Kultura

„Poklon kome se i danas radujem“

Radovi sa jedanaestog konkursa karikatura za nagradu „Pjer“, bili su izloženi 21. decembra 1978. godine u Galeriji Doma omladine Beograd.

Glavni govornik, poznati „autoritet“ kad se govori o karikaturi, Ranko Guzina, istakao je, odmah u početku svoga govora,  da je „Pjer“ u prošlosti bio, i izrazio nadu da će biti i u budućnosti, startna pozicija većine darovitih, mladih karikaturista. Potom je ukazao na značaj karikature kao specifičnog žanra umetnosti, i na samom kraju svoga govora pročitao je imena i prezimena dobitnika nagrade „Pjer“, od 1970. do 1978. godine.

Ja sam bio prisutan na otvaranju, i tom prilikom razgovarao sa  jednim brojem karikaturista, medju kojima su bili, ako me sećanje ne vara, Predrag Koraksić, dobitnik prve nagrade za karikaturu „Bez reči“, Stane Jagodič, dobitnik druge nagrade za karikaturu „Bez reči“, Djuro Varga, dobitnik treće nagrade za karikaturu „Bez reći“ i Nenad Dančuo, dobitnik „specijalne nagrade za portretnu karikaturu“. Ta vrsta nagrade, dodeljena je prvi put. Meni se čini to, kao datum, važno.

Crtač, vanredan, Dančuo je dao briljantan Portret Mike Špiljaka (1916- 2007), junaka socijalističkog rada i narodnog heroja.

Od izloženih radova, po mome mišljenju, najsnažniji utisak  ostavila su ostvarenja Jugoslava Vlahovića, dobitnika nagrade „Pjer“, za 1977. godinu.

Vidite, nisam upotrebio reč „karikatura“, jer mi se ona čini ovde, u njegovom slučaju, sasvim neadekvatnom, ili tačnije, nepotpunom. To su crteži-karikature. Nema sumnje, tu dvojnost, izaziva  Vlahovićeva „poetika“, njegov pogled na stvari i pojave, otkrivanje nemogućih odnosa medju stvarima i izmedju stvari i njihove utilitarnosti. Tehnička perfekcija kojom su ostvareni zadiviljujuća je.

Dok polazim u Amsterdam, susrećem, poslednjih dana, na  mokroj kaldrmi Beograda, Aleksandra mog druga iz Umetničke škole i kažem mu da mi se dopada ono što Vlahović radi i da bih voleo da imam neku njegovu rukotvorinu.

Nisam ni slutio da će mi se ta želja ostvariti, deset godina kasnije. U tom periodu Jugoslav Vlahović i ja bili smo saradnici „Dečjih novina“, iz Gornjeg Milanovca.

Godine 1988. dve godine po izlasku iz štampe Vlahovićeve čudesne knjige „Rasvetljen slučaj“, za koju je predgovor napisao Danilo Kiš, na moju adresu, poštom, stigla  je pomenuta knjiga, zajedno sa njom, stigla je i jedna divna litografija, veličine 15,5 x 23 cm. Na njenom reversu, Vlahović je napisao: Prof. Kamenku Markoviću srdačno, Jugoslav Vlahović, X/ 1988.

Jugoslav Vlahović (Beograd, 1949.) dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za ilustracije, karikature, i grafički dizajn. Radovi mu se nalaze u Muzeju  savremene umetnosti u Beogradu i u zbirkama (Bazel, Bon, Pariz, Beč). Od godine 1988.i u domu pisca ovih redaka, u Nišu.

Priredio: prof. dr Kamenko Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com