Pismo sebi… Da možemo da se sretnemo, ne znam da li bih ti se dopala

Draga,

Mnogo toga želim da ti kažem. Skoro smo napunile 27 godina. Čini mi se, vreme je proletelo brže nego što smo i ti i ja očekivale. Život i jeste i nije strašan. Nismo tamo gde si očekivala da ćemo biti, nismo skroz sređene i nismo savršene, ali smo nekoliko koraka bliže tome.

Izgubila sam tvoju iskru. Ne znam, možda je negde usput ispala. Ovih dana često putujem, mnoga mesta sam obišla, mnogo ljudi srećem. Ako je ispala, to je i dobro, znači da mogu da je pronađem. Plašim se da ju je neko uzeo. Ljudi vole sve što je tuđe, a tvoja iskra sijala je do meseca. Tražim je svuda, ali nisam uspela da je pronađem.

Sa iskrom su otišle i neke druge stvari. Nekada si bila hrabrija, smela si više da tražiš i više da se nadaš. Ja danas lako gubim nadu. Vožnju si odavno položila, ali više nikada nisi sela u automobil i nikada nisi uzela probnu. Ni ja danas ne vozim. Ponekad me kritikuju zbog toga.

Nije se baš sve promenilo. I dalje imamo nemirni duh, i dalje volimo da putujemo, i dalje najviše volimo auto-put noću i kako sijaju svetla u gradu. I dalje se smeješ glasno i mnogo pričaš. Ne vole to baš svi, ne vole ni tebe baš svi, ali neko zna i to da ceni.

Do sada ti nisam ispunila snove, sad i ja imam neke svoje. Nikad nisam postala glumica, sad sam novinarka i pišem. Ponekad me nagrade. Možda ti jednog dana ispunim san da budeš pisac. Još uvek nismo pronašle onog pravog. Pronašle smo dosta pogrešnih, a mnogima smo i mi bile pogrešne. Možda smo ga i našle, ali još uvek ne znamo da je on taj.

U sebi i dalje imam tvoju nostalgiju. Katkad me boli duša. I meni teško padaju rastanci, to sam nasledila od tebe. Ne volim ih, izbegavam ih, samo moram da živim sa njima. Na neke stvari se nikad nisam navikla.

Trudim se da se ne kajem puno, ali si za neke stvari baš pogrešila. Ne mogu baš sve da svalim na tebe, ni ja nisam nešto bolja. Danas si prihvaćena i voljena. Nisu svi ljudi ostali sa tobom, imaš i neke nove, ali svi vrede. I dalje si trapava i radoznala, i dalje pitaš sve što ne bi trebalo, voliš da spajaš ljude i trudiš se da daš najbolje od sebe.

Srce nam je i dalje veliko, u njemu žive svi koje smo tokom godina upoznale. Taj deo tebe se nikada nije promenio. Da možemo da se sretnemo, ne znam da li bih ti se dopala. Ponekad mislim da bih te razočarala. Nisam baš postigla sve što sam planirala, ali sam postigla neke stvari kojima se nisam nadala. Mislim da sam malo mudrija od tebe, ali još uvek nedovoljno. Ponekad se osećam slomljeno, ponekad kao namćor.

Samo kad bih mogla da pronađem tvoju iskru. A svuda sam je tražila, stvarno. Gledala sam gde si mogla da je sakriješ, ali je ne nalazim. Plašim se da zbog toga više ne sijam dovoljno koliko si nekada sijala ti. Potrudiću se da je nađem, ako je i ne nađem, ostaje ti moje obećanje da ću stvoriti novu iskru. Da ponovo zasija kao tvoja nekada.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.