“Noći kuge” Orhana Pamuka definitivno je ona knjiga, istraživana 40 a pisana 5 godina, za koju važi zlatno pravilo, što bi reko moj ljubljeni Miljenko Jergović, da poslednju stranicu u znak slavlja života i za zdravlje pisca, uz čašu najboljeg vina svečano obučeni u belu košulju, pročitate i proslavite u kafani. Ja sam makar tako uradila!
Odmah danas počnite sa čitanjem, po mom mišljenju, najboljeg Pamukovog dela posle Nobelove nagrade. Sutra će biti dockan jer knjiga je lekovita, naročito za naše nacionalizme na Balkanu. Veliki je to književnik jer sada stvara sa veličanstvenom lakoćom, potpuno rasterećen elitizma, jednom rečju pisac za narod što se ne bi moglo reći za njegovo pisanje do nagrade Švedske kraljevske akademije, kada je mogla i znala da ga čita isključivo elita.
Elem, radnja romana ” Noći kuge ” je čista fikcija sa elementima istorije koji se tako prožimaju da nikada nećete znati gde prestaje a gde počinje stvarno. Roman, kao, ne piše Pamuk već izmišljeni lik, istoričarka Mina Mingerli o epidemiji kuge koja je pogodila ostrvo Minger 1901. godine u vreme raspada Osmanske imperije tog “teškog bolesnika sa Bosfora koji je na samrti”. Stanovništvo na ostrvu mešovitog je sastava, procentualno jednako su zastupljeni i Turci i Grci, stim što je upravnik Sami-paša musliman koji po cenu apokaliptičnog jednog stanja, a sve vreme imate utisak da je došao kraj sveta jer dnevno u malenom, ali ipak glavnom gradu Arkazu umire po šezdeset ljudi, ne pristaje na epidemiološke mere koje podrazumevaju i karantin jer zaboga, njih predlažu lekari pravoslavci, tačnije i jedan katolik, Poljak Bonkovski – paša, glavni zdravstveni inspektor Osmanskog carstva. Nažalost, Bonkovski – pašu je neko ubio gotovo istog dana kada se iskrcao na ostrvo a tamo ga je iz Istambula poslao sultan Abdulhamid da bi zaustavio kugu. Naravno nikada nije otkriveno ko je to učinio osim što se sumnjalo da su to uradili nacionalisti a njih je bilo na obe strane. Metodom Šerloka Holmsa, čije romane je padišah Abdulhamid voleo da čita i koji su prevođeni samo zbog njega, ko je ubica, trebalo je da utvrdi drugi jedan lekar, epidemiolog dr Damat Nuri-beg, novopečeni suprug sultanije Pakize, bratanice Abdulhamida po čijoj naredbi bračni par dolazi na ostrvo odmah posle pogibije Bonkovski – paše. U trenutku kada mračni dogadjaji u tamnom vilajetu dostižu svoj vrhunac i kada mislite da ne može biti gore i teže, da se ne može tonuti dublje, zapravo tek onda počinje zaplet! Stanovnici Mingera proglašavaju nezavisnost ostrva a vođa revolucije je tzv. kolaga Kamil ili ti lični telohranitelj sultanije Pakize koji će posle toga postati komandant, ali na ogromno razočarenje novoizmišljene nacije, vrlo brzo, i preminuti od kuge.
Neću više otkrivati radnju romana, jer ne bi bilo pošteno prema čitaocima, medjutim osvrnuću se još jedino na datum ustanka na Mingeru, 28. jun, koji Pamuku definitivno nije slučajno pao na pamet, jer kao što rekoh na početku prikaza ovo je priča o svim našim nacionalizmima.
Ovaj tekst, a knjiga ima 600 stranica, neverovatno je zabavan, pametno i komunikativno napisan. Radnja teče bez ikakve trivijalizacije, iako se na momente zapitate a koliko daleko može da ode ljudska glupost? Nema šta, Pamuk je izbrusio zanat i meni se knjiga jako sviđa jer kod čoveka stvara osećaj radosti čitanja.
I na kraju ono što može da bude i tema sama za sebe a ne tiče se jedino romana Orhana Pamuka kojeg čitamo u prevodu, a ovaj njegov poslednji, potpisala je izvesna prof. dr Mirjana Marinković, koja između ostalo predaje i postmodernu tursku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ko sam ja da sudim kako prevod ne valja, ali ono što znam je da sam se jako namučila pri čitanju pošto je tekst ” Geopoetika ” štampala sa puno slovnih i svake vrste grešaka. Lektor kao da nije ni pogledom preleteo tekst a kamo li studiozno lovio progutana ili viška slova, znakove interpunkcije koji nedostaju. Kao da se žurilo sa što hitnijim objavljivanjem knjige da bi se u nečemu zauzelo prvo mesto, a definitivno jeste pošto se posle Turske knjiga prvo pojavila u Srbiji.
Ljudmila Ulicka, jedna od najboljih živućih pisaca Rusije, u svojoj autobiografiji “Sveto smeće” kaže: Znam samo jednu malu zemlju koja neumorno prevodi svetsko bogatstvo – to je Srbija, zamislite.
Lično znam još jednu a to je Hrvatska iako ima daleko manje tržište, što je katastrofa za izdavače, odnosno ljudi na tom govornom području koji čitaju a ipak prevodi i štampa svetske naslove. Orhana Pamuka još nisu, ali ne zato što je to veliki trošak i nema se novca već zbog toga što unutar svoje čitalačke zajednice ne mogu da se dogovore ko može, ume i zna da prevede jednog tako velikog i moćnog stvaraoca kao što je Pamuk. Elem, šta je naravučenije ovog mog slova. Upravo to da bismo tamo gde umemo da sričemo, srpski, hrvatski bošnjački, mogli da zaboravimo nacionalizam na temu čiji je jezik stariji, i kroz smanjene troškove,, pošto bi se knjiga štampala samo na jednom od tih jezika, napravimo sevap čitaocu jer bi posao bio ljudski odrađen a ne izgubljen u vremenu i prostoru. Urednici, lektori, prevodioci bi tako mogli da budu bolje plaćeni a izdavači imali veće tržište i naravno bolju zaradu. Dakle svi siti i ovce na broju.
Autor: Jadranka Borika TASIĆ, novinar
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Da li je najbolja knjiga posle knjige za koju je dobio Nobelovu nagradu ili ne je lični doživljaj i stav. Autorka teksta svoje stavove nek zadrzi za sebe. Meni su omiljene Zovem se crveno, Muzej nevinosti, Crna knjiga i Sneg. Nekom trecem, neke druge. A, komentar o slovnim greskama da “bismo u nečemu bili prvi” nije u redu.