Otišao je u tišini ostavljajući velika dela: Miroslav Krstić odlaskom vratio divna sećanja na TV5

Poslednjih nedelja sa tim saznanjem bore se ćerka i sin, Ana i Borivoje. Prijatelji ga pominju kao velikog profesionalca a kolege spominju njegove velike uspehe uz pomeranje granica u televizijskom novinarstvu u ovom regionu.

Krstić je bio vizionar u medijskoj industriji, on je davno prepoznao potencijal lokalnih medija u pružanju relevantnih informacija i zabave za širu publiku, koja je najviše volela da najbolje zna šta se dešava u njenom gradu.

Godine 1992. osnovao je TV5, koja je od samog početka imala ambiciju da ponudi kvalitetne programske sadržaje i postane značajan izvor informacija za građane Niša i okolnih područja. U vreme kada je ova televizija bila dominantna medijska kuća, Krstić je imao jasnu viziju kako da koristiti ovu formu komunikacije za širenje informacija, kulturoloških sadržaja ali i zabavu.

Uz njegovu vizionarsku energiju TV5 je brzo postala poznata po svojoj profesionalnosti, inovativnosti i angažovanju u Srbiji. Programi koje je ova televizija nudila obuhvatali su širok spektar tema, od vesti i aktuelnosti do kulturnih i zabavnih sadržaja, čime je privukla širok auditorijum. Miroslav Krstić je svojim radom postavio temelje za dugoročni uspeh TV5, koja je i ugašena ispred nekih medija i primer za mnoge koji danas rade.

Iako nije bio samo poslovni lider, Krstić je često bio uključen u različite društvene i kulturne inicijative gde je posebnu pažnju poklanjao lokalnoj zajednici i medijima. Njegovo ime decenijama unazad, postalo je sinonim za razvoj lokalnog novinarstva i produkcije u ovom regionu.

Samu produkciju shvatao je veoma ozbiljno, a rad na poslovnim filmovima i dokumetracima bila mu je posebna strast, kaže njegova ćerka Ana, koja danas radi u Beogradu kao reditelj. Mnoge video sadržaje koje vidite na televizijskom ekranu, bilbordima ili na društvenim mrežama upravo svojom rediteljskom kičicom naslikala je talentovana Ana Krstić, koja se zbog očeve iznenadne smrti rado vrati u Niš, gde oseća poseban mir.

Otac Miroslav je odrastao u Vranju, gde su mu roditelji rano preminuli. Deda je bio predsednik Privredne komore i oni su kao porodica odrasli na jugu.

„Brat i ja smo imali srčano vaspitanje sa velikom vizijom. To je tata nekako usadio u nas. On je bio vizionar, i naučio nas je da svi mi sa juga možemo da pobedimo radom i trudom sve druge u Srbiji. Verovao je u Niš, to se ogledalo i u našem vaspitanju i ophođenju“, kazala je Ana koja dalje priča kako je tata došao u grad na Nišavi.

On je pre fakulteta došao u Niš a onda i ovde završio ekonomiju. Igrao je košarku u Leskovcu, imao hiljadu interesovanja ali se pronašao u svetu ekonomije, jer mu je bilo interesantno da napravi proizvod koji može sutra i da unovči.

Više vremena kroz život proveo je u produkciji, iako je televizija bila njegova prva poslovna ljubav, prvo Star 5 a onda i TV5.

„Na početku mojih studija režije u Beogradu profesor Miloje Nešić, me pitao da li imam bilo kakve veze sa Miroslavom Krstićem iz Niša, jer nam je on tada objašnjavao kako je TV5 imala prva digitalni signal, tada početkom devedesetih i to jeste bilo revolucionarno u emiterstvu, jer je do tada postojao samo analogni signal. On je dobio prvi dozvolu i to jeste bilo specifično, a to nikako nisu bile najbolje godine ni kada je život u pitanju a kamo li televizija“, rekla je Krstić za Niške Vesti.

Ona dodaje da je ta televizija bila nezavisna, koliko ona zna. TV5 jedinstvena i profesionalna bila je pravi zamajac promena u televizijskom novinarstvu. Tu su stasavali oni najbolji, kaže Ana.

