Petnaestog jula 1968. godine Kamenko M. Marković je objavio svoj prvi rad o Rembrantu i svečano obeležio dan Rembrantovog rodjenja. Petnaestog jula 2025. godine, Marković će obeležiti Rembrantov rodjendan 57. put, zaredom. Poznati rembrantolog je svoje radove, nastale u rasponu od 57 godina, obasuo potocima glasova i reči. Ti radovi nam pomažu da se jasno vide dubine i osnove Rembrantove sjajne tame.
Rembrant van Rajn, najznačajniji umetnik u istoriji civilizacije rodjen je 15. jula 1606. u Lajdenu, u Holandiji. Kamenko M. Marković, višedecenijski istraživač Rembrantovog života i dela priredio je 2006. godine zanimljivu izložbu povodom četiri stotine godina od rodjenja Rembranta. Izložbu su činile kopije jednog broja Rembrantovih slika, grafika, crteža, i crteža predela.
Profesor Marković proučavajući decenijama Rembrantovo stvaralaštvo, uočio je, da je jedan deo Rembrantove aktivnosti ostao do danas, neopravdano, zanemaren. Reč je, naime o pejsažima, žanru koji nije Rembrantov fah. Zato je i zatražio od Zlatka Pavlovića poznatog akvareliste iz Aleksinca, da u toj tehnici, načini deset kopija Rembrantovih predela, a Ivici Živkoviću, grafičaru iz Niša, predložio da uradi tehnikom tuš na hartiji osam Rembrantovih radova: tri crteža predala i pet grafika. Kamenko M. Marković je uradio kopije tri portreta i još nekoliko drugih radova radjenih tušem na kartonu.
Analizirajući naslikane kopije Kamenko M. Marković je napisao:“ Nijednom kopisti nije nikada pošlo za rukom da tačno reprodukuje neko slikarsko delo. Ma koliko se trudio da ropski imitira svaku liniju, prostor, masu, svetlost i boju, rad mu je unapred osudjen na neuspeh. Iskusno oko će na prvi pogled otkriti kopiju, jer ličnost umetnika se manifestuje u samom aktu stavljanja boje na platno. Kod Rembranta ćemo uvek biti skloni da magiju njegove boje i način na koji njegovo svetlo izronjava iz tamnog označimo kao objašnjenje zagonetke. Ništa nije teže nego kopirati neku Rembrantovu sliku. To isto može se reći i za malobrojne Rembrantove pejzaže. Zlatko Pavlović je načinio kopije Rembrantovih predela, na sebi svojstven način. Čini vam se da neka magična atmosfera nadire prema vama i obasjava vas. Na njima treperi dubina vazduha i boje imaju nečeg jutarnjeg.
Zlatku Pavloviću ništa ne smeta da jednolični pejzaž gleda tako nežno kao jedan Holandjanin iz škole Rojzdala.
S druge strane, Rembrantovi crteži predela i gravire nisu ni približno toliko retki kao slikani predeli. Znamo za otiske više od dvadeset pet majstorskih bakroreza ove vrste, a sačuvano je do danas oko 250 crtanih predela.
Crteži Rembrantovi su, opet, kao čudo, zato što on crta kao niko na svetu. Rembrantova linija je tanka, kao paučina, isprekidana, nervozna i na završenim radovima. Ona nikada ne prelazi u čvrstu i opipljivu konturu, već uvek zadržava lebdeći karakter, što radovima daje posebnu draž.
Kod Ivice Živkovića linija i njen trag navode na razmišljanje i sanjarenje. Zadovoljstva koja iz toga proističu nezavisna su od predmeta crteža“.
Kamenko M. Marković je uradio kopije tri portreta, i to različitim tehnikama: Portret nepoznatog čoveka, akvarel na hartiji, Saskijin portret, olovka na kartonu i Portret starog Jevrejina, ulje na kartonu.
