Sećanja ne blede. Ona su nekada potisnuta događajima koji ispunjavaju život, ali onda se pojavi momenat kada vatromet sećanja ispliva na površinu.
Tako se desilo i sa jednom devojčicom koja ima deset godina i koja je imala za domići zadatak da napiše priču o dragoj osobi. Nije se dvoumila na malo, mada je znala da će vršnjaci iz razreda pisati o mamama, sestrama, braći, drugaricama. Ona je pisala o osobi koja već devet godina nije sa njom i koja ju je napustila kada je njoj bilo samo dve godine. To je dokaz da sećanja ne blede, da su samo negde duboko sakrivena i da je potreban jedan trenutak da ona ponovo zaiskre i ožive. Ovog puta sećanja je pokrenuo domaći zadatak.
Devojčica je Olivera Paunović. Učenica je četvrtog razreda OŠ „Bubanjski heroji“. Svoje bake Mirjane Paunović se seća tek u kratkim slikama i sa fotografija, ali se seća sve one ljubavi koje je upila od nje i koju joj je baka nesebično darivala provodeći sa njom sate i sate sve do njene druge godine kada ju je devojčica poslednji put videla jer ih je samo posle dva dana napustila.
„Tema domaćeg zadatka je bila draga ličnog mog detenjstva“, objašnjava Olivera. „Istog trenutka sam znala o kome ću pisati mada su svi moji drugovi, uglavnom pisali o mamama, sestrama ili drugaricama. Ja sam izabrala baku jer najviše lepih sećanja me vezuju za njeno ime i puno je volim“.
Kako je bila mala kada je ostala bez bake, najviše sećanja je vezano za porodične priče.
„Svi kažu da samo kod nje nisam plakala i da je samo ona mogla da me umiri kada sam bila mala“, kaže Olivera. Dodaje da ju je baka stalno hranila, da ju je vodila u šetnje, da joj je uvek ispunila svaku želju.
Iz tog vremena u sećanju su joj ostale pesme koje je baka pevala samo za nju kada ju je uspavljivala. I sada, kada poželi da ih čuje ponovo, ne može jer su one bile jedinstvene i neponovljive, nastale u bakinoj glavi onog trenutka kada je htela da umiri svoju unuku. U Oliverinom sećanju one su ostale „zapisane“ kao osećaj i emocija.
„Nekako sam to upamtila. Uvek kada bi me uspavljivala ona je pevala neku novu pesmu i ja bih tako, uz njen glas utonula u san“, kaže desetogodišnja Olivera.
Sada kada je pitaju koga najviše voli može da odgovori i mamu, i tatu i brata. Ali ta ljubav koju oseća prema baki nikada nije ustuknula i nikada nije prestala, niti će.
U svakodnevnom razgovoru u porodici i u svakodnevnom kontaktu sa najbližima Oliveru uvek upoređuju sa njom. „Olivera ista si kao baka“, „pevaš kao baka“, „baka ti je sačuvala to“, „stalno si nasmejana kao baka“.
Sve što je pozitivno u Oliverinoj porodici je vezano za baku Mirjanu. To je za nju, kaže veliko bogastvo, ali, sa druge strane oseća pomalo i prazninu što je samo mali delić svog odrastanja provela sa njom.
„Svi mi imamo neku ličnost koja je ulepšala naše detinjstvo. To može da bude bilo ko, moje detinjstvo ulepšala je moja baka“, napisala je Olivera u svom domaćem zadatku. „Kažu da nikad nisam plakala kada je bila u mojoj blizini. Nisam mogla mnogo da vam ispričam o njoj, jer je se baš i ne sećam. Ali ona je meni najdraža baka na svetu, i ma koliko daleko bila od mene, ona je još uvek tu“, reči su kojima je desetogodišnja Olivera završila svoj zadatak posvećen osobi koja ju je, ma koliko ona toga nije svesna sada, naučila šta je prava i iskrena ljubav i nesebično davanje.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
