“Tiha knjiga” je koncept koji je zaživeo kod nas pre svega zbog želje da roditelji odvoje decu od kompjutera i video igrica. Raširio se iz ruske i ukrajinske tradicije gde su bake unucima pravile ovakve knjige da bi roditelji imali vremena za sebe, jer je dete tada zauzeto igrajući se knjigom-igračkom.
One imaju različite nazive – „tihe“ su jer su takva i deca dok se igraju njima, „busy book“ što bi značilo da su zauzeta njima. Marija Veljković Milojković i Sonja Nikolić iz Niša svoje tihe knjige nazvale su “Feltro magic”, zato što ih prave od filca koji se na italijanskom kaže feltro, a magic, zato što su jednostavno magične. Ovo je njihova priča.
Sve je krenulo spontano, bez nekog velikog plana
Marija je završila mašinstvo i radi u srednjoj školi Mija Stanimirović, dok Ivana specijalizira kao anesteziolog. Obe imaju bake koje su šnajderke ali priznaju da ih šiće nikada nije zanimalo.
Marija je i mama Sergeja od pet godina i Ognjena od tri, a oni na internetu uglavnom biraju da gledaju ruske crtaće. Jednog dana, slučajno se na listi crtanih filmova na internetu našao i link o tihim knjigama. Tako je sve počelo.
Marija: “Kada sam počela da pravim jednu po jednu stranu, Sonja je bila jedina koja je želela da mi pomogne jer je i sama kreativna. Zajedno smo savršen tim jer kada vidim nešto, mogu da smislim način kako da ga napravim, dok je Sonja detaljista koji vešto ušiva”.
Tihe knjige se najčešće prave od pamučnih materijala i mašinski su šivene. Marija i Sonja su izabrale izdržljiviji filc a obrađuju ih ručno.
Kada svaka da poneku ideju ishod je edukativna knjiga u najrazličitijim bojama sa maštovitim detaljima. A cilj je bio da Marijinoj deci skrenu pažnju na drugačiju vrstu zabave, što im je i uspelo.
Marija: “Sergej se inače budio prvi i odmah palio televizor da gleda crtani. Kada smo napravile prvu knjigu i kada sam videla da se narednog dana više od pola sata igra sa njom u tišini, znala sam da je ovo hit. Onda smo krenule da pravimo za decu naših prijatelja. Svi su bili oduševljeni i nisu verovali da je to naših ruku delo.”
U početku su jednu knjigu radile desetak dana, dok im sada u zavisnosti od broja stranica treba 3 do 5 dana. Knjige su namenjene deci od 6 meseci do 7 godina.
Za najmlađe su taktilne, gde se delovi ne odvajaju da ih deca ne bi stavljala u usta. Već za dvogodišnjake su one uz koje se savladavaju teži zadaci kao što je učenje boja ili pertlanje.
Humanitarci na delu
Za kratko vreme za ove dve Nišlike pročulo se i u svetu. Iz Meksika im se javila žena koja ima autistično dete i za nju su napravile posebnu knjigu kako se nijedan deo ne bi odvojio jer bi to u detetu izazvalo uznemirenost.
Tema je bila farma. Posle nekog vremena žena im se javila i rekla da je različitim metodama pokušavala da animira svoje dete i da ništa nije bilo toliko uspešno koliko njihova tiha knjiga. Dete je bilo staloženije i mirnije dok se igralo sa njom i nije imalo napade karakteristične za autizam.
Marija: “Igrom sa ovom knjigom deca vežbaju prste i razvija se fina motorika. To utiče na razvoj govora i na razvoj inteligencije. Od toga zavisi i rukopis deteta u budućnosti”.
Deci je najveći problem da uvedu zdrave namirnice u ishranu, a knjiga je dobar način da im se kroz igru približi nešto što ne žele da probaju.
Prva strana zdrave hrane je šerpa u koju se ubacuje verno napravljeno jaje na oko, riba i povrće, a već na sledećoj strani je tanjir viljuška i nož kojim se navodno jede ova hrana. Iskustva ljudi čija su se deca igrala na ovaj način su takva da su mališani počeli da jednu hranu koju su ranije odbijali.
Devojke su smislile i akciju knjiga na dar gde svakog meseca poklanjaju jednu detetu sa posebnim potrebama.
Prvu su poklonile devojčici iz Niša koja je zbog teške bolesti izgubila govor i sada ponovo savladava reč po reč. Ona im je bila inspiracija da poklanjaju i drugima.
Sonja: “Kao anesteziolog nikada nemam povratnu informaciju za nešto što sam dobro uradila. Stvarajući knjige, kada nam se jave roditelji i zahvale, rečima nas nagrađuju za trud. Verovatno je i to razlog što sam nastavila da pravim tihe knjige”.
Makaze, igla, konac i lepak su njihove igračke
Roditelji često sugerišu šta da naprave za njihovo dete ali to može da bude ograničavajući faktor za kreativni stvaralački proces, kažu Marija i Sonja. Najviše vole kada im daju odrešene ruke i kažu da su takve knjige najbolje.
Ideje smišljaju same, ali priznaju da im je petogodišnji Sergej velika pomoć. Ako naprave traktorsku gumu bez felne, Sergej je taj koji će ih podsetiti šta to fali.
Marija kroz smeh dodaje da im je mali Ogi kontrola kvaliteta, jer on proverava da li je knjiga dovoljno izdržljiva. U čitav proces uključen je i Sonjim momak Vladimir koji se bavi reklamom, dok je Marijin suprug Bojan zadužen za radove koji zahtevaju snagu i bušenje rupa u materijalu.
Na pitanje da li se i same igraju dok stvaraju tihe knjige obe kroz osmeh odgovaraju da upravo to i rade, oživljavaju detinjstvo.
Sonja: “Nismo mogle da izaberemo lepši hobi. Kada smo za rođendan napravile knjigu sinu zajedničke drugarice , uživale smo gledajući kako se petnaestoro dece od 7 do 10 godina skupilo iznad nje i ne odvajaju par sati. Svi su nešto pravili, premeštali delove”.
Sonja dodaje da današnji klinci imaju igračke o kakvima smo mi mogli samo da sanjamo, imaju igice i mobilni telefon, ali najstrašnije je što ta deca nisu pametnija i sve im brzo dosadi. Sa ovom igračkom uče da vole knjigu.
Sonja: “Naša poruka mališanima je da kao mali zavole tihe knjige, a onda vremenom i ozbiljnu literaturu”.
Istina je da im ovaj hobi uzima mnogo slobodnog vremena, ali ga porede sa teretanom. Umoran si i ne ide ti se, jedva se nateraš da odeš, ali se posle vežbanja svaki put osećas ispunjeno i srećno – tako se osećaju Marija i Sonja kada završe još jednu Tihu knjigu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
