Strastvena ljubav prema Dučiću: Priča o Kamenku Markoviću
Kamenko Marković je moj drug iz petog jedan odeljenja škole „Ivo Lola Ribar“ u Babušnici.Bio je najbolji „pisac“ u razredu, najbolji tumač književnih dela i neko ko je strasno voleo Jovana Dučića.
Posle završenog osmog razreda on je otišao na dalje školovanje u Beograd, ja sam ostao u Babušnici i nastavio školovanje kao djak gimnazije.
Ponovo smo se sreli u jesen, 1979. u Beogradu, u hodniku Filozofskog fakulteta.
Kamenko je tada bio na post-diplomskim studijama ,a ja sam privodio kraju studije na katedri za pedagogu.( Radio sam i vanredno studirao).
Otišli smo do restorana „Zagreb“ da ručamo i da se ispričamo. Marković mi je tada kazao da je pripremio oko tridesetak slika i da će za nekoliko dana imati svoju prvu samostalnu izložbu. Divno, kazao sam. Znam kakav si bio slikar u školi.
Ponovo smo se sreli u Nišu, polovinom decembra 1986. Sedeli smo u „Kalči“, pili pivo i pričali. Ja sam pričao više o ženi i deci( profesionalna deformacija) a Kamenko, onakav kakvog ga pamtim iz susreta u Beogradu, duge, razbarušene kose, blagoglagoljiv, sav zanesen svetom davno umrlih ljudi koje je on pričama „oživljavao“.
Govorio je o Rembrantu, sa toliko žara i sa toliko strasti, da mi je bilo žao što sam tako malo podataka znao o tom čudesnom slikarskom geniju, govorio je i o radostima koje mu je bavljenje istorijom umetnosti donelo.
Znaš, kazao je, da sam ja u razredu, a možda, i u čitavoj školi najviše voleo Jovana Dučića i, kako sam o njemu govorio našem dragom nastavniku Dušku Ristiću.
Pripremam materijal za knjigu o Dučiću. Odlično, o njemu treba da piše onaj koji ga voli, kazao sam. To će ti doneti i finu zaradu. Ja to ne radim zbog novca. Saslušaj moju priču, molim te, pa zaključi šta Dučić meni znači.
Kada je prošlog petka moja žena otišla u kladovsku bolnicu da se porodi ( živimo u Kladovu). Dermanov, njen lekar, mi je savetovao da toga dana ne idem na posao( radio sam u školi ), već budem u kući, zlu ne trebalo.( Sve je ukazivalo da će porodjaj biti težak).
Pola sata nakon što sam napustio bolnicu, oglasio se telefon u mom stanu. Sa druge strane žice, iz Trebinja, zvao me je Dušan, moj poznanik, da mi saopšti da posedjuje nepublikovanu fotografiju Jovana Dučića.
Znao je koliko volim Dučića, i bio je uveren da ću bez obzira na visoku cenu, kupiti fotografiju. Ako želiš fotografiju, kazao je, moraš da budeš u Trebinju koliko danas ili sutra, preksutra, brodom odlazim za Ameriku.
Hitam u banku, kupuijem devize, sedam u hidrogliser koji me odvozi do Beograda. Potom letim avionom do Dubrovnika. U avionu upoznajem Dragana, trgovačkog putnika iz Trebinja. Ostavio sam automobil na aerodromu, kazao je Dragam, vozim te odmah u Trebinje, i čekaću te da obaviš posao, kako bi te vratio na aerodrom, uhvatićeš zadnji let za Beograd.
Tako je i bilo. U toku noći, autobusom sam stigao u Kladovo. Jutrom sam bio u bolnici. Gde ste profesore, pitao me je doktor, kada me je ugledao. Juče sam vas dva puta zvao. Moramo da uradimo carski rez, nadam se najboljem. Ćutao sam. Nekoliko sati potom, telefon se ponovo oglasio u mom stanu. Podigao sam slušalicu. Doktor Dermanov me je obavestio da sam dobio sina. Nazvao sam ga po onome zbog čije sam fotografije putovao u Trebinje.
Priča kao iz nekog romana, valjalo bi da bude zabeležena.
