Samoporicanje, ono što nismo savladali kao narod

Nas su podele razorile… mi smo narod koji je za vreme Drugog svetskog rata (partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci) zarad ideologija ubijao brata i oca… bio je to pravi surovi građanski rat (koji nam je bukvalno nametnut da bi pala monarhija a uzdigao komunizam i republika)… a da bi se to postiglo imali smo i Pasja groblja, Kočevje, Lisičji potok…

Danas kada vidim ovu situaciju i pisanije i poruke po društvenim mrežama i toliku mržnju, kao da smo blizu toga, nedao Bog da se slično ponovi.

Mi smo narod sa velikim brojem odroda i izroda (znam da zvuči bolno i ponizno, ali je tako).

Samoporicanje je jedan od najopasnijih oblika duhovnog, nacionalnog i kulturnog urušavanja jednog naroda. Kod Srba, ova pojava nije samo posledica modernih političkih tokova, već i dugog istorijskog procesa, koji je dobio ubrzanje u XX i XXI veku. Narod koji zaboravlja ko je, postaje plen i tuđeg identiteta, i tuđeg interesa.

Ako sagledamo istorijske tokove na prostoru Balkana, biće jasno da je odricanje od sebe korak ka nestajanju (primeri su u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji…).

Kroz istoriju, srpski narod se često nalazio pod udarom velikih sila koje su želele njegovo prekrajanje, asimilaciju i duhovno uništenje a smetnja im je bilo pravoslavlje i jaka i bratska veza sa Rusijom, a problem je i srpska autohtonost. Međutim, poslednjih decenija, pojavljuje se još pogubniji oblik ugrožavanja – srpsko samoporicanje (naše).

To je pojava kada Srbi, pod uticajem medija, politike ili stranih centara moći, počinju da se stide sopstvenog porekla, vere, istorije i kulture. Umesto da čuvaju pamćenje o stradanjima, junaštvima i doprinosima, oni prihvataju tuđe narative i ispisuju laži o sebi kao agresoru, okupatoru i zločincu… a sve to im nameću moćni sa zapada, kroz razne vrlo dobro plaćene projekte i NVO sektora i zarad sitnog ličnog interesa oni bi i dušu prodali (naravno, ne svi). I naravno, taj proces nije spontan, on je vrlo ,,mudar“ on je sistematski podstican od spoljnih faktora, ali i domaćih izdajnika… a danas ih ima previše.

PRIMERI SAMOPORICANjA

Hrvati su tokom istorije ne samo falsifikovali deo srpske kulturne baštine, nego su stvorili čitav nacionalni identitet zasnovan na odbacivanju i mržnji prema Srbima.

Ipak, najveći paradoks je u tome što se veliki broj Srba u Hrvatskoj, ali i širom Jugoslavije, prilagođavao, ućutkivao i na kraju odricao svog srpskog imena, vere, slave i istorije. Neki su se čak aktivno uključili u progon svog naroda, bilo kroz političke strukture, ili ćutanjem i ravnodušnošću u vreme najvećeg stradanja.

Crna Gora je vekovima bila bedem srpstva. Danas, pod pritiskom Zapada i novostvorene ,,crnogorske nacije“, Crnogorci se masovno odriču svog srpskog porekla. Srbi u Crnoj Gori su postali građani drugog reda.

Jezik je preimenovan, stvarena crnogorska pravoslavna crkva, istorija prekrojena, a oni koji se izjašnjavaju kao Srbi — proglašavaju se neprijateljima države. Još tragičnije je što je većina onih koji sprovode tu politiku — potomci srpskih junaka.

Makedonija je do skora bila prostor u kojem su Srbi živeli u velikom broju i gde je SPC imala ogroman duhovni i kulturni uticaj. Danas, uz podršku Zapada, tamošnje vlasti ne samo da su prekinule sve veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Srbi u Makedoniji su marginalizovani, a njihova kulturna baština sistematski se zatire. Srpski manastiri i crkve postali su makedonski.

Uzroci i posledice samoporicanja od 1918. kod Srba nastajale su iz:

Mudro iskorenjivanja nacionalne istorije iz škola (traje od 1918),

Stalno ismejavanje da smo autohton narod,

Stalne propagande koja Srbe prikazuje kao večite zločince,

Politike lažnog „mira“ i „regionalne saradnje“,

Zapostavljanja tradicije, vere i porodice,

Olako prihvaranje jugoslovenstva i odricanje od monarhije (ono što smo bili vekovima unazad, monarhija/kraljevina).

Potrebe pojedinaca za stranim priznanjem, po cenu časti… a zarad sitnih ličnih interesa,

Potreba da prigrlimo brata dželata i da se stalno izvinjavamo i dželata istinom da ne uvredimo.

