Simpatija iz 8/3
U delu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” junak Borislava Pekića izgovara: „Ja moram priznati da ne znam imena polovine oficira iz svog štaba! Smešno, zar ne? A sećam se dobro imena devojčice u koju sam bio zaljubljen kad mi je bilo osam godina”. Ja moram priznati da sam i ja, poput junaka Pekićeve proze, zaboravljala imena ljudi, i to čim ih upoznam. Smešno, sećala sam se imena svakog dečaka u kog sam bila zaljubljena još od obdaništa.
Kad sam bila u osnovnoj školi, sve druge devojčice imale su simpatije. Iako su se moje prve simpatije formirale još u obdaništu, do osnovne škole su iščezle, zajedno sa mojim generalnim interesovanjem za dečake. U tom periodu nisam bila zainteresovana ni za šminku, modu, uklapanje boja, a ni za češljanje kose (ovo poslednje sam jedva i najteže promenila). U tom trenutku, ja i nisam smatrala da je to od velikog značaja. Nisam nešto žurila da budem starija. Izgleda da sam kao mlađa bila pametnija – znala sam da će mi simpatije doneti samo nove glavobolje.
Dakle, kad se moja prva osnovnoškolska simpatija pojavila, već je skoro bio kraj osnovne škole. Iako iz tog perioda (hvala Bogu) ne pamtim mnogo toga, svejedno pamtim Danilov predivni osmeh. Išao je u drugo odeljenje, a kako to, po nekom veoma, voma čudnom pravilu, biva, on mene nije primećivao. Doduše, u osnovnoj školi ja i nisam bila poželjna osoba za primetiti.
Ne samo da pamtim imena svih u koje sam bila zaljubljena, ja im svima posvetim i pesmu. Nešto poput onog kad svi parovi imaju „svoju” pesmu (stvarno se nadam da to i dalje postoji). Doduše, taj odabir pesama za posvetu dešava se skroz nasumično. U vreme moje zaljubljenosti u Danila, koje se malo odužilo i trajalo sve do polaska u srednju školu, dve nove pesme pojavile su se na srpskom tlu – „Otrove” Marine Tadić i „Voli me i ne voli” Željka Vasića.
Ove dve pesme delovale su kao idealne za izabrati za posvetu. Stihovima „Otrove, ti mi dođeš kao lek” i ne treba mnogo objašnjenja. Stihovima „Voli me i ne voli me”, treba još manje objašnjenja. Evidentno odsustvo Danilove zaljubljenosti u mene uklapalo sa rečima pesama i više nego savršeno. Da su namerno pravili pesme koje bi ilustrovale moju situaciju, verujem, ne bi to izveli tako maestralno.
Moja zaljubljenost je, naravno, brzo prošla. Ali ono malo lepih sećanja koje imam iz tog perioda nastavljaju da postoje i kroz stihove. I tako, do danas, ove pesme nastavljaju da me podsećaju na moju osnovnoškolsku simpatiju.
Iako, kažem, nemam mnogo lepih sećanja (uglavnom jer između Danila i mene i nije bilo nešto mnogo razmene da bi se bilo šta i pamtilo) ne znači da ne pamtim baš ništa. Pamtim malu maturu u restoranu na aerodromu. Teget haljinu sam šila kod krojačice i ispala je jako loše, ali je šteta već bila učinjena, a ja drugu opciju svakako nisam imala. Šminku i nokte bolje da ne pominjem.
Sa male mature nemam nijednu fotografiju kao uspomenu. Možda i imam, ali nikad nisam potražila, pa je poštenije da priznam da nisam ni sigurna. Ali pamtim, i čini mi se da ću uvek da pamtim, kraj večeri. Svi su, naravno, plakali, jer su svi mislili da će ostati prijatelji i da drugarstvo iz osnovne škole vredi najviše na svetu.
Doduše, možda su svi plakali i zbog straha od nečeg novog. Ja se nisam izdvojila iz mase. Plakala sam i ja, kao da je moje postojanje u osnovnoj školi bilo neprocenjivo. A bilo je sve samo ne to (mada sigurna sam da nisam jedina kojoj je u osnovnoj školi bilo loše).
Uglavnom, tu na kraju večeri, između pesme „Adio”, brojnih zagrljaja i još više suza, dobila sam zagrljaj svoje simpatije. Bio je to čvrst i kratak zagrljaj, obojen suzama. Iako kratak, trajao je dovoljno dugo da ne bude zaboravljen. I sad svaki put kad čujem one dve posvećene pesme, ja se setim male mature i jedinog zagrljaja sa simpatijom.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
