Stevan Sinđelić ili Putem čegarskog bola

Stevan Sinđelić ili Putem čegarskog bola

09:32
641
0
Autor: Predrag Božin
PODELI
Foto: izmogugla-pbozin.com

Šta je ono što krasi Srbiju? Šta je to po čemu se ona pamti? Šta je to čime se Srbija može ponositi, što je čini drugačijom?

Tu su predivni vodopadi, reke, planine, plodna vojvođanska ravnica… Ukras je Srbije svaki od njih… Pa i gradovi, svaki poseban, svaki lep po nečemu svom… Ipak, ponos Srbije je nešto drugo, nešto čega Srbiji nikada nije manjkalo. Junačkog srca nikada i nigde većeg…

Tražeći lepote Pomoravskog kraja, krivudavi put nas je vodio ka Despotovcu. Nismo puno birali, postoji nekoliko mogućnosti stići do Velikog Buka, Resavske pećine, Krupajskog vrela… Sišao sam sa onog najdosadnijeg puta koji može da postoji (auto-put), na pravom mestu. Mogla je to biti i Jagodina, i Ćuprija, ali sasvim slučajno, (ili namerno?!) beše to Svilajnac. I naravno, negde uz put, kada se tome najmanje nadaš, putokaz koji ti zagolica interesovanje za nešto novo, za nešto što uopšte nisi planirao…

„Kuća Stevana Sinđelića“, selo Grabovac. Evo prilike da se obiđe i nešto više nego planirano. Iako smo daleko od njega, ali u istom tom momentu, kroz glavu mi projuriše studentske godine provedene u Nišu… Čegar, Ćele kula, i ime Stevana Sinđelića, koje se u ovom gradu izgovara sa ponosom i dubokim poštovanjem…
Svakako je bilo planirano putovanje za Niš, tako da se poseta Grabovcu odlično uklopila u naše planove.

Stevan Sinđelić, rođen 1770. godine (mada neki tvrde da tačna godina nije poznata), u selu Vojski, u Moravskom Okrugu. Od oca uglednog zanatlije, Radovana Rakića koji je, kako kažu, umro vrlo mlad. Stevanova majka se kasnije preudala u selo Grabovac. A Grabovčani su ga, po majci Sinđeliji, prozvali Sinđelić…

Da nije ograđeno, prostrano dvorište više bi izgledalo na neki lepo uređen gradski trg sa Crkvom, nego na spomen-kompleks… Potomci slavnog vojvode, iako u vidljivoj gužvi zbog radova na kući, ipak su našli vremena da nas pozdrave, da nam pokažu Čatmaru, spomen-kuću, pa malu kapelu iz koje je Stevan Sinđelić sa 300 Resavaca krenuo u ustanak, kao i drvenu zvonaru… „Svi za jednog – jedan za sve“ beše zakletva koju su tom prilikom položili. Svi do jednog, a on beše ubijen i pored današnje kapele sahranjen uspravno. Umesto spomenika, na glavu mu staviše komad stene na kojoj je uklesano „GROB IZDAJNIKA“…

Unutrašnjost kapele u spomen-kompleksu

Podizanjem ustanka 15. februara 1804. (1804-1813) u Orašcu, pod Karađorđevom rukom, Stevan Sinđelić takođe počinje podizanje bune u Resavskom kraju, još pre Stojkovića i Dobrnjca u Požarevačkoj nahiji. Povod beše seča knezova januara iste godine… Braneći brežuljke i ravnicu rodnog kraja istakao se kao veliki vođa i strateg, te mu je Karađorđe ubrzo dao zvanje vojvode resavskog.

Zahvaljujući Rusima, koji su ostavili (po ko zna koji put) naše junake na cedilu, uskraćujući obećanu pomoć, Prvi srpski ustanak miruje. Pošto su 1809. Rusi opet zaratili sa Turskom, nagovaraju ustanike da je prava šansa da se krene u oslobađanje ostalih delova Srbije. Želja za oslobođenjem beše velika, te se nastavilo sa ustankom, a Rusi su ostvarili svoj cilj – otvorili su novi front. Po Srbiji se šalju glasnici, užurbano se radi na obnavljanju ustanka… Pripremaju se bune u Pirotu, Vranju, Leskovcu… Pomoć se tražila celom Evropom. Međutim, niko nije bio spreman da pomogne, niko, osim Austrije…. Od njih se dobija pomoć od 60 oficira i podoficira, doktora, medicinska oprema…

