Na današnji dan, 4. oktobra 1669, umro je Rembrant Harmens van Rajn najveći slikar holandskog baroka, i najznačajniji likovni stvaralac u istoriji čovečanstva. Ovaj majstor sa kojim holandska umetnost dostiže vrhunac i koji spada u onu najužu grupu genija koje je čovečanstvo dalo u umetnosti uopšte – uistini je najmanje holandski od svih holandskih umetnika.
Pod umetnošću baroka podrazumevamo evropsku umetnost XVII veka. Ime je izvedeno od portugalske reči „barocco“ koja znači biser nepravilnog oblika, a u prenosnom značenju nešto neobično i preterano. U slikarstvu i skulpturi, nasuprot slikarstvu i skulpturi renesanse koji su težili miru i jasnoći, sada se teži pokretu i strastima.
Kompozicija renesanse je simetrična i puna statike s pažljivim rasporedom figura, a kompozicija baroka je dinamična, puna nemira i uzbudjenja, s razbijenim rasporedom figura i s težnjom da izazove što više utisaka i osećanja.
Najveća tekovina umetnosti baroka, kojom je stvorena nova epoha u likovnoj umetnosti, jeste slikanje svetlo-tamnog. Umetnici baroka teže da pomoću igre svetlosti i senke, i slikanja same svetlosti i senke, dodju do što više plastičnosti i što više utisaka stvarnosti na svojim slikama. Utopiti sve u senku, zagnjuriti u nju čak i samu svetlost, pa je tek potom izvlačiti iz tame da bi izgledala udaljenija, blistavija, pustiti talase tame da kruže oko svetlih središta, nijansirati ih, produbljivati ih, zgušnjavati ih, a pri tom učiniti tamu providnom, polutamu sasvim prozirnom, najzad dati i najjačim bojama nešto prozirno što im ne dozvoljava da postanu crne – ovako bi se moglo objasniti Rembrantovo svetlo – tamno.
Taj problem je za Rembranta glavni problem i u oblasti grafike. Kao grafičar Rembrant je možda još značajniji nego kao slikar. Njegov rad na grafici teče paralelno sa slikarskim radom, sve do poslednjih godina, kad je zbog slabog vida napustio bakrorezački posao. U ranim radovima, kao što je serija prosjaka, on se igra bakrorezačkom iglom kao olovkom za skiciranje. U čuvenim radovima iz njegovih zrelih godina, kao što su “Pejzaž sa tri drveta”, “Portret Jana Siksa”, “Vizija doktora Fausta”, “Tri krsta”, a pre svega slavna ploča “Hristos isceljuje bolesne” koja nosi nadimak “Sto forinti”, zastupljene su u najvišem stepenu sve one odlike koje čine Rembrantovu veličinu kako u idejnom i emotivnom, tako i tehničkom i izražajnom pogledu. Ne može se naći niko koji Rembranta kao gravera ne bi cenio iznad svih ostalih gravera.
Ime Rembrant i pojam svetlo – tamnog postali su odavno sinonim. Tim oblikom izražavanja služili su se i drugi, ali niko se njime nije služio tako postojano, tako umešno kao on. On nije ništa pronašao, ali je sve usavršio u carstvu svetlo – tamnog, tako da se metoda kojom se služio češće i bolje nego iko opravdano nosi njegovo ime. Crteži njegovi uticali su, opet, kao čudo.
Holandski slikari slobodni u izboru sadržaja, a s velikim mogućnostima za prodaju svojih dela, koristili su gotovo sve oblike likovnog izražavanja; slikali su portrete, pojedinačne i grupne, mrtve prirode, pejzaže, marine, enterijere, slike bitki, slike životinja i ptica, slobodne i tematske kompozicije, biblijske i istorijske scene. Holandsko slikarstvo postaje prevashodno portretsko. U toj malenoj zemlji u epohi baroka stvaralo je oko 2000 slikara. Ti slikari dali su portret svoje zemlje. Ta reč kazuje sve. Holandsko slikarstvo, kao što se ubrzo primetilo, nije bilo niti je moglo biti išta drugo do portret Holandije, slika njene spoljašnosti, verna, tačna, potpuna, slična, bez ikakvog ulepšavanja. Portret ljudi i krajeva, portret enterijera u kome oni žive, trgova, ulica, sela, neba i mora.
Sasvim je jasno da je slikarstvo koje se razvijalo na imitativnom principu i bavilo se skoro samo onim što oko vidi, moralo biti realistično. Idejna strana, ako izuzmemo Rembranta (1606-1669) i možda Jana Stena (1625/6-1679), u njemu nije imala veliku ulogu.
U holadskoj umetnosti nije postojao neki dominantni – gravitacioni centar, kakvi su, u Flandriji na primer, bili Anvers ili Brisel, već je skoro svaki grad njenih Sedam Provincija – Harlem, Amsterdam, Lajden, Hag, Utreht i Delft – predstavljao jedno umetničko središte. Slikarstvo u svim tim centrima toliko je srodno po shvatanjima, da naziv “škola”, kad se govori o slikarstvu pojedinih od tih gradova, označava samo poreklo slike, ali ne i druge specifičnosti. U pravom smislu reči postoji samo jedna Holandska škola koja obuhvata srodne grupacije. Razlike, ukoliko ih ima, dolaze pre od individualnosti umetnika nego od centara stvaranja.
REMBRANT je slikao autoportrete celog svog života, a sačuvano ih je oko četrdesetak. Proučavanje tih slika jedan je od načina da se prati razvoj njegovog stila. Rani primerci u maniru su visoke završne obrade, doteraniji i sa više detalja od kasnijih. Portreti iz njegovog zrelog razdoblja imaju teške naslage boje i duboko izradjenu površinu. U svakom slučaju, nema sumnje da Rembrant u drugoj polovini svoga života slika znatno drugačije nego što je slikao u prvoj. Sa unutrašnjom životnom vatrom koja je rasla u umetniku, rasla je i vatra u bojama, i Rembrantov kolorit je postajao sve topliji, sve dublji, sve zvučniji. Vanredni “Čovek sa zlatnom kacigom”(Portret brata), iz 1650. godine već je sav u tom novom treperenju neslućenih boja i u duboko iskrenom i čovečnom otkrivanju pred svetom.
Svetlost je za Rembranta i dalje uvek važna, kao što se vidi na “Portretu Saskije” iz 1653. godine, ali je ona sada nežnija i prirodnija nego ranije: u njoj nema više ničeg veštačkog i teatralnog – ona kao da ne dolazi spolja, već kao da izvire iz same ličnosti koja je naslikana. Obe te nove osobine Rembrantove – bogatiji i svečaniji kolorit i nežniji kontrast svetlosti i senke – osobine koje se kod njega tako snažno razvijaju posle 1650, praćene su sve iskrenijim i sve dubljim duševnim izrazom naslikanih lica. Taj “novi način” slikanja u potpunosti je prisutan na slikama nastalim 1654; teška i sjajna “Vitsaveja”, ustreptali vazdušasti “Predeo”, “Portret Jana Siksa” na kojem je primenjena najsrećnija kombinacija crvenih i sivih tonova koja se ikad videla u slikarstvu. Rembrant nam nije ostavio bolji primer svoje umetničke intuicije i slikarske snage. Po kompoziciji, po crtežu, boji, modelaciji i majstorskoj tehnici izrade, Siksov portret je nenadmašan. Rebrantova slika “David i Saul” naslikana 1657, je veličanstveno ostvarenje, u kome kao da je slikao sebe gde tare suze i svog sina Titusa gde mu udara u harfu.
Slike iz njegovih poslednjih godina više su nalik na skice, gotovo impresionističke, što se odlično vidi na njegovom „Autoportretu sa paletom“, naslikanom 1660. Obučen je u radnu odeću. Dva kruga na zidu iza njega tumačena su na razne načine, kao tajni znaci, simboli božanskog savršenstva, prikazi kružnih mapa sveta koje su mnogi ljudi u to vreme imali na svojim zidovima, ili jednostavno kao činioci kompozicije.
„Jevrejska nevesta“ (Isak i Rebeka) jedna je od slika koje najbolje pokazuju Rembrantov kasni stil. Njegovo eksperimentisanje bojom tokom celog života udaljavalo ga je od ukusa koji je vladao sredinom XVII veka, kada je širom Evrope bio popularan barokni stil do sjaja doteranih slika. Rembrant je bio u stanju da razočara svoje mušterije upotrebom brze impasto tehnike. Ta tehnika uključivala je nanošenje debelih slojeva i ugrušaka boje i njihovo razmazivanje po površini, često špahtlom. Da bi se te slike u punom sjaju doživele, najbolje ih je gledati sa udaljenosti, ali malo je bilo Rembrantovih savremenika koji su umeli da ih cene.
Konstantijn Hujgens ( 1596-1687) državni sekretar guvernera princa Fridrika Henrija Oranskog, pesnik i zaštitnik umetnosti, skupio je značajnu zbirku flamanskih i holandskih majstora, medju njima i šest Rembrantovih slika. U pismu upućenom 27. januara 1639. Rembrant piše:“ Dragi prijatelju, ovu sliku ( reč je o jednoj od šest slika Hristovog stradanja), obesite tako da bude pod jakom svetlošću i na mestu gde ljudi mogu dovoljno da se udalje da bi je izdaleka gledali. Tako se najbolje vidi“.
“Porodični portret” radjen 1668/9 godine, naslikan je sa još većom tehničkom slobodom od “Jevrejske neveste”. On se igrao bojama, upotrebljavajući špahtlu i sve drugo što mu je padalo na pamet da bi stvorio tu veliku simfoniju svetlosti i boje.
Za Rembranta nije bilo malih i velikih tema. On nije ni u prirodi ni u čoveku tražio ideal lepog kao što su ga tražili veliki umetnici Italije. Karakter ljudi ružnih ili lepih, kontrast i sjedinjavanje svetlosti i senke, raskoši i bede, radjanja i umiranja, Rembrant je duboko iskreno doživljavao i slikao sa izuzetnom senzibilošću. Taj genijalni čudak zalivao je svojom zlatnom maglom četiri decenije život Amsterdama.
Rembrant je umro 4. oktobra 1669. godine, a sahranjen je četiri dana kasnije u Vesterkerku. Umro je potpuno zaboravljen, ali s dubokom verom u veličinu svoje umetnosti. U knjigama umrlih te crkve pojavljuje se samo jedan skroman zapis u kome se navodi da je to druga sahrana zabeležena 8. oktobra, po ceni od petnaest guldena.
Rembrant je ostavio preko 600 slika i 300 bakroreza. Počeo je i završio karijeru istom slikom „Simeon u crkvi“, slikom starca utešenog pred smrću simbolom nadanja.
Danas svaka od njegovih slika vredi čitavo kraljevstvo.
( Autor ovih redaka voli Rembranta, istražuje Rembrantov život duže od 55 godina, i nije se umorio od hodanja svetom da bi uživao u Rembrantovim delima).
Autor: Prof. dr Kamenko Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
