrovu. Kada je niškim ulicama na putu ka Novom groblju tekla bolno duga kolona vojnih kamiona sa članovima ožalošćenih porodica koji su plakali ili to nisu ni mogli, nad fotografijama najmilijih čija su tela ležala u kovčezima iza njih. Pa tragedija u Aleksinačkim rudnicima, voz raznet u atome na grdeličkom mostu i ostala NATO zverstva širom Niša (i čitave Srbije), snimak žene koja klečeći jauče nasred ulice blizu Hitne pomoći, dok njene komšiju izdišu po svojim dvorištima i nečiji pas, raznet, leži kraj nje. Pa onaj autobus Niš-ekpresa, raznet šiptarskim minama zakopanim nasred puta i onaj drugi, prepolovljen na pruzi kod Donjeg Međurova… i ima toga još, dovoljno da popuni čak i beskrajno belilo internet stranica.

Ali je činjenica, a hroničari će verovatno to zabeležiti kao poseban fenomen, da nas je prvi put kao sugrađane (a sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, u štampanim medijima i na portalima, i građane čitave zemlje) ovoliko žestoko kolektivno zabolela samo jedna smrt. I to u vreme kada je umiranje svakodnevni statistički podatak koji nam pokazuje razmere pošasti nadvijene nad svima nama. I u vreme kada se delimo oko teorija zavere, opravdanosti uvođenja policijskog časa i svih onih poteza koje čine vlast i oni koji bi da vlast budu, dok oko nas kosi smrt.

„Umro dr Laza“ – bile su dovoljne samo te tri reči pa da nastane muk. Bez ijednog pitanja, da zaplače i najtvrđe srce. Da ga se sete po dobru svi oni koje je dobrim zadužio i svi ostali, koju su samo slušali priče prerasle u legende o njemu, ratnom i mirnodopskom hirurgu. Lekaru bez granica, ali u onom neiskvarenom značenju ovog pojma, koji podrazumeva da nije poznavao noć i dan, umor, sopstvenu bol, veru i naciju, kada je spašavanje života u pitanju, iako je neizmerno voleo svoj, srpski narod i najviše bolovao njegovu bol. Da za njim tuguju oni koji su ga poznavali ili slušali legende o njemu, jednako kao i oni koji su prvi put juče saznali za – dr Lazu.

Na dr Lazu se nikako ne može primeniti ona naša fraza: o pokojnicima sve najlepše, smišljena jedino da bi se bezvredne, mnogo grešne ljudske duše posthumno zaštitile od ružne reči, iako su je zaslužile. Jer, dr Laza je sam sebi sagradio spomenik za života, spašavajući ljudske živote i čineći nemoguće, na ratištima jednako kao i u svakodnevnom obavljanju svog, časnog li naziva kada je on u pitanju, lekarskog posla. I jer je svako svedočenje o njemu, a eno ih nižu se od juče na hiljade ispod njegovih slika, beskrajno čisto. I jedinstvenost svake napisane i izrečene reči o njemu mogla bi se opet svesti pod nekakav zajednički imenitelj čija je suština bezgranična čovečnost. Ona, koja ume da se pogubi, i to srazmerno opasnosti nadvijene nad onim ko bi da bude i čovek, ali i da se skloni, nađe izgovor, okrene leđa. Da ne vidi. Oprostite mi što pominjanjem takvih prljam ovaj tekst posvećen – Čoveku.

Uz neizmernu tugu koju nam je donela dr Lazina smrt, jedinstvena u moru drugih smrti koje brojimo ovih dana i koje takođe nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, nižu se predlozi: spomenik u centru Niša, ulica, trg, klinika… da nose njegovo ime. I biće nešto od toga, od tih spomenika čoveštvu, ne smemo ni sumnjati da neće. Ali je, ipak, od svega toga što će mu zahvalni sugrađani sagraditi, daleko više i veće ono što je dr Laza, sam sebi, a svom potomstvu na ponos, sagradio za života. I ne znajući koliko je naše kolektivno sećanje i pominjanje njega po dobru veličanstven spomenik, za obične smrtnike nedostižan.

 

Ključne reči

Povezane vesti

Jedan komnetar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button
Close