Saša Ilić prvi je Nišlija koji se svojim dvotočkašem otisnuo put Nordkappa, najsevernije tačke u Evropi. Putovanje je trajalo 22 dana, kroz devet usputnih zemalja. 19. jul, 17 časova i 31 minut pamtiće zauvek kao trenutak kada se dovezao na ovu lokaciju, dodirnuo globus i tako ispunio davno zamišljenu želju. Sašini putopisi su dragulji unutar riznice putopisa.
Pohod na Nordkapp bio mu je višedecenijski bajkerski san. Putovanje je vodilo kroz Hrvatsku, Sloveniju, Češku, Poljsku, Litvaniju, Letoniju, Estoniju odakle je trajektom prešao Skandinavsko poluostvrvo gde ga je čekala vožnja kroz Finsku, Švedsku i veći deo Norveške do konačnog Nordkappa i čuvenog pogleda na severno svetlo – Aurora Borealis.
Kraće izveštaje sa putovanja svakodnevno je izbacivao na svom fejsbuk profilu.
Velike motore vozi već preko 20 godina , a u ovakve avanuture, takozvane tuoring varijante koje prodrazumevaju duža putovanja , uplovio je pre nekih 15 godina.
Na ideju da stigne do ove tačke došao je tako što, kako je kazao za Niške Vesti, to u motociklističkom svetu predstavlja jednu vrstu hodočašća, naročito za ljude iz ovog dela Evrope.
„Kad stignete do te tačke, onda se može reći da je postignut vrhunac takve vrste putovanja“, kaže Saša.
Saša je izuzetno ponosan na svoje pređene kilometre kojima ne zna broj.
„Pored te tačke, motorom sam stigao i do najzapadnije tačke Evrope Kabo da Roka, ali i do zvanično najjužnije na našem kontinentu koja je zove Tarifa u Španiji“.
Najistočnija tačka koja se nalazi u Rusiji nije baš nešto posebno interesantna za vožnju , tako da veoma mali broj motociklista hoće da je obiđe, tvrdi Saša.
Pored hiljada pređenih kilometara, ono na šta je jako ponosan je da je kao prvi niški bajker motorom osvojio Nordkapp, polarni krug u Finskoj i Norveškoj, najzapadniju i poslednju tačku Lofoten ostrva u Norveškoj i Trollstigen kao kruna puteva i Sveti Gral za motore.
Kaže da na taj način želi da bar malo doprinese da i niški bajkeri budu postavljeni na moto mapi sveta kao ozbiljni touring bajkeri koji u imaju u svom moto spomenaru mapirane i „overene“ jedne od najznačajnijih tački u bajkerskom svetu.
Ističe da je ovakva vrsta putovanja jako izazovna, naročito zbog čestih osilacija u temperaturi.
„Jednog dana bude devet stepeni i padne pljusak, već sledećeg dana može da bude 27 stepeni. Treba biti spreman i voziti i po jednom i drugom vremenu“.
Ono što je zanimljivo je da je na put krenuo sa jednim poznanikom, ali svoje putašestvije dalje nastavio sam.
„Na put sam krenuo sa jednim poznanikom. Nismo se poznavali lično, samo sa društvenih mreža, ali smo se već posle drugog dana rukovali i rastali prijateljski. Primetili smo da nam se energije nisu poklopile što je jako bitna stvar kada vozite motore sa nekim. Bilo je tu nepremostivnih razlika jer su se naši koncepti samog putovanja razlikovali“.
U Švedskoj se u jednoj luci pridružio dvojici muškaraca gde su narednih tri dana zajedno stigli do odredišta.
Od Nordkappa nastavio je dalje, ponovo bez društva.
„Voziti na dva točka svakako je izazovnije nego na četiri, potrebna je velika koncentracija, a telo doživljala velike temperaturne šokove. Znao sam da popijem i po četiri litara vode dnevno kada je temperatura prelazila 38. podeok kako telo ne bi dehidriralo“, objašnjava.
Kako bi malo nestvarno bilo da je na takvom putovanju sve teklo glatko, Saša je ipak imao i par pehova koji ga nisu obeshrabrili. Na sve to je vrlo brzo zaboravio kada je stigao na željenu destinaciju. Taj 19. jul pamtiće zauvek.
„Šraf mi se uvukao i izbušio zadnju gumu, telefon mi se u jednom trenutku slomio, a navigacija zablokirala. Sve je postalo još „slađe“ kad sam stigao do te tačke i tad sam shvatio šta sam zapravo postigao. Pogledao sam na sat, bilo je 17.31. Prirodne lepote i prizori svakako su ostavili neobrisivni trag. Iz mora izlaze oblaci, raspršuju se, dižu i nestaju u nebeskom plaventilu…. Neopsivi fascinantni prizori. Sve do sada ne može da se poredi sa tim. Mislim da ni na razglednicama nisam viđao takve lepote prirode“, priseća se.
O prirodi i prozorima koje je video bi mogao da priča satima, ali kaže da ne bi mogao da odluči šta mu se najviše dopalo.
„Svaka zemlja je lepa na svoj način, ne bih mogao da izdvojim neku posebnu. U svakom trenutku gde god bi se okrenuo , uživao bih u pogledu. U miru i tišini čuju se samo sopstvene misli“.
Prema njegovim rečima, do sada je samo dvanaest ljudi je uspelo da ostari ovakav podvig. Što se tiče evropskih zemalja, motorom još nije stigao do Blegije, Rusije i Turske.
Ko zna, možda je baš neka od navedenih zemalja, sledeća Sašina stanica.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