Vozeći preko homoljskih planina, misli su mi bile zauzete ustanicima. Njihovim planovima, i kako je prvobitno bilo dogovoreno da se blokira komunikacija Turaka sa juga i severa, te da se, sa oko 54 hiljade ustanika osvoji Niš, a zatim oslobodi i cela Srbija. Možda bi taj plan bio uspešniji? Ko zna… Nikada se neće saznati… Ali, (opet) po nagovoru Rusa, i obećanjem pomoći, promenio se prvobitni plan i kreće se u oslobađanje na četiri strane od jednom.

Rusi…Naša braća, prijatelji?! Ne zalazim u tu tematiku, ipak imam svoje mišljenje o njima.

Spomen-kompleks u Grabovcu

Kilometri su ostajali za nama. Ostao je i Grabovac, a ostale su i Homoljske planine sa njima…

Pred nama je Niš…Možda se naš put i ukrstio stazom kojom se Sinđelić sa svojim Resavcima kretao do ovog grada, možda, ko zna? Stigosmo i mi na Čegar, ali dvesto i kusur godina kasnije…
A Čegar, planina nadomak Niša, u zagrljaju naselja Donji Matejevac i Kamenica, krije jednu svoju priču. Priču o tragediji najhrabrijih boraca za slobodu svog naroda…

Približavajući se spomeniku, u susret nam se uputio jedan stariji čovek. Razbarušena kosa, dotrajala košulja i mala tezga kraj spomenika, u hladu predivne lipe. Sve mi je to ličilo na tipa koji bi da privuče posetioce tezgi i proda neki suvenir… Onako, više radi reda sam stao da ga sačekam… Poželeo nam je dobrodošlicu i predstavio se: „Moje ime je Selomir Marković, Sele…
Ja sam vaš domaćin i čuvar spomen kompleksa na Čegru.“

Kaže, ključeve od kule dobio je pred obeležavanje 180. godišnjice bitke na Čegru, od tadašnjeg direktora Narodnog muzeja, koji ga je, zbog njegovog znanja o boju, i brizi za spomenik, promovisao u domaćina kompleksa, a njegovu odluku kasnije je potvrdio i Veliki odbor za proslavu. A sve to bez naknade, već iz poštovanja prema kostima pokopanim ispod kule…

Postideo sam se svojih prvih, prebrzih misli da se radi o „tamo nekom ko bi da proda neki suvenir…“

Sa prvim Seletovim rečima, ostao sam iznenađen… Čuvar i domaćin Čegra? Zar to postoji u Srbiji? U Srbiji ne znam, ali na Čegru postoji, i to je Sele.

Čegarski spomenik, moćno zdanje dignuto u znak sećanja na velike junake. Zdanje, koje stoji na gvozdenim šinama, kako teret ne bi pritiskao njihove kosti… A priču o njima najbolje će ispričati Sele…

Uz kafu i sok (koje Sele kaže kupuje od donacija), u hladu lipe, počeo je čas istorije, čas koji ostaje u sećanju…

„Znate, bile su dve lipe. Zasadio ih je lično kralj Aleksandar Karađorđević, 1. juna 1927. godine, kada je otkrivena čegarska kula… Predivne dve lipe, dve bliznakinje. Na Ivanjdan, 7. jula 2002, oluja je polomila lipu na jugoistočnoj strani spomenika. Plakao sam kao dete. Deo kore od slomljene lipe, sa urezanih sedam krstova, čuvam i danas u kuli… Videli ste je, tamo, kod stepenica… I ono, eto, kao da i dalje živi, ne vene, svakim danom izgleda sve svežije…“
Ne postoji profesor niti književnik koji će vam lepše dočarati priču punu osećaja, ljubavi i bola… Priču, koju je Sele ovekovečio i u knjizi „Čegarski bol“…

