Penzioneri koji i dalje rade: “Sa penzijom od 32.000 dinara ne vidim opstanak“

Kako kažu oni koji i u penziji rade od primanja koja im sleduju od države ne mogu da prežive, pa im je dodatni posao neophodan. Zato su neretko za volanom, u obezbeđenju ili na pijaci.

68-godišnji Đorđe Mišić iz Niša svoj radni vek proveo je kao profesionalni vozač. Iako je u penziju otišao pre tri godine, sa radom nije prestao. Motivaciju da radi pronalazi i u potrebi da zaradi, ali i u ljubavi prema poslu.

Non-stop radim. Uopšte nisam prekidao ja svoj posao. Nisam prekidao uopšte, nijedan dan nisam prekidao. Non-stop sam radio i radiću dok mogu da se penjem u kamion, jer sa 32.000 dinara penzije ne vidim opstanak uopšte – navodi on.

Danas svojim kamionom prevozi drva, šoder, pesak i ukrasni kamen, a često zarađuje i kroz selidbe. Kaže da mu penzija koju prima ne bi bila dovoljna za život jer mu ona ode na isplatu kredita.

Tvrdi da nije jedini zaposleni penzioner. Mnogi su u istom poslu sa špedicijom, pa se međusobno i pomažu.

Svaki drugi kolega mi je u penziji i radi. Ista priča, sve isto. Moj kamion je malo veći, ali ne odbijam ni ove manje ture. Imam luft da pristanem i na manju zaradu, ali svaki drugi penzioner kolega radi – kaže Mišić.

Prema podacima Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u Srbiji je u julu mesecu tekuće godine bilo 1.653.687 penzionera. U kategoriji starosne penzije je njih 1.098.116, u kategoriji invalidske penzije njih 230.120, a u kategoriji porodične prenzije je 325.451 penzioner.

Poslednjih godina bilo je nekoliko povećanja, poslednje je najavljeno za decembar ove godine, ali i pored toga prosečna penzija u julu iznosila je 45.709 dinara.

Da stvar bude gora to je prosek, dok su realna primanja za mnoge još i niža. To potvrđuje i predsednik Udruženja penzionera Niška Banja Jovan Cvetković.

Mogu vam reći da veliki broj penzionera na nivou Gradske opštine Niška Banja ima stvarno niske penzije. Penzije se kreću recimo 80% od 22.000 do 27.000 dinara. 20% su oni koji malo odskaču od te lestvice – ističe Cvetković.

Dodaje i da Udruženje pokušava da pomogne svim penzionerima koji im se jave, a naglašava da je broj onih koji su u lošoj finansijkoj situaciji veliki.

Koristimo mogućnost samoorganizovanja, donacije nemamo, ali preko Gradske organizacije penzionera otprilike godišnje jedanput do dva puta dajemo neke pakete i time na neki način pokušavamo da ublažimo to. To je minimalno i jako malo, ali ipak nešto znači za pojedince – objašnjava Cvetković.

Paketi se, kako kaže, sastoje od osnovnih životnih namirnica, stvari za higijenu i materijala za zaštitu zdravlja. Osim paketa koje doniraju, organizuju izlete, odlaske u banje i druženje u prirodi.

Od ukupnog broja penzionera u Srbiji, prema podacima Asocjacije slobodnih i nezavisnih sindikata koje prenosi

„Vreme“ oko 100.000 njih je i dalje radno angažovano. Ranka Savić, predsednica ASNS, kaže da to nije precizan podatak i da zvanične čekaju iz PIO fonda. Pojašnjava da je broj od 100.000 prikupljen na osnovu informacija iz medija i sa drugih strana, kao i da su joj se javljali ljudi iz određenih institucija i govorili joj da je broj penzionera koji rade čak i veći.

Činjenica je da nije mali broj najstarijih sugrađana koji po odlasku u penziju nastavljaju da rade, jer jednostavno dobijaju takve penzije sa kojima mogu da podmire samo režiju i eventualno kupe lekove koji su nesporno potrebni svakome u nekim godinama po odlasku u penziju. Savić.

Prema njenim saznanjima, svi stručnjaci često nastavljaju da rade u kompanijama i državnim istitucijama najmanje dve godine po odlasku u penziju.

Među zanimanjima kojima se bave penzioneri su građevina i obezbeđenje, dok se penzionisane žene najčešće zapošljavaju u trgovini ili ćevabdžinicama. Oni koji rade i u trećem dobu su i lekari koji nastavljaju da se bave medicinom u privatnim klinikama i ordinacijama, ali i vozači.

Normalno da i taj rad podrazumeva da je čovek zdrav ili relativno zdrav, da može da podnese te uslove. U krajnjoj liniji, vi vidite i ko nam vozi autobuse. Meni se tu stalno žale da ih je vozio čovek koji ima najmanje… bar su to priče koje ja čujem, da su to ljudi sve stariji od 65 godina, pa se i dešava, kao što je bilo pre neki dan, da je čovek izašao iz autobusa i preminuo na ulici – napominje Savićeva.

Đorđe Mišić sa početka naše priče imao je ponudu da vozi gradski autobus, ali je svejedno odlučio da nastavi da radi samostalno jer može više da zaradi. Posao kojim se bavi čini da, kako kaže, svaki njegov dan izgleda drugačije.

Poslednji njegov angažman bila je selidba sa petog sprata jedne, na treći sprat druge zgrade bez upotrebe lifta. Đorđe je vozio i naplatio prevoz, a bilo je i šest radnika koji su prenosili stvari za dnevnice koje su u zbiru iznosile 50.000 dinara. Od ukupnog broja radnika, tvrdi Đorđe, dvojica su bili penzioneri.

Tekst je nastao u okviru novinarske škole Media i reform centra Niš.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.