Priredio : Ljubiša Mitić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Mnogo je voleo Dučića
Profesor Marković mi je predavao likovnu kulturu u srednjoj školi. Bio je najbolji od svih profesora. Predavanja su mu bila poetična, nadahnuta i jasna, a pre svakog predavanja on je recitovao po neki stih Jovana Dučića a predavanje završavao stihovima Miloša Crnjanskog. Mi, djaci smo jasno osećali koliko on voli Dučića, stalno je ponešto pričao iz života pesnika, bilo je divno slušati ga. O Jovanu Dučiću sam više saznala od profesora Kamenka nego od profesora profesora sršpsdkog jezika.Srednju školu pamtiću po ovim detaljima koje sam navela.
Čovek opsednut i očaran poezijom i umetnošću
Profesor Marković je predavao u kladovskoj gimnaziji likovnu kulturu. Njegova predavanja su bila praznik duše. Počinjao je nekim stihom Dučića a, završavao nekim stihom Crnjanskog. Nikada u svom životu nisam čula da neko tako voli ove pesnike. Dok je govorio njihove stihove činilo mi se da toliko uživa i da mu je to bilo dovoljno da bude srećan. Neću da govorim šta su Rembrant i Mikelndjelo njemu značili. Taj čovek je sa toliko strasti, zanosa i ljubavi govorio o tim mrtvim, velikim ljudima da smo mi djaci osećali potrebu da što više naučimo o njima. Uživao je u djačkim odgovorima i bio srećan.
DUČIĆU U ČAST
Godine 1996. ja sam bio učenik drugog razreda Prehrambeno- hemijske škole „Ratko Pavlović“ u Nišu u kojoj je likovnu umetnost predavao profesor Kamenko Marković. Mi smo na časovima likovne umetnosti radili portrete Dučića, Magdalene Živanović, velike Dučićeve ljubavi, Alekse Šantića, Miloša Crnjanskog, Slobodana Jovanovića, Ataanasija Šole, Momčila Nastasijevića. ( Pošto o njima nismo ništa znali, profesor Marković nam je o svima njima ispričao dovoljno da bismo ih upoznali.). Od tih radova je bila načinjena izložba u školi sa štampanim katalogom koji je priredio Kamenko Marković u kojem su bili najbolji radovi učenika. Tu je bio i tekst pod nazivom „O jednom neobičnom dogadjaju“, koji je napisao Milan Prodanović, profesor srpsko- hrvatskog jezika i književnosti. U tom poetično napisanom tekstu, profesor Prodanović je opisao kolače i druge djakonije koje je Kamenko Marković doneo od kuće , kako bi proslavu učinio boljom, ali je profesor Prodanović dodao i epitaf , koji bi trebalo da bude jednoga dana ispisan na spomeniku pod kojim bi profesor Kamenko Marković počivao a, on glasi „OVA DUŠA GORI DA PROZBORI O VOLJENOM BIĆU JOVANU DUČIĆU“. Profesor Marković je sa mnogo više strasti i ljubavi, u pauzama, na časovima govorio o Jovanu Dičiću od profesora koji je o pesniku govorio sledeći školski plan i program. Pamtiću ga po neverovatnoj količini ljubavi koju je imao za Dučića, Rembranta, Velaskeza.
Čovek koji poznaje i voli umetnost
Profesor Marković je čovek izuzetne obdarenosti: pesnik, slikar, pisac, umetnički kritičar, profesor univerziteta ali iznad svega on je osoba očarana svetom umetnosti. On uživa dok govori o literaturi, slikarstvu, arhitekturi ili slikarstvo. Jednom reči: LEGEBDA!
Trag
Ovaj poštovani gospodin ostavio je traga u kulturnom životu ovog grada. Slušala sam nekoliko njegovih predavanja- sjajuna su i čitam njegove tekstove na portalima, ranije sam ih čitala u novinama ili časopisima.
Čovek koji vli umetnost
Ovaj vrsni stvaralac, kao da je na svet došao da sa toliko ljubavi i strasti govori o tolikom broju pesnika, književnika, slikara, skulptora. Nikada nisam čuo nekoga ni osetio kod nekoga da toliko, istinski, voli svet umrlih, velikih ljudi. On im prilazi tako, kao da su živi i kao da će ga čuti šta govori. On nastoji da otkrije suštinu njihovog postojanja. Umetnička dela o kojima govori za profesora Markovića su kao živa stvorenja kojima treba da prilazimo sa velikim poštovanjem i razumevanjem. Njegove rečenice su žive slike, kojima čovek ne može a da se ne divi. On je za mene jedinstven ineponovljiv stvaralac i, plemenit i topao čovek.
U KAKVOM TO SVETU ŽIVIMO?
