Oni su maturirali pre pola veka. Davne 1969. godine zakoračili su u svet odraslih sigurni u sebe na putu ka svojim ciljevima. Bili su složni, družili se i verovali u budućnost. Optimizam sa kojim su tada krenuli u osvajanje sveta nije ih napustio ni sada. Uvek spremni na šalu priznaju da je dečjih vragolija bilo i tada, dok su sedeli u školskim klupama, a sada ih se, posle 50 godina, otkako su dobili diplome, rado sećaju i prepričavaju. Ne kriju da im je drago da se i posle toliko godina okupljaju u velikom broju, a dolaze ne samo iz Niša, već i iz gotovo svih gradova u Srbiji. Za njih je ovo više od povratka u školske klupe. Možda neće moći da se sete svih ocena, otvore dnevnike i prebroje izostanke, ali će se svakako setiti svojih nestašluka, profesora kojih su se plašili i onih koje nisu mogli da nadmudre, đačkih ljubavi koje nije mogao da potisne ni svakodnevni život u zaborav. Oni su generacija koja je gradila zemlju, udarajući istovremeno i temelje svojih života na kojima će, kasnije, stvarati porodice i graditi svoj život.
„Divno je videti drugarice i drugove sa kojima sam završio srednju školu“, kaže Slobodan Dane Zdravković. „ Sa njima sam provodio dane kada smo postavljali temelje života koji su određivali našu budućnost. Drago mi je da će od 42 učenika iz francuskog i nemačkog odeljenja doći 33 naših drugova iz školskih klupa i svi su se sa velikim oduševljenjem odazvali našem pozivu“, kaže Zdravković i dodaje da će im se u Nišu pridružiti drugovi iz Beograda, Prokuplja, Mladenovca, Skoplja, Požarevca, Svrljiga.
Na proslavi godišnjice, kaže Zdravković, sa velikim oduševljenjem će dočekati svoje nekadašnje školske drugarice. Škola tehnička, a puna devojčica što ne može da se kaže i za današnje generacije.
„Zanimljivo je i to da je u našem odeljenju bilo samo sedam muškaraca, a ostalo su bile devojčice“, dodaje Zdravković. „One su sve nas volele i poštovale kao da smo im braća i to je na svoj način obeležilo naše školovanje“.
Ono što nikada, za sve ove godine, nije zaboravljeno to su bili njihovi nestašluci. A bilo ih je. Ne kao sada, ali je ih je bilo. Pomalo naivnih, pomalo vrckastih, ali u svakom slučaju simpatičnih, kojima su pokušavali da nadmudre svoje profesore.
„Našu generaciju je odlikovalo to što smo imali domaće vaspitanje koje nismo izgubili od kuće do škole“, dodaje Zdravković. „Naše poštovanje prema profesorima je bilo na takvom nivou da bi se sada, ovi današnji profesori, pitali ko je tu profesor ko je učenik“.
Kao i sada i tada je učenicima bilo zabranjeno pušenje u školi. Oni koji su pušili krili su se u toaletima, iza škole, nedaleko od školske zgrade.
„Kada vas profesor ili direktor uhvati sledi kazna“, dodaje Zdravković. „U četvrtoj godini u maju mene je u toaletu uhvatio direktor škole sa još nekoliko drugarica sa upaljenim cigaretama, a kazna je bila isključenje iz škole. U pomoć su nam pritekli roditelji pa smo se tako spasili da na samom kraju školovanja ostanemo bez diploma, ali je ostala trojka iz vladanja. Danas je to normalno. Učenici se slobodno šetaju sa cigaretama u školskom dvorištu“.
Bilo je i drugih nestašluka. Onih naivnih, onih kojima se profesori nadmudruju, ali koji profesorima mame i osmehe.
„Bili smo nemirni na jednom času, profesorka nas opomene nekoliko puta, a posle treće opomene ona se okrene, sedeli smo u zadnjoj klupi, i kaže „zadnja klupa napolje“. Mi uhvatimo klupu i ponesemo je ka vratima. Ona zaprepašćeno pita šta radimo na šta mi odgovorimo „pa rekli ste zadnja klupa napolje“. U odeljenju gromoglasan smeh. Čak se i profesorka nasmejala“, priseća se Dimitar Micevski.
Znali su da se snađu i kada je trebalo gubiti neki čas, kada nisu bili spremni da odgovarju, kada su želeli ranije da odu iz škole.
„Zimsko vreme, poslednji čas u popodnevnoj smeni, mrak se već spustio, a nema se ne sluša nastava. Dosetimo se i odšrafimo sve sijalice u učionici. Profesorka dolazi i pita šta se dešava, a mi svi u glas vičeno da su pregorele sijalice. Ona nas pogleda, nasmeši se i predloži da odemo do susedne učionice“, priča Micevski.
U školski klupama su se rađale i prve velike đačke ljubavi.
„E vidite, to se dogodilo baš meni u trećoj godini. I to su bile ozbiljne ljubavi. Planirao sam, čak, da se posle diplomiranja i završenog vojnog roka oženim. Sticajem okolnosti naši putevi su se razišli, ali je sećanje na tu ljubav još živo“, kaže Micevski.
Uvek spremni za šalu i sada se šale, kažu, ako se sada neka od ljubavi obnovi Dane će biti kum.
Kako bi sećanja koja se sve češće vraćaju kako godine prolaze nastavila da žive ova generacija đaka je odlučila da se od ove godišnjice nadalje sastaju svake godine u prvoj nedelji maja. Tako će nastaviti da žive svoje školske dane kojih se pomalo nostalgično, pomalo setno, ali sa prigušenim osmehom sve češće sećaju.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