Za komandanta napada na Niš beše određen Miloje Petrović, kum Mladena Milovanovića (predsednika našeg sovjeta). Iako protiv ove odluke, pridružili su se Petar Dobrnjac, Hajduk Veljko, vojvoda Stevan Sinđelić, Ilija Barjaktarević, Paul Matejić… Nesuglasica je bilo i oko napada. Dok su Sinđelić i Dobrnjac želeli što pre napad na nišku tvrđavu, Miloje, kao komandant, odlučuje da se ukopaju i čekaju Rusi, koji navodno, „zbog visokog Dunava“ ne mogu da pređu u Srbiju…
Na proleće 1809. podižu se utvrđenja, kopaju šančevi, a Sinđelić sa svojim Resavcima bira najisturenije mesto: na brdu Čegar, samo 7 km od Niša…

Spomenik na Čegru

Zbog nesloge među vojvodama i nedolaska Rusa i njihove pomoći, oklevalo se sa bitkom… Došlo je do odugovlačenja napada, i navodnog (lukavog) primirja Turaka sa Srbima, te Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac (a opet najviše zbog neslaganja sa Milojem) napustiše svoja utvrđenja oko Niša, a Turci su to vreme iskoristili i doveli pojačanja sa celog Balkana…

Oko Niša ostadoše Sinđelić, Matejić i Petrović (koji se pokazao kao kukavica). Tako stoji na spomeniku – 19. maja (napuštanjem julijanskog kalendara 1919. taj dan je 1. Jun), duplo brojniji i bolje naoružani Turci kreću u napad na Čegar. Bitka je trajala ceo dan. Od jednih odsečen, od drugih ostavljen, Sinđelić se svakim časom nalazio u sve težoj i težoj situaciji. Čuvalo se utvrđenje, čuvao je hrabri Sinđelić Čegar sa svojim Resavcima i dobrovoljcima iz okolnih sela… Koliko se to moglo… Usledio je poraz srpske konjice, dolazak novih turskih trupa sa više od 20.000 vojnika, zatvaranje obruča i nemoć Matejića da mu pomogne, te Sinđeliću beše jasno da se kraj bliži…

Ostalo je pitanje, brzo povlačenje i spašavanje ili kraj…
Ali Sinđelić naređuje pripremanje barutane. Naredi evakuaciju bolnice, a mlade dobrovoljce iz okoline Niša najuri kući… Okuplja svoje saborce i oslobođa ih ustaničke zakletve, date još u Grabovcu, dajući im mogućnost da napuste Čegar. Nijedan ustanik ga nije napustio, ostali su s njim do kraja, da zajedno brane srpsku čast.

Beše već sumrak, kada Huršid pašina vojska probija Sinđelićevo utvrđenje… Bila je to borba prsa u prsa, kažu, od gustine turske vojske srpski junaci nisu mogli koristiti ni kubure, ni mačeve. Zubi su im bili jedino oružje…

Sačekavši da se što veći broj Osmanlija okupi oko njega,noseći kolac i želeći da ga živog uhvate, vojvoda Stevan Sinđelić vadi kuburu, puca u barutanu i celo utvrđenje, veliki broj protivničkih vojnika, saborci i on lete u vazduh. Zaglušujuća eksplozija označila je kraj junačke borbe… Kraj bitke za Čegar…
Kraj junaštva ali ne i kraj njihovog bola…

Iz besa jer je poginulo više Turaka nego Srba, paša naredi da se glave palih Srba odseku i odnesu za Niš…
Sve ćurčije iz okoline je zatvorio… Pod batinama i pretnjom sablje, morali su da oderu lobanje kako bi se, na dva kilometra od Tvrđave, na putu za Carigrad, sazidala kula od lobanja Srba sa Čegra. Četiri strane, sa četrnaest redova, 952 lobanje…

Ćele-kula u Nišu
Unutrašnjost Ćele-kule

Na kraju, donesoše i Sinđelićevu glavu, koja je, posle bitke, na kocu, odnešena paši kao trofej…

Junačka glava Stevana Sinđelića

Ćele-kula, podignuta iz besa, zamišljena da zaplaši srpski narod, a i svakog stranca koji tuda prođe, postade simbol junaštva, otpora, borbe za slobodu. Simbol onoga što što krasi Srbiju, ono po čemu se Srbija pamti, po čemu se ponosi, i što je čini drugačijom…

„Kad sagoriš, znači da si bio vatra i iza tebe ostane pepeo. To je bolje nego ostaviti samo balav trag, kao iza puža.“ (Ivo Andrić)

Izvor: Selomir Marković – Sele „Čegarski bol“
izmogugla-pbozin.com

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *