Nedavno raspravljah sa svojom majkom o tome ko je, kako i zašto kriv što svi mi sada živimo kako živimo. Pomenusmo tu i one američke probe koje vrše nad poštenim i neiskvarenim svetom, ljubomorni što su debeli i nastrani.
Pomenusmo i Tita i revoluciju, i Kosovo i Turke, i Nemanjiće i Karađorđeviće… Jedino Darvin tu ostade pošteđen sa teorijom o nastanku naše vrste od nekih bliskih majmunskih sorti od kojih smo se radom izdvojili.
Da nam živi rad!
Pre tridesetak i malo više godina, na ovim našim prostorima, znao se red. Završiš školu, bez obzira na to ko i šta su ti roditelji bili, zaposliš se u državnoj firmi (i tad su bile i veze i partija), oženiš se ili udaš, dobiješ decu i stan i to ti je to. Sve krupne probleme rešiš doživotno. Posle biraš boju tapeta i itisona, da li ćeš na more u Hrvatsku ili Grčku i koju tortu deci za rođendan da praviš (tad nije bilo da se kupi). Drugo nije baš moglo, a ni moralo da se bira. Znalo se kad ćeš u penziju i sa kog radnog mesta, u koji vrtić i školu će ti ići deca (u najbliži, a ne k’o sad), znalo se koliko i kada ćeš primiti platu i kolika ti je rata za kredit za stan, kojim danom se voziš, a kojim stojiš parkiran.
Roditelji mnogih mojih drugara su pričali da kad su se „uzeli nisu ni kašiku imali, a gle sad“. I stan, i vikendica, i auto i ušteđevina i dva deteta…
Živeli smo uljuljkani da će tako biti uvek i zauvek. Da radio – ne radio, svira ti radio! I da će svirati zauvek. Tako je moja generacija, oni malo stariji i jedva malo mlađi, uglavnom zadojena idejom da će bajka zvana SFRJ trajati zauvek, da ćemo i bez škole imati i posao i platu, da ćemo sazidati kuće i dobiti stanove, da će biti dovoljno da samo jednom „upadnemo“ negde i da ćemo odatle negde i u penziju otići. I da ne moramo ništa da radimo, da bi to bilo tako, jer je sve to negde zapisano i već unapred određeno. Tako je rad zapao u krizu! Ta kriza nije prošla ni sa promenama režima, vladajućih partija, ni s godinama, ni sa napretkom tehnologija…
Neverovatna je sklonost naših ljudi da nipodaštavaju svaki trud, rad i uspeh na bilo kom polju. Ako je neko održao koncert predsto pedeset hiljada ljudi, najvažnije će biti da li se na fotografijama vidi celulit dotične ili ne. Ako je neko uspešan glumac, slikar, sportista, voditelj, pa napiše knjigu, on nije multitalentovana ličnost, već se „pravi mnogo pametan“.
Ako je neko naš u nečemu najbolji na svetu, prosto se takav rodio, pa se zeza i neće da stalno bude najbolji, nego tek sad, onako, čisto iz inata. Ako neko zaradi neke pare, uvek znači da je on ili neko njegov krao; ako završi neke škole, imao je jake veze; ako se zaposli, bio je član stranke, podmićivao je razne face… Ako je zdrav, lep, zgodan, duhovit, rečit, šta-god, uvek je to posledica nekog „lako je njemu“. Da li je ikada ikome lako ili mi samo namerno i svesno žmurimo pred onim što je teško?
Dok sam kao klinac trenirao odbojku, neki od trenera su često govorili da je talenat samo jedan posto, a ostalih devedeset i devet rad. Uporan i težak. Rad koji se ne isplati ni brzo ni do kraja, često se ne isplati uopšte i nikada. Rad koji će osporavati mnogi, lupom tražeći u njemu i najmanju grešku i najmanji propust. Rad po kome će najviše pljuvati oni koji nikad ništa nisu ni radili ni uradili.
Na žalost, ne možemo uvek da radimo ono što volimo, tako da nije loše da što pre zavolimo ono što radimo, jer je svaki rad ulaganje u sebe. I kad propadnu kule i gradovi, avioni i kamioni, deonice i papiri, zlato i novac imaćemo sebe i ono što u sebi nosimo, a to nam niko ne može oduzeti.
Dr Milan Pešić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