Prof. dr Danica Radunović Stolić u svom radu pod naslovom: Ples i čarolija boja (impresija),koji predstavlja osvrt na knjigu Majstori akvarela – portret i mrtva priroda, autora Kamenka M. Markovića, izmedju ostalog piše:“
Neobičan je „Portret nepoznatog čoveka“, ili drugačije (kopija po Rembrantu), gde prepoznajemo lik nepoznatog čoveka koga je na svojoj slici ovekovečio slavni slikar. Ono po čemu se razlikuju portreti jeste doživljaj koji oni stvaraju i potpuno različite slikarske tehnike. Kod Rembranta je ulje na platnu sa teškim nanosima boja a kod Markovića je u pitanju tehnika akvarela kojom je brzim pokretima kičice trebalo oslikati ono što je barokni majstor verovatno radio u dužim vremenskim intervalima. Fluidnost i nežne boje poznatom portretu daju drugu vizuru i drugi utisak, ili ono što bismo mogli nazvati varijacijom na istu temu. A, čini se, da je to i bila želja našeg umetnika, želja da se pokaže istina da jedno umetničko delo možemo sagledati sa više strana i iz različitih uglova“.
Kopije Rembrantovih dela iz Niškog kulturnog centra, gde su bila izložena, preneta su 8. novembra u Medjunarodni kulturni centar u Beogradu, gde je po otvaranju izložbe, profesor Kamenko M. Marković održao predavanje o Rembrantu.
Izložbu je pratio katalog pod nazivom „Trag duše“, čiji je autor bio priredjivač izložbe. Iz tog kataloga, ovim povodom, predstavljamo tri rada: Portret starog Jevrejina, ulje na karonu, K. Marković br.1), Okuka na Amstelu blizu imanja Konstverlorena, akvarel na kartonu (Z. Pavlović, br.2), Prosjaci primaju milostinju na vratima, tuš na hartiji( I. Živković, br.3).
Ne poznajem čoveka, koji se više od Kamenka M. Markovića bavio Rembrantovim životom. Raskošnim svojim pesničkim rečnikom, ispisao je neke od najlepših i najdubljih misli o Rembrantu van Rajnu. Sve su ovo razlozi dostojni pohvale i proslave. A Kamenko M. Marković? Ma dobro, on će gledati dalje svoja posla; ima on mnogo već toga da obavi i odbrani.
Maestro i prijatelju, mi lažni smrtnici ili lažni besmrtnici pozdravljamo te odavde, sa širokih bojnih polja naših slova i ideja, i zahvaljujemo ti što si, poput onih velikih tvojih prethodnika jednog Ženaja ili Gersona ( da navedem samo dvojicu od svetaca koji su se bavili Rembrantovim slikarstvom) odustao os svojih sopstvenih projekata, a ponekiad i od svog ličnog života, kako bi se posvetio snovima.
Priredio: Raša Djordjević
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
DIVNA PRIČA O JEDNOJ VELIKOJ LJUBAVI. Profesor Marković je punih 57 godina pisao, pričao i slavio stvaralaštvo jednog besmrtnika. Bravo za sve one koji su nam omogućili da u svenu tome učestvujemo i mi čitaoci. Pozdrav za gospodina Markovića, velikog čoveka.
KAkva priča! kakve biografije!Lalvi kreativni ljudi.
IMAM predlog za mladog niškog pisca Dejana Stojiljkovića da iskoristi činjenicu da se neko bavio najvećim umetnikom sveta skoro 6 decenija, razgovara sa profesorom Markovićem i napiše roman koji bi bio zanimljiv i ljudima van naše zemlje. To bi na Zapadu sigurno bila tema ne samo književnika već i filmofila. Ovo je samo moj predlog.
Želeo sam da napišem, zapravo da dam jedan predlog, inicijativu ali nisam uspeo da to pošaljem. Odbijen sam pod izgovorom da se „komentar ponavlja“. Znači li to da je još neko, osim mene imao predlog za književnika Dejana Stojiljkovića da „iskoristi retku priliku koja se ukazuje, a to je činjenica da se neko toliko dugo i veoma uspešno bavio delom najvećeg umetnika sveta. Dejuan bi mogao da napiše roman koji bi svakako bio interesantan zbog puno stvari a verujem da bi i od Kamenka Markovića dobio potrebne informacije. Bilo bi to veoma zaniljivo štivo za čitaoce, djake i studente umetnosti. Bila bi to neka vrsta mešavine realnosti, umetnosti i malo fantastike.
Da je profesor kojm slučajem žitelj Francuske njega bi ovim povodom primio Predsednik republike i dodelio mu visoko odlikovanje. A, kod nas, u Srbiji. Videćemo kako će biti…
Da je profesor Marković najviše pisao u Srbiji o Rembrantu potvrdjuje i veštačka intiligencija. Možda će priznanje profesoru Markoviću stići sa tog mesta kada se nisu setili ovi što odlučuju o našim životima i o našoj sudbini. Veštaci su bolji od živih. ŽELIM svako dobro profesoru Kamenku M. Markoviću i da uživa u onome što je do sada uradio.Niko neće nadmašiti rekord koji je on postavio kada je Rembrant u pitanju. Istorija će to sigurno zabeležiti.
Moj komentar na tekst „Srbija i svet…“. U Srbiji se sve čini kako bi se ona odvojila od Evrope , od evropskih vrednosti. Ovo je dobra prilika da Grad Niš- Komisija koja se bavi kulturom Grada, predloži nekoj instituciji kulture da jedna nagrada u sveri umetnosti ponese ime čoveka koji se 57 godina bavi životom, i delom najznačajnijeg umetnika u istoriji. Markovića treba nagraditi, pa makar i simbolično, ali to je kao podstrek drugim istraživačima. Ako se to ne učini, mi se udaljavamo a ne približavamo evropskim vrednostima.
Najsadržajnije, najemotivnije i najbolje predavanje koje sam ikada u životu čuo bilo je posvećeno Rembrantu, a održano je u Biblioteci „Stevan Srenac“. Naravno, o Rembrantu je govorio nadahnuto, profesor Kamenko Marković. Sat i po vremena on je sa neverovatnom količinom strasti, stojeći za sve vreme oblikovao je znalački XVII vek u Holandiji i istakao Rembranta kao najblistavijeg umetnika. Nikada neću zaboraviti to znanje, tu iskazanu ljubav za um,etnika i strast. Na samom kraju profesor je u suzama završio svoje izlaganje. Bilo je veličanstveno. Sala je bila puna, bila je i direktorka svi su bili zadivljeni onim što su čuli.
Kada neko provede skoro šest decenija istražujući život najvećeg umetnika u istoriji takav čovek zaslužuje najveće poštovanje i svako priznanje. On je legenda. Niš je grad u kome taj čovek živi i to je neko priznanje i gradu u kome je održao tridesetak predavanja o Rembrantu, objavio mogo tekstova, izložbu kopija Rembrantovih slika sa svojim prijateljima 2006. Prof. dr Kamenko M. Marković je preskočio granicu i postao legenda.
Osećam divljenje za profesora Markovića. Zamislite samo da neko u jednom ljudskom veku koji traje nekih 75 godina , čovek provede 57 godina haveći se Rembrantom. Jubilej za divljenje. Ime ovog profesora verujem da če jednog dana nositi nagradu koja znači znanej , istrajnost i upornost.
Gledam mog komšiju godinama kako sa svojom drugaricom iz zgrade brinu o macama, sa koliko se ljubavi i pažnje odmose prema njima, znala sam da je profesor na fakultetu ali ono što nisam znala a to je da se toliko dugo i tako predano bavio Rembrantom. Kada sam ga u subotu srela ispred zgrade osećala sam se ponosnom. On, tako čuven, a običan komšija, drag i spreman da svakom pomogne. ZadivljenA SAM ZBOG TAKO BLISTAVE KARIJERE KOJU JE IZGRADIO.
Kamenko- LEGENDA Niša! I zbog Rembrandta i zbog mačaka! Spomenik mu treba podići!
A, vi korigujte naslov teksta. Ne gutajte slova.
Čovek koji je snažno prisutan decenijama u kulturi Niša.
Prof. dr Kamenko M. Marković dobitnik je nekoliko medjunarodnih priznanja. To pokazuje da ljudi cene ono što je on radio. Po nekom ustaljenom principu, čelnici sredine u kojoj žive ovakvi ljudi, ne nalaze za shodno ni da čestitaju nagradjenima. To je , nažalost, ružna slika o nama.
Moj osvrt na komentar „Mika“. Potpuno se slažem sa njim: Kamenko je legenda Niša, zbog Rembranta, zbog mačaka koje 12 godina čuva . leči , voli sa toliko ljubavi da se čoveku plače. On ne ostavlja samo svoje srce kad govori o umetnosti o Rembrantu posebnoi, on je svoje srce dao mačkama. To je ztadivljujuća ljubav: on ih mazi, on priča sa njima , on ISTINSKI VOLI. Primer čoveka koji očarava svojom pojavom valja slediti. Doći će i to vreme.
Nisam stručnjak za Rembranta ali čitam ono što je napisano u medijima. Potrebno je da čovek pogleda GUGL portal i videće makar deo onog što je profesort Kamenko M. Marković napisao. Slušao sam godinama priče u Nišu o Markoviću o njegovim nastojanjima da svojom aktivnošću doprinese da ljudi zavole Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Savu Šumanovića, Milenu Pavlović Barili, Milana Milovanovića ali pre svega čitavu jednu galeriju slikara i skulptora sa Zapada, zato što je profesor Markovioć predavao na fakultetu Zapadnoevropsku umetnost, a i sam je orijentacijom evropejac. Marković je legenda . Ostavio je toliko dubok trag da će se njegovo ime pominjati kada mi koji smo bili njegovi savremenici budemo zaboravljeni.Napisao je mnogo, mnogo su pisali i o njemu. Čovek koji zaslužuje najdublje poštovanje.
NEMA nikakve sumnje da je veliki stvaralac i veliki ćovek . Normalno je da ga svi ne razumeju, nisu kadri da ga shvate pa onda udaraju po njemu. Ovo leto je vrelo, kao afričko, Kamenko koji je u naselju Duvanište svojim rukama napravio jedan parkić, pamtim to kao srednjoškolac, dakle pre trideset i više godina, brine o tom parku od tada do danas, čisti ga, reže, zaliva. Nije njemu stalo što se taj prostor odavno naziva „KAMENKOVO ĆOŠE“; on se bori da ga sačuva od sunca, da biljčice koje je zasadio prežive. istrajan je i uporan u tome, a niko mu ne pomaže, sebični smo, egoistični, zatvoreni u svoje ja i da samo nama bude dobro. Neki se čak ljute što u činijama ostavlja vodu u parku za žedne životinje i ptice. Pišući decenijama o Rembrantu „naterao “ nas je da malčice zavolimo umetnost, možda će nas njegovih tridesetpet godina brige o ćitoći parka, o nastojanju da pomogne životinjama i biljkama pod sučevim zracima pritisnutim naterati da jednoga dana i to zavolimo. Takav je taj plemeniti, veliki čovek Kamenko Markovič.
BRAVO MAJSTORE, ODLIČNA KOPIJA!
Dragi profesore Markoviću, čestitam vam jubilej :57 godina bavljenja Rembrantom i njegovim delom. Ponosim se što vas poznajem.
Najljubaznije vas molim da ispravite grešku koja se potkrala u naslovu. Treba da stoji :REMBRANTU U ČAST. Hvala. Kao redakcija napravili ste poslednjih nedelja VELIKLU stvar pišući često o ovom genijalnom umetniku ali i o njegovom istraživaču prof. Markoviću. Kako stvari stoje u NIŠU se najviše pisalo o Rembrantu. Veliki uspeh!