Kultura

Skulpture Nikole Antova na retrospektivnoj izložbi u Nišu

U četvrtak, 18. maja u 19 sati u Paviljonu u Tvrđavi biće otvorena „In memoriam izložba skulptura“ Nikole Antova – umetnika koji je dao veliki doprinos popularizaciji vajarstva u Nišu i aktuelizaciji ovdašnje vajarske scene. Njegovo stvaralaštvo, posebno od šezdesetih do osamdesetih godina XX veka, pripadalo je glavnim tokovima razvoja srpske skulpture.

Izložba je retrospektivnog karaktera, čini je više od pedesetak skulptura iz zbirki Narodnog muzeja u Nišu, Galerije savremene likovne umetnosti Niš i porodične kolekcije.

Izložbu prati monografska publikacija o Nikoli Antovu, koja će biti promovisana 1. juna. Autor izložbe i monografije je istoričar umetnosti, muzejski savetnik Milica Todorović.

Foto: GSLU

Biografija

Nikola Antov (Niš, 1933 – 2019) je diplomirao najpre na Višoj pedagoškoj školi (1956) a potom i na Vajarskom odseku Akedemije likovnih umetnosti u Beogradu (1961).

Od 1962. do penzionisanja 1998. godine bio je zaposlen u Narodnom muzeju u Nišu kao konzervator. Učestvovao je u velikim projektima matične ustanove od kojih je svakako najvažniji podizanje, zaštita i vraćanje podnih mozaika antičke vile na Medijani. Pored konzervatorsko-restauratorskih tretmana na brojnim muzejskim predmetima učestvovao je i u realizaciji postavki kompleksnih, često multidisciplinarnih izložbi. Кoautor je prve stalne postavke u Memorijalnom kompleksu „12. februar“ u Nišu.

 

Foto: GSLU

Postao je član ULUS -a 1963. godine kada počinje i samostalnu umetničku karijeru. Realizovao je deset samostalnih izložbi. Izlagao na 119 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Holandija, Rumunija, Bugarska, Poljska, Grčka). Bio je čest učesnik velikih izložbenih manifestacija, na Oktobarskom salonu u Beogradu izlagao je jedanaest puta a na različitim izložbama ULUS-a takođe u Beogradu, dvadesettri puta. Sa likovnim umetnicima Niša redovno je izlagao do 1997. godine. Dobitnik je najvišeg gradskog priznanja – Oktobarske nagrade grada Niša (1967) i deset stručnih nagrada. Na svim vajarskim simpozijumima i likovnim kolonijama na kojima je učestvovao, bilo da su jugoslovenskog ili međunarodnog karaktera, dobijao je nagrade za realizovane skulpture ( Vrnjačka Banja, 1975; Aranđelovac, 1978; Trjavna u Bugarskoj, 1984; Sićevo, 1985). Jedini je niški vajar do danas koji ima cenjenu nagradu „Zlatno dleto ULUS-a“.

Za pedeset godina stvaralačkog rada Antov je realizovao više od tri stotine skulptura. Sledio je antropomorfnu liniju našeg varajstva, opredelivši se za uobičajan žanrovski repertoar (portreti, figure i animalistički motivi) ali je tradicionalnim motivima pristupao na samosvojan način sa demonstracijom slobodnijeg plastičnog mišljenja.

Foto: GSLU

Udaljavajući se od realističkog i mimetičkog išao je u pravcu razvoja arhetipske svesti. Sačuvao je sećanje na arhaizovane forme, gradeći most između savremene umetnosti i civilizacijskih ishodišta ali uvek na humanističkim načelima. Saosećanje i briga za čoveka i njegovu sudbinu, neverica u efemerna zadovoljstva, kao da lavitiraju nad čitavim opusom. Njagovi uslovno rečeno portreti koji vizuelno asociraju na praistorijske idole i etno tradiciju su zapravo simboli antropološke i kulturološke konstante ljudskog trajanja, iskonske ljudske biti. Na principima reduktivne sinteze, maštovito i inventivno, preoblikovao je realan oblik u umetničku formu, što potvrđuju i brojne skulpture ptica – posle portreta, drugog dominantnog motiva u njegovom opusu. Predstavljao ih je u jatu odnosno grupama simbolično ukazujući na neophodnost zajedništva na temeljima tolerancije i suživota, ili pojedinačno, u različitim fazama leta, metaforično aludirajući na neminovnu smenu životnih uzleta i padova.
Postepene promene u likovnom rukopisu Nikole Antova tokom decenija rada daju nam pravo da diferenciramo tri razvojne faze: rani period (šezdesete godine XX veka), srednji (sedamdesete i osamdeste godine) i pozni period (devedesete i dvehiljadite). Stilske modifikacije grubo možemo definisati kao put od početnog ekspresionizma sa izvesnim uplivom tradicionalnih folklornih elemenata u idejno-formalnoj inspiraciji, preko specifičnog vida arhaizovano-asocijativne figuracije kao najznačajnijeg perioda, do apstrakcije organskog porekla karakteristične za poslednju fazu stvaranja.

Foto: GSLU

Radio je u bronzi i mermeru ali je drvo bilo njegov dominantni vajarski materijal, gotovo zaštitni znak. Svojim poreklom i detinjstvom vezan za šumovit staroplaninski kraj, kao da je sudbinski bio predodređen za drvo koje je isključivo manuelno obrađivao osnovnim alatom (dleto i sekira) poštujući njegovu polihromnu strukturu, taktivne i ekspresivne vrednosti. Intenzitet lične osejnosti pretvarao je u slobodno tkanje poteza u drvetu sa bezbroj plitkih ureza koji epidermu njegovih skulptura čine gotovo reljefnom i daju poseban kvalitet ličnom skulptorskom izrazu.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com