Poslednji pozdrav Verici Novakov

Tiho i čak nedopustivo nečujno odlaze iz ovog grada, nažalost zauvek, i mnogi ljudi koji su tokom svog kraćeg ili dužeg boravka u njemu ostavili neizbrisiv trag, koji će prevazići te godine i decenije njihovog življenja pod niškim nebom. Neki od njih nisu ni imali kuda odu, stapajući svoj mentalitet manje ili više uspešno sa ovdašnjim, drugi su se čitavog života nadali odlasku, nikako se ne mireći sa životom među nama koje su ovde zatekli, a mnogi su svesno izabrali da ostanu ovde i onda kada su imali rezervnu adresu.

Verica Novakov, Nišlijka iz Mostara, jedna je od osoba sa rezervnom adresom koja je svoj život vezala upravo za ovaj grad, u kojem je provela najveći deo života. U kojem je odgajila sina i stekla unuke.

I u kojem je izgradila karijeru, stekla ime i zasluženu penziju u kojoj, nažalost, nije mogla da uživa ni jedan jedini dan. Sahranjena je danas na Novom groblju u Nišu.

Neki će je pamtiti kao profesora srpskog jezika, neki kao lektora, korektora, urednika… neki kao prijatelja. Pre samo dva meseca u penziju je otišla sa mesta glavnog urednika izdavaštva Niškog kulturnog centra. Kada bi se u stručnim krugovima povela diskusija na teme iz oblasti kojima je suvereno vladala, opšti stav je da u Nišu nema bolje. Kako je teško napisati pravilno i verodostojno: nije bilo bolje.

O njenoj stručnosti i o onome čime je ostavila pečat na kulturnom životu Niša (i šire) govoriće oni koji su pozvani da govore o tome… jednog dana kada se steknu uslovi za to, budući da vreme, ovakvo kakvo je, ne dozvoljava nikome pa ni njoj, dostojanstven ispraćaj.

I upravo stoga, zbog te tišine kojom ova dva meseca ispraćamo u večnost ljude koje prerano i tragično gubimo, ispisujem ove redove u spomen Verice Novakov, na brzinu pretrčavši preko onoga što ju je označavalo u profesionalnom i kolegijalnom pogledu. Sem što će to daleko putpunije i dostojanstvenije biti učinjeno, kako je najavljeno, u njenom Niškom kulturnom centru kada se za to steknu uslovi, ostaju i njeni lektorski i urednički potpisi na svemu što je u svojoj bogatoj karijeri uradila.

Htela bih, u stvari, da napišem koju reč Verici Novakov u pomen, najjednostavnije – ljudski, sugrađanski, prijateljski. O tome kako se nosila sa problemima i kako je umela da se raduje. O tome koliko je… opet ta prokleta reč, bila… požrtvovana majka, ćerka, sestra… Kako je do pre samo nedelju dana strepela nad životom svog brata koji se čak tamo, u Kanadi, borio sa koronom. Kako je mogla da zaspi tek onda kada joj je bratanica javila da je kriza prošla. Kako je tokom ovih izolacijskih dana krala trenutke šetnje oko zgrade… i malo dalje. Kako je zamenila dan za noć, kivna na sve što nam se dešava, možda i potajno strepeći da će mnoge pa i nju, korona koštati života, samo na neki drugi način. Kako se svesrdno nadala da u ovoj borbi Dobro pobedi nad Zlom. Kako je brinula o tome imaju li ovih dana šta da jedu oni za koje je sumnjala da nemaju. I kako je sve činila da imaju, istovremeno čuvajući njihovo dostojanstvo.Kako se radovala vremenu planiranom da ga provede u Mostaru, u sređivanju kuće u zaseoku u kojem, govorila je, žive divni ljudi. Kako je već planirala spremanje zimnice za sledeću sezonu korone.

Ko zna koje se sve, nama nepoznate sile, umešaju kada nekome ne žele da dozvole uživanje u onome što je i te kako zaslužio i čemu se čitavog svog života i radnog veka nadao. Čak i onda kada je to tako malo: mirna starost, zdravi i srećni potomci, lep pogled, dobri ljudi oko njega,  poštovanje okoline onoliko koliko ga je zaslužio.

Kada je Verica Novakov u pitanju, koja se toliko grčevito držala za život i toliko mu se radovala, toliko želja, planova i ljubavi imala, čini mi se, bilo ih je i previše… tih sila koje su je odvele u večnost.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.