Posledice su dramatične: gubitak nacionalnog identiteta, kulturna i duhovna kapitulacija, nepoštovanje predaka i pad moralnih vrednosti.

DA UTVRDIMO GRADIVO… koje definitivno nismo savladali

Mi kao da nismo svesni te težine, istorija je temelj kao i jezik, naravno uz PRAVOSLAVNU VERU… sve ostalo je nadogradnja. Ako taj temelj uzdrmamo i ako je satkan budalaštinama i lažima neće nam biti dobro u budućnosti. Ako kroz udžbenike istorije i srpskog jezika ne usadimo generacijama ljubav prema domovini, rodoljublju… nema boljitka za sve nas.

Sa naše strane, tragična nam je naša SRPSKA ISTORIJA po pitanju odricanja i samoporicanja.

Šta se to dešava sa nama kroz vekove, a i danas?

Hoćemo i težimo da postanemo ono što nismo i što ne možemo biti, a sve zarad sitnih dnevnih i ličnih interesa.

Pa tako, danas ,,SRBI“ Srbima kreče u belo trobojke i otimaju Svetinje.

Srbi (izrodi) su nas klali i u Jasenovcu (50 posto ,,SRBA“ katolika u Hrvatskoj, ko su oni danas i gde su?)…

Šta su radili Srbi islamisti Srbima u BiH (kroz istoriju)?

Šta je sa Srbima u STAROJ SRBIJI, danas Makedoniji? Koliko ima Srba pošiptarenih na Kosmetu?

Makedonija, šta se desilo sa tim Srbima, ko su oni danas?

Šta su radili srbi-komunisti svojoj braći, očevima i svom narodu?

Šta je sa srbima iz Skadra i severnog dela Albanije?

Tako da ovi ,,srbi“ – milogorci i njihove namere ne treba da čude mnogo.

Olako su veliki deo Srba postajali crnogorci, bošnjaci i makedonci… bez ikakvog otpora u matici da se to spreči, kroz vekove… a za to smo ,,zahvalni“ Titu i partiji… ali, i našoj pohlepi, nebrizi i ličnim interesima.

SABRANjE

Zato nam je potrebno sabranje i novo ujedinjenje. Moramo da radimo na novom nacionalnom programu koji nemamo od Načertanija…. i da više radimo po pitanju Srpske istorije u svim krajevima gde žive Srbi, a ne da gledamo i ćutimo na prekrajanja i otimanja istorijskih činjenica, tu moramo burno i glasno da reagujemo, da nas i svet čuje (kao što čuje i one koji kradu i krivotvore).

Ko nam danas umanjuje broj žrtava u Jasenovcu? Tu je i srpska tragedija.

Što više filmova, dokumentaraca, knjiga, časopisa, prevedenih na strane jezike. Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti a to je solidarnost. Nesrećnicima koji su nastradali, ta solidarnost danas ne znači mnogo ali bi značila njihovim porodicama.

Zato, Srbi moraju da se probude. Vreme je da se prekine sa ćutanjem, sa samoporicanjem i bežanjem od sebe. Ko se odriče sebe, od njega se odriču i drugi. Ko se ne brani, nestaje.

Nikada više srpski intelektualci ne smeju služiti interesima tuđih ideologija… već samo Srpskoj ideologiji i interesima Srbije.

Istina, identitet i dostojanstvo moraju se čuvati, ne radi mržnje prema drugima, već radi ljubavi prema svojima.

*Sve ovo je posledica surovog po nas Srbe komunizma… a da nije bilo 1918. i megalomanije kralja Aleksandra i upliva masinerije i sila sa zapada… ne bi bilo ni komunizma i ,,voljenog“ nam druga Tita.

Ali, u svemu prvo moramo tražiti krivca u nama… i našim delima i nedelima.

Srbofobija je veliki problem kod današnjih bivših Srba, to ih razara… svesni su oni (većina) svog porekla.

Srbofobija predstavlja osećanje netrpeljivosti, neprijateljstva ili mržnje prema Srbima, Srbiji, Republici Srpskoj, srpskoj istoriji, srpskom jeziku, srpskoj kulturi i svemu što je povezano sa Srbima.

To je teret koji ne mogu da prevaziđu… srpstvo im je u genu, to ih razara.

Po meni samoporicanje je prvi problem koji moramo da lečimo… ako želimo da opstanemo kao narod i u ovim granicama. Istina leči sve i umiruje probleme, rane i trezni um!

Nama je potrebno jedinstvo i sabranje…. Živela Srbija i nikad više Jugoslavija.

*Ovo je bio pokušaj jedne kratke analize našeg problema.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.