„Mnogi dobri novinari i voditelji su ponikli u toj televiziji i danas rade u nacionalnim i drugim velikim medijima. Ta televizija je stvorila neka važna imena u svetu novinarstva ne samo Niša, koji su ostali upamćeni“, kaže ona koja je odrasla među miksetama u režiji.

Žurba i trka sa vremenom, uz gomilu informacija i snimanja obeležili su njeno detinjstvo. Miroslav Krstić se sa godinama povukao i osnovao svoju produkcijsku kuću VNB produkt, pravio je kratke promo filmove i dokumentarce za velike instuticije i preduzeća.

„Produkcija je rasla koliko je mogla. To je bila 2003. ili 2004. sve te teške godine, pa je u Nišu bilo teže uraditi bilo šta nego u centralizovanom gradu kao što je Beograd. Niš ima tu toplinu i dobrotu, koju generalno Nišlije imaju. To je nešto što te vuče, kao dečija igra iskreno…jer svi imamo tu crtu za veselje, druženje i merak. Volim da ovde dođem, jedem ćevape, albanski leba a kad treba i malo da se popije koje piće“, kaže Ana.

Produkcija je u Balkanskoj ulici radila godina, sa njom sazrevali Ana i Borivoje. Tata Miroslav uz veliku ljubav i podršku supruge postavljao je granice i nove video forme uz puno inventivnosti.

Odnos roditelja i njihova uzajamna podrška i poštovanje dali su, kaže Ana, bratu i njoj primer kako treba kroz život.

„Tata je mami bio neverovatna podrška, u trenucima kada je bilo najteže, jer se mama razbolela od raka. On je meni pokazao suštinu muško-ženskog odnosa i kada se desi situacija koja je neizvesna i problematična, tada zajedništvo i vera u bolje, uvek pobedi. Davao je krajnje zrno truda da se ona izleči i kada se pojavljivao i tračak nade na bolje, on je bio neizmerno srećan“, kaže Ana.

Snalažljivost u svakoj situaciji pokazivao je Miroslav u skoro svim situacijama, takav je bio i na poslu. Poslednjih godina bavio se i mnogim boračkim pitanjima.

„Na sahrani su se pojavili članovi udruženja da tati odaju počast i to me je dirnulo. Znam da su puno radili poslednjih godina oko boračkih problema i pitanja i kada sam ih videla da su došli posebno mi je značilo“.

Anin brat Borivoje, inače dobio ime po deki od tate, koji je danas programer u Nišu, iako je mamina želja bila da on bude pravnik, odvela ga je u neke druge vode ali kaže ljubav prema produkciji nosi kao usađenu od tate.

Mama nije mogla da se izbori sa rakom, pa danas Ana priča kako ona svakodnevno i dalje vodi borbu da se sa tim gubitkom izbori. Kaže pomažu lepa sećanja a pomoćiće i istraživanje baš na tu temu.

„Volela bih da se pozabavim tematikom raka, jer je on vrlo prisutan kod nas, da svi to imamo u obzir. Moramo da damo podršku tim ljudima, jer to nije bolest jednog čoveka već čitave porodice. Tata je prošao sa mamom taj pakao, to će uvek da mi ostane kao sećanje, ja i brat smo to kao deca pokušali da potisnemo, ali on se lavovski borio. U tim situacijama čitave porodice nauče da se bore. Ta bolest jeste odnela moju mamu ali nije nas pobedila, nije nas oteralo u očaj. Sve to treba otpatiti i prihvatiti na poseban način. To je život i to te nekako oblikuje oko te crne rupe, sazrevaš …odrasteš“.

Nakon gubitka mame i sada tatinog odlaska, Ana želi da sačuva sećanje na zajedničke dane ove uspešne porodice.

Želi da sačuva njihovu priču koja nosi toplinu običnog čoveka…onu priču, kada se iskreno boriš za ono što voliš da radiš, kad radiš sa puno ljubavi, kada porodičnim zajedništvom vaspitaš decu a za svoj poslovni uspeh ne teraš druge da ti mašu lovorikama, već predano radiš kako bi bio još bolji. E to je ta priča.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.