Skoro trideset godina živim u neposrednoj blizini zgrade u kojoj stanuje Kamenko Marković. MOjoj kćeri je bio profesor i ona o njemu govori kao o izuzetnom čoveku i profesoru koji je bio bolji od svih drugih u školi. Druga ćerka je studirala na novopazarskom fakultetu i Marković je bio njen profesor. Kaže da su ga studenti obožavali. Ja ga godinama posmatram kako čisti prostor oko zgrade. poslednjih godina on i njegova komšinica čuvaju mace , brinu o njima i uredjuju park u koji komšiluk svakoga dana baca kese sa smećem .Moje unuke svakoga dana idu da se igraju sa macama, Marković je srdačan, uljudan, divan čovek. Njegova saradnica mi je pre neki dan kazala kako su strašno uznemireni posetama komunalne policiije. ZAŠTO? Pa ovi ljudi su učinili toliko za decu koja uživaju u druženju sa životinjama, održavaju čistim taj prostor da bi ih trebalo NAGRADITI a ne KAŽNJAVATI. NIgde u svetu se nešto slično nebi moglo da desi. KOmšiluk za KO je profesor Kamenko Marković ali mi smo narod koji tera svoje: ako nekome može da napakosti- srećan je. „Ljudi grade gde stignu sa dozvolom ili bez nje, prodaju van tezgi, proširuju stanove i zauzimaju zajedničke prostorije u zgradi ali tamo se ne interveniše, svako ima „nekog“ svog da to može da zaustavi, ovaj čovek nema, a verujem da ga nebi ni tražio da ga neko štiti. Ovaj HUMANISTA, ne čini ništa loše, NAPROTIV!
tera svoje: ako može nekome da naškodi, to
O K.Markoviću kao dr profesoru govore njegovi studenti, naučni radovi, predavanja, tribine…i ne bih o tome. Ja bih o njemu kao humanom čoveku, nekom ko je uredio deo javnog prostora i zbog toga kažnjen – za neuređni javni prostor se niko ne kažnjava!
Užasno zlo je očistiti deo prostora oko zgrade, izbaciti smeće onih što ga s terasa bacaju u „ničije“ dvorište i pretvoriti prostor u uređeni, brižljivo održavani „azil“ za nezbrinute i odbačene mace. Zlo je brinuti o njima, lečiti ih, sterilisati, vakcinisani, hraniti ih, poklanjati im svakodnevno više sati brige, nege i ljubavi… i zato treba tako zlog čoveka i novčano kazniti, upozoravati, pretiti još većim kaznama i što je najgore, rasturiti mu to carstvo maca! Grad godinama nije uspeo da napravi azil za napuštene životinje, a kažnjava čoveka koji o svom trošku i uz povremenu pomoć nekih humanih ljudi brine o životima ovih divnih bića!
Pa, Nišlije, pomozimo profesoru da se ovaj njegov, nazvaću ga, park ljubavi, ne ugasi, da bude primer drugima, deci, da nauče da i životinje imaju dušu i treba brinuti o njima!
Profesore, podrška, i apel vlastima da jure kriminalce, silovatelje, pedofile, prevarante…profesor nije opasnost, naprotiv! On i sada drži čas svima nama, čas humanosti, požrtvovanosti i bezinteresnog davanja! Srećno, profesore!
NADICA
Suznih očiju sam pročitala prethodni komentar. Divno je što postoje ljudi poput pomenutog gospodina- jako poznatog u svetu umetnosti , on je „rembrantolog“ svetskog ugleda( tako stoji u mnogim pisanijima o njemu),koji je toliko human i plemenit čovek koji troši svoj novac i svoje vreme kako bi pomogao ovim plemenitim bićima da prežive. On nije uzurpirao ničiju imovinu niti je na njoj sagradio vile ili restorane već je postavio kućice koje se jedva vide izbliza. ( sve ostalo su mnogi drugi uradili i nisu kažnjem)i. Greh je da se nešto ovakvo čini tako poznatom i plemenitom čoveku. Zgrožena sam!
Bojim se da smo postali društvo mrzitelja. Kome smeta i dali je zlo što profesor sa nekoliko komšija brine o tim stvorenjima koja nesavesni ljudi ostavljaju onako majušne i nemoćne. E, sada treba još plate kaznu za takvo zlo sto brinu o macama i sto su im obezbedili kućice. Mrziteljima nije smetalo djubre koje se tu bacalo talozilo. Što komunalna policija ne prijavljuje i kaznjava sve one koji prave deponije gde im padne na pamet. Stvarno sam zgrožena kakav je ovo sistem i za šta se plaćaju kazne.
Neka bude zabeleženo
Dobro je poznato šta je Dučić učinio za Trebinje i kada je u pitanju drveće: slao je u svoje rodno mesto različite vrste sadnica. Platani najlepši u Jugoslaviji nalaze se u Trebinju. A sada se vraćam Uu Niš, u Duvanište. Kamenko Marković, Dragan Malinov i Dragan Mitić zasadili su 6 kanadska javora( sa istočne strane zgrade) na toj strani Kamenko je zasadio još dva oraha a jedan je zasadila Tatjana Stojanović. Parkić koji je bio ruglo i smetlište pre više od 30 godina Kamenko Marković je oivičio rastinjem za svih strana , negovao ga, zalivao, rezao i u njega zasadio i stablo bora. U paj parkić su on i Dragana smestili tri kućice za mace i održavaju i dan. danas posle 10 godina čuvanja mačaka , to je najčistiji park jer ga Kamenko i Dragana održavaju takvim. I sada se tu bacaju kese i ddjubre ali ga ovi ljudi odnose. 3O godina Kamenko čisti taj širi prostor oko zgrade ,čistio ga je i pre nego što su mace došle, a sada osobito, istina od ove godine to radi i Medijana. Kamenko Marković je moj heroj, zadivio me je upornošću i najstojanjem da prostor u kojem živimo učini boljim i čistijim. Naravno, čovek takve erudicije , kreativnosti , znanja i dobrote ne može se svima svidjati. Tu je čuveni srpski inat, napakostiti mu.
Toliko se toga lepog i pozitivnog zna o profesoru Markovicu zahvaljujući njegovim učenicima i studentima koji su imali čast da im je on bio predavač…ali….takođe i ljudi koji žive u njegovoj blizini znaju mnogo toga lepog, pozitivnog, humanog vezano za njegov trud u oplemenjivanju prostora ispred njegove zgrade a koji je bio zapusten i ličio na deponiju pod terasama komšija! I sta se sad desilo? Njegov „park ljubavi“ koji je on sa svojim dobrim komšijama uredio i oplemenio…naselio napuštene mace i o njima savršeno brinuo….odjednom nekome smeta…kaže “ zauzeo prostor“! Nešto što je dobro sad nekome koji i sam nije dobar smeta! Kakvi su to ljudi? Da…jeste…zlo je među ljudima…a ipak postoji neko ko želi da pomiri nemoć i zlo sa dobrim! Profesore….uz Vas smo…daćemo podršku kako god trebalo…peticiju na peticiju! Humanost mora pobediti! Pozdrav dobri čoveče!
KOMENTARI nepogrešivo otkrivaju dušu onoga koga se tiču, zato ih valja čitati.
?
Kada sam pročitao da su dvoje HUMANITARACA iz Niša prof. dr Kamenko Marković i Dragana Stanković ekonomista, kažnjeni što brinu o napuštenim macama ( zauzeli su prostor na javnoj površini) dobro sam se zamislio kakvo je društvo u kojem živimo. Otišao sam tamo i video srećne, dobro uhranjene mace koje žive u parkiću koji je stvorio profesor Marković. svojeručno. Milina. Neka deca su se igrala sa macama. Divota. Sve je besprekorno čisto, uredno i može da služi na čast humanitarcima. Mi tim ljudima i tim životinjama nismo pomagali, prepuštene ulici one će nestati. Nestaće mace, psi, ptice. Oteraćemo kaznama i ove plemenite ljude da se ne bave onim čime su se bavili o svom trošku, ostaće nam samo NJEGOVO VELIČANSTVO automobil koji svakoga dana šalju pre vremena neke od nas na onaj svet.
IZUZETNA POJAVA
DIVNA priča o čoveku koji voli umetnost, umetnike, koji stvara i živi umetnost.
Priča je divna, govori o velikoj i iskrenoj ljubavi jednog uglednog čoveka prema velikom pesniku. To je jedna strana medalje. Druga strana su KOMENTATI. Svi su veoma kreativni na svoj način: ističu vrline ljudi i loše strane sistema u kojem živimo. Akoje svrha komentara da se pročitaju i potom utiču na onoga ili one da se koriguju u ponašanju, ovde je sve odlično uradjeno.Treba isticati dobro i notirati loše sa željom da se ono